Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд štampaj

Тужну вест о смрти Џевада Преказија (70), некад сјајног везисте Партизана, ког сам давно упознао, примио сам као одлазак незаборавног фудбалског „бомбардера“ и човека бритког језика којим се борио против неправди у спорту, али и изван њега. У тумачењу те своје борбе користио је изреку „Моја вера је Че Гевара“, као симболичан израз спремности на изгарање за идеале.   

Судбина је удесила да се тај поносни Албанац, рођен у Косовској Митровици, који се увек представљао као Југословен, у легенду пресели у Београду, свом највољенијем граду и „последњој луци“, одабраној након дугог играчког печалбарења од Турске до Америке. 

Давно израженом жељом да у гроб оде са дресовима Партизана и истанбулског Галатасараја, јасно је одредио који су му клубови, од неколико чије је боје бранио, највише значили. Разлог за то је јасан: у црно-белом дресу српског великана и жуто-црвеном славног турског прволигаша пружао је најбоље партије, освајао трофеје и био љубимац њихових навијача. 

Братовљевим стопама у Партизан

Џевад Прекази је фудбалску каријеру започео у нижеразредном Ремонту из Косовске Митровице. У Партизан, где је одмах добио надимак Преки, стигао је као шеснаестогодишњи „дечко који обећава“. Ишао је стопама старијег брата Љуана, који је три године носио црно-бели дрес.

У милионски Београд је, као сваки провинцијалац, стигао са страхом у очима, али и патријархалним навикама. Друкчији од нових другара био је, пре свега, по уважавању и поштовању старијих и поштеном погледу на живот. Те особине, како је истицао, усадио му је отац за ког је говорио да је најзаслужнији што је он животни пут прешао без остављене мрље иза себе.     

И кад је постао првотимац Партизана, омладински и олимпијски репрезентативац, добровољно је носио торбе не само тренерима, него и старијим саиграчима, не кријући то од јавности. „Да, носио сам торбе тренерима Младинићу и Миладиновићу, као и Моци Вукотићу, плус своју“, изјавио је у једном давном интервјуу. Ту причу ми је потврдио и Моца, ког је Преки највише ценио међу партизановцима, као фудбалера и као човека. 

За први тим Партизана Прекази је играо од 1976. до 1983. године као везни играч, и за то време је са црно-белима освојио три шампионске титуле – 1976, 1978. и 1983, као и Митропа куп (Средњоевропски куп). Имао је 175 наступа и уписао 23 гола, од које је већину постигао топовским ударцима, по чему су га љубитељи фудбала поредили са незаборавним „бомбардером“ Црвене звезде и југословенског фудбала Бором Костићем. 

Иако су обојица били леваци, Преки се много разликовао од Боре, пре свега по томе што је био физички много слабији. „Танак као трска, са малим стопалом“, како су истицали медијски извештачи. У вези с тим, једном сам га питао како је могуће да он, који је носио копачке број 38, има јачи ударац од славног Немца Гинтера Нецера са обућом девет бројева већом од његове. „То је Божији дар и ствар технике, а не габарита“, није желео да се хвали. Снажан шут био је Прекијева главна особина, али не и његова једина фудбалска врлина. Треба истаћи и да је био и сјајан дриблер, борац који се не предаје, момак који врло интелигентно прати игру.

Хајдук и Америка 

Џевад Прекази никада није рекао ружну реч о свом Партизану за који је увек говорио да је велики клуб, „већи од свих играча и навијача које је имао“, и његова друга кућа. До последњег дана се, као потписник „Апела за спас Партизана“ борио за опоравак вољеног клуба, који већ неколико сезона игра врло бледо и не бележи резултате достојне свог имена.

За свој одлазак 1983. из Хумске у сплитски Хајдук оптужио је само неке људе из тадашње управе којима, наводно, због нечега њему непознатог, није био по вољи. У Хајдуку, који је тада имао врло моћан тим, брзо се усталио у екипи која је 1984. освојила национални куп, тада зван Куп маршала Тита. „Били“ су потом стигли и до полуфинала Купа ЕУФА, али Преки, по играма, није био на свом нивоу из Партизана. Они који су га боље познавали тврдили су да му је фалио мотив за игру који је добијао само кад је играо на Стадиону ЈНА, где је био један од љубимаца ватрених „гробара“. Из Сплита је отишао у Сједињене Америчке Државе, да би играо мали фудбал. Постао је члан Балтимор Бласта у ком је остао само шест месеци. Играо је у тандему са некадашњим Звездиним асом Србом Стаменковић ког је, „пуних уста“, називао „фудбалским велемајстором“.

Легенда Галатасараја

Повратак у Европу крунисао је потписивањем уговора са истанбулским Галатасарајем у ком је остао пуних шест година (1985-1991). Било је то ново златно доба његове каријере, после оног у Партизану. 

Са Галатасарајем је два пута био шампион Турске, по једном освајач купа и учесник полуфинала Купа европских шампиона (данашње Лиге шампиона). Његов фантастични гол француском Монаку 1989. у КЕШ из слободног ударца, са више од тридесет метара, донео је турском тиму највећи међународни успех икада остварен. Клуб га је званично прогласио најбољим странцем у својој историји, а једна улица у граду на Босфору понела је његово име. 

Турци су му дали држављанство и понуду да трајно остане у њиховој земљи. Захвалио им је речима да никако не би могао да заувек напусти Београд. У музеју Галатасараја његов портрет постављен је на четврто место међу најзначајнијим личностима клуба који постоји од 1905. године.

Повратак у Београд 

После Галатасараја, већ као фудбалска „звезда падалица“, у Турској је по годину дана наступао за Алтај из Измира и истанбулски Бакиркојспор. Средином 1993. вратио се у Југославију, где друго него у Београд. После сезоне у нижеразредном Трудбенику, већ као 38-годишњак окачио је копачке о клин, остајући у фудбалу као тренер. 

Био је шеф струке у Железнику, а са млађим категоријама радио је у Партизану, ОФК Београду и Синђелићу. У младој репрезентацији Србије (играчи до 21 годину) био је помоћник селектору Звонку Живковићу. У свом Партизану је једно време обављао и функцију скаута. 

Све време политичких тензија на релацији Београд – Приштина држао се по страни. Тешко разочарење доживео је кад му је у Косовској Митровици спаљена породична кућа. Његов брак са Српкињом Јелицом није био по вољи многим његовим сународницима, али и појединим рођацима, као и његова одлука да Београд изабере као свој град. Јавност и спортски аналитичари на Косову су вест о Прекијевој смрти примили хладно и с презиром, истичући, између осталог, да „он за Косово ништа не представља“.  

Репрезентација – велики жал

Велика неиспуњена жеља Џевада Преказија остало је неиграње за сениорску репрезентацију Југославије. Многи су то тумачили као „слепило“ више селектора, а он сам, увек бритак и отворен, говорио је да је за тадашње „Плаве“ требало да одигра „бар 50 мечева“. 

За разлику од вођа државног тима, сви највећи југословенски клубови су веома ценили његове играчке, али и људске квалитете. Кад је решио да напусти Партизан, три преостала тима из југословенске „велике четворке“ – Звезда, Динамо и Хајдук позвали су га у своје редове. „Председник Црвене звезде Драган Џајић ми је тада рекао да су врата њихове 'Маракане' за мене широм отворена“, причао је Преки. Звао га је и Динамов тренер Влатко Марковић, а уграбио га је Хајдук који је, говорило се тада, имао најдубљу касу. 

Доказ да су се југословенски селектори огрешили о Преказија тиме што су му онемогућили да заигра за државни тим, јесте чињеница да га је славни Јохан Кројф, као тренер Ајакса, звао у Амстердам. Догодило се то на Новогодишњем турниру у Минхену, 1987, на ком су, осим Прекијевог Галатасараја, учествовали и Ајакс, Бајерн и Нотингем форест, као шипак пуни играчких звезда тога доба. 

Кројф, који је био Преказијев идол, био је фасциниран његовом техником, а посебно разорним ударцем левом ногом. Прелазак је спречила компликована холандска бирократска процедура у односу на фудбалере из Југославије. Кројф је убрзо после тога постао тренер Барселоне, а његов план са Прекијем распао се као мехур од сапунице. 

Преки никада није заборавио речи фудбалског „Летећег Холанђанина“, које је чуо после израженог чуђења да му понуда за ангажман стиже после игре приказане на малом фудбалу. „Фудбалски мајстор се препознаје без обзира на то на каквом терену игра“, рекао му је Кројф, званично најбољи фудбалер Европе у двадесетом веку.