Белоруски ваздушни мост од Блиског истока ка Европи: Лукашенков политички рат мигрантима

Аустријанац Јозеф Фурст је ваздухопловни хедониста: он ужива у летовима посебних, ретких типова авиона. Пре две недеље отишао у Ирак, у покушају да лети на последњем преосталом авиону Б747-400 "Ирак ервејзa". То је веома комфорни тип авиона на „два спрата" и посебно је драг путницима  ентузијастима, али невоља је што је таквих авиона све мање, па ће и ирачка авиокомпанија да их ускоро замени модернијим летелицама. Преко пријатеља успео је да купи карту на линији Багдад-Минск за 28. јули.

Авион је био препун - 384 путника. Фурст није крио изненађење сазнањем да Ирачани толико воле да путују у Белорусију и Минск, а да уопште нису специјални заљубљеници у овај ретки модел авиона.

Избеглице као оружје

Оно чему је присуствовао, била је у ствари нова форма политичког рата у Европи, само што су сада оружје - мигранти. Наиме, белоруски председник Александар Лукашенко организовао је „ваздушни мост" иза Багдада до Минска одакле врло радо помаже онима који желе да се домогну Европске уније, а посебно мете белоруског председника - балтичке државе Литваније. 

Због тога Литванија, која је напустила СССР пре тридесет година, доживљава невиђен прилив миграната са Блиског истока и Африке у својој историји. Ови људи прелазе литванско-белоруску границу, искоришћавајући пасивност и благонаклоност, ако не и званичну помоћ садашње владе у Минску. Уочава се да се број летова ирачких авио-компанија из Багдада у Минск повећава. Људи такође беже из Авганистана, где талибани преузимају власт. У распадајућим земљама арапског света, Белорусија је постала идеални „златни мост" ка Европи.

Минск не крије да делује намерно, прилив миграната посебно је организован, а они служе као инструмент политичке одмазде и средство уцене. Пионир на овом путу био је турски председник Ердоган, који је прилив избеглица претворио у оружје. И, уопште, постигао је свој циљ - Европа је од 2015. почела да се исплаћује милијарде закључивањем споразума са Анкаром. Али сам Ердоган није изазвао нити организовао талас избеглица. Турска је за њих била транзитна земља, последња територија на улазу у ЕУ, а турско руководство је седело „на славини" - могло је да је заврне или одврне, па су тиме трговали. Лукашенко је отишао даље - он је организовао и стимулисао ову кризу. Белоруски председник пушта све више арапских миграната из Белорусије у Литванију. А из Литваније мигранти прелазе у Немачку.

Летонија је пре неки дан прогласила ванредно стање, а томе се ближи и Литванија која је на много снажнијем удару из Белорусије. Према прогнозама, ако се постојећа динамика настави, укупан број изеглица ускоро би могао премашити величину оружаних снага Литваније, а тада ситуација ризикује да измакне контроли. Земља се суочава или са хуманитарном кризом или са директним сукобима са мигрантском масом.

Лукашенкова освета

Прилив избеглица био је индиректни резултат политике коју је литванска влада водила према свом најближем суседу на истоку - Белорусији. Након што су прошле године Минск и други белоруски градови покренули масовне демонстрације против владе Александра Лукашенка, званични Виљнус одлучио је да не призна резултате белоруских председничких избора и постао стандардни носилац притиска Запада да скине Лукашенка с власти. Сада га Литванија, као и све западне земље, не сматра легитимним председником и не води с њим званичне преговоре.

ЕУ је оптужила белоруског председника Александра Лукашенка да покушава да ирачке мигранте који стижу у Минск користи као оружје против ЕУ. Белоруси их одводе до границе са Литванијом где затим прелазе у ЕУ; до сада је ушло око 10.000 азиланата, од тога скоро половина из Ирака. Литвански министар иностраних послова Габриелиус Ландсбергис процењује да би до краја лета у његову земљу могло да уђе до 20.000 миграната. За ову земљу то је застрашујућа бројка, имајући у виду да је прошле године Литванија примила само око 80 миграната.

Лукашенко каже да је земља под притиском и да покушава да одговори „у оквиру својих могућности." А оне су постале изузетно непријатне за суседе и ЕУ. Европска унија је веома љута на Лукашенка, али је у томе прилично немоћна.

Зид на граници

Брисел моли Ирак да више не шаље своје грађане у Белорусију. Балтичке државе моле Брисел да брзо изгради зид на граници са Белорусијом. Али Меркелова и Макрон, који су својевремено критиковали Трампа због изградње таквог зида на граници са Мексиком, сматрају да не могу да изграде сличан зид у источној Европи, онако како Литванија најављује да ће то бити дуплирани „Берлински зид" висине четири метра.

Меркелова ћути, али разуме да ће у Пољској и на Балтику популистичке снаге и антилиберална осећања сада јачати. А Лукашенко игра Ердоганову игру. Како би затворио границу према Европи и обуставио свој „air lift", захтева да се укину санкције Белорусији. Ердоган, подсетимо се, чини Европи такву услугу за 3 милијарде евра годишње из Брисела.

У уторак је било знакова да притисак почиње да делује. Отказан је лет компаније „Ирак ервејза" из Басре за Минск. Међутим, авион другог превозника, „Флај Багдад", слетео је у четвртак у белоруску престоницу, иако је лет заказан за петак отказан. „Ирак ервејз" је недавно повећао свој број летова за Белорусију, док је „Флај Багдад" први пут летео у Минск у мају.

„Поздрављамо извештаје о одлуци о отказивању ових летова", рекао је портпарол Европске комисије у четвртак, иако нису потврдили извештаје да ће „Ирак ервејз" отказати летове до 15. августа.

Златни ваздушни мост

Ова криза увелико се разликује од претходних у којима су људи морским путем прелазили у ЕУ. Главни пут до Белорусије је ваздушни. Упркос напорима ЕУ да смањи саобраћај и број летова, Минск упорно ради на повећању броја летова који стижу до земље. Сада су се појавиле директне дневне линије из Сулејманије, Ербила и Басре. Најављују се летови и из других ирачких градова. Повећан је такође број летова за Минск из Турске, одакле долазе нови мигранти којих је у Турској око 3 милиона.

Последњих недеља белоруска авио компанија „Белавија" - којој је тренутно забрањен приступ европском ваздушном простору након што је Минск у мају преусмерио авион „Рајанера", дуплирала је број полетања из Турске. Две руте између Минска и Истанбула које су биле сервисиране три пута недељно сада лете свакодневно. Редовни летови из Измира су обновљени, као и неколико редовних летова из Анталије - иако су то такође популарне дестинације за летовање Белоруса.

Пре неколико недеља, литвански министар спољних послова Габријелиус Ландсбергис, унук оца модерне литванске државности, посетио је Ирак, где је покушао да убеди локалне власти да не пуштају своје грађане у Белорусију. Мотиви су јасни - Литванија не жели да разговара са суседом и покушава да реши проблем без његовог учешћа. Но, резултат посете био је стварно одбијање Багдада да помогне - рекли су да не могу да забране Ирачанима да се слободно крећу по свету. Дакле, судбина избегличког питања је у рукама Лукашенка, којег Литванија и Запад не признају и са којим не желе да реше чак ни најхитнија питања за њих.

Порицање Лукашенковог легитимитета постао је чин који изражава убеђење Литваније и њених савезника да су они, а не белоруски чврсторукаш, у праву.

Пријатељи и комшије Литваније јој, наравно, помажу. Естонија и Украјина најавиле су да ће поклонити неколико стотина километара бодљикаве жице влади Литваније ради размештања на границама. Брисел је послао неколико десетина полицајаца. Али то је три пута мање од броја избеглица које су прешле границу из Белорусије тек прошлог петка.

Ситуација постаје безнадежна, а у Литванији то нису очекивали - одувек су веровали да је република, ушавши у ЕУ и НАТО, потпуно нерањива на последице својих спољнополитичких изјава и акција. Последњих година Виљнус је претпоставио да не говори сам у своје име, већ да представља ширу и моћнију заједницу. Испоставило се да то није случај, а агресивна политика према другој држави може да доведе до стварних проблема. Очигледно, ово је за литванске власти постало главно откриће ове године, ако не и читаве независне историје.

Разговори и преговори

Шарл Мишел, председник Европског савета, о овоме је разговорао са ирачким премијером Мустафом ал Кадхимијем, док је високи представник ЕУ за спољну политику Жосеп Борел разговарао са ирачким министром иностраних послова Фуадом Хусеином.

Разговори са Ирачанима „вођени су у врло конструктивном духу, изражавајући спремност за сарадњу и заједничко решавање ситуације", рекао је портпарол Комисије.

У притиску на Багдад, Литванији су се придружиле Немачка, Чешка, Аустрија и друге земље, саопштава се у дипломатским круговима. Ирачка делегација боравила је прошле недеље у Литванији и посетила је кампове у којима бораве Ирачани.

ЕУ је прошлог месеца претила ограничењем виза за Ирачане како би приморала Ирак да сарађује у враћању људи одбијених за азил. Европска комисија је саопштила да „ирачке власти сарађују само у случају добровољног повратка и у врло изузетним случајевима (када су у питању држављани Ирака осуђени за кривично дело) при присилном повратку" и да „сарадња Ирака са ЕУ по питањима реадмисије није довољна и да је потребно снажније деловање."

Очигледно, изгледа се иде ка томе да ће ЕУ морати да преговара са „последњим диктатором у Европи".

Лукашенко је са своје стране наредио да границе према суседној Литванији треба да буду „херметички затворене", али за враћање избеглица из Литваније у Белорусију! На састанку са званичницима одбране и безбедбости, Лукашенко је наредио да затворе „сваки метар границе" како се мигранти из Литваније не би враћали у Белорусију. Литванија је прошле недеље покушала да врати око 180 миграната у Белорусију.

Литвански лидери наглашавају да је проблем заједничке европске природе, да није производ искључиво белоруско-литванских односа, па чак тврде и да добијају озбиљну подршку ЕУ. Међутим, то све више личи на покушај „чувања образа" и неку врсту аутохипнозе. Ако се упореди пажња коју је Европа посветила проблемима Грчке или Италије, када су оне својевремено преузеле главни миграциони удар, разлика је више него упадљива.

Наравно, размера није иста. У јужној Европи радило се о десецима, а у неком тренутку и стотинама хиљада илегалних имиграната. Али за Литванију и садашње бројке су катастрофалне. Осим тога, премијер Шимонте је генерално у праву када је рекао да је ово белоруски одговор на санкције целе Европске уније. Међутим, нико не удара у аларм у Бриселу, Берлину или Паризу, а преговори на средњем дипломатском нивоу са Ираком тешко да могу дати било шта - Багдад дефинитивно није дорастао овом за њега безначајном проблему, има довољно хитнијих проблема у условима најављеног америчког напуштања земље.

Мултивекторска дипломатија

И равнодушност ЕУ је разумљива. У Берлину и Паризу предстоје домаће политичке битке - Меркелова одлази на јесен, а на пролеће ће се Макрон свим снагама борити за нови председнички мандат. Лондон, који је из више разлога био чврсто уз балтичке земље  (и због велике дијаспоре која се тамо преселила), сада је ван ЕУ. Југ Европе је захваћен економским проблемима. Скандинавија изражава велику забринутост, али не показује много активности. Институције Европске уније сада морају да се носе с толико различитих кризних манифестација, првенствено повезаних с текућом пандемијом.

Вероватно постоји још један разлог - свестан или рефлексан. Лукашенко иритира све европске власти. Догађаји у прошлој години, највероватније, онемогућавају Минску да направи нови заокрет ка „мултивекторској дипломатији", а ЕУ - ка флексибилности у односу на Белорусију. Али зашто се онда не удара на „Батку"? Зато што се укупна ситуација драматично променила. Ни за Европу, ни за САД, ширење ка постсовјетском правцу није више приоритет, као што је то било пре пет до седам година. У ЕУ, на пример, сматрају да би, у принципу, било добро да се спречи зближавање Белорусије са Русијом, али само ако за то не треба улагати никакве приметне напоре, или још више ризиковати.

У том контексту, активизам Вилњуса, који је током белоруске политичке кризе следио своју линију, приметно радикалнију од општеевропске, па чак и америчке, по себи је носио опасност и ризик. Односно, ако би одлучност Литваније и Пољске успела и лидер Белорусије пао, то би на западу било добро прихваћено и била би проглашена победа снага добра над силама зла. Али пошто није успело, нека се ентузијасти сами позабаве последицама својих активности и нека сами сносе трошкове. Генерално, то је нешто попут добитне лутрије за Европску унију и ризичне коцкарске игре за белоруске суседе. Мигранти у чијем је путу ка ЕУ Лукашенко више него „вољни саучесник", цена су те претеране балтичке ревности.

Литванска линија

Литванија себе сматра делом снажног играча - заједнице тржишних демократија на Западу - и стога никада није сумњала у подршку савезника за своје потезе.

Међутим, сада државе Западне Европе и САД нису спремне за одлучне акције. Максимум који се може очекивати наредних дана је нови сет санкција Белорусији, који ће је поново гурнути у наручје Русије.

Литванска линија пуне подршке САД не наилази увек на разумевање у Паризу или Берлину, који настоје да воде дијалог са Русијом и одрже одређену економску међузависност. Литванија, заједно са Пољском и балтичким државама, има репутацију „тројанског коња" Сједињених Држава у Европској унији. Повлачењем Британије из ЕУ, најмоћнијег пријатеља Америке и балтичких држава, водеће европске силе склоније су да својим млађим партнерима покажу могуће последице пуног поверења у Вашингтон.

Због тога сада земље ЕУ не планирају одлучне акције. Штавише, они за то и немају такву прилику. Русија за сада нема намеру да разговара о било чему са Европом, осим о хитним економским питањима, а у случају Белорусије земље ЕУ ионако нису показале велику активност. У Паризу и Берлину су схватили да је ова земља веома важна за Русију и напустили су покушаје да се умешају у унутрашњу ситуацију како очекују њихови мали партнери у источној Европи и балтичким државама.

Изгледа, стога, да за сада Лукашенко добија своју битку са Европском унијом. А ако Европска унија не пронађе ефикасан начин супротстављања, или још више, ако не учини уступке, метода циљаног мигрантског удара биће оцењена као успешна, а то значи да ће ући у политички арсенал других потенцијално заинтересованих земаља.