Крај двовековне шведске неутралности: Улазак у НАТО по хитној процедури и без сувишних питања štampaj

Многим посматрачима са стране, поготово из наших крајева, није јасно који ђаво Швеђане бије по ушима да неутралност, коју су баштинили дуже од два века и на којој су (из)градили свој модерни национални идентитет, као и моћну економију, на пречац полажу на олтар НАТО пакта, као обредну жртву.

Кад се посматра изнутра, у ширем контексту и временском оквиру, превеликог изненађења нема. Шведска је у циљној равнини процеса који „на површини" траје бар 36 година. Изненађујe, међутим, начин на који се то приводи крају, као и општа атмосфера у којој се то одвија.

Скандинавска морална паника

Швеђани су веома поносни на своје демократске процедуре. Често збијају шале на сопствени рачун како су у стању бескрајно да дискутују и састанче пре него што пресеку и донесу одлуку. Постоји, такође, дискретан понос због тако донесених одлука. Историјско искуство им је такво да иде у прилог исправности таквог начина одлучивања.

Овај пут је, међутим, другачије. Много другачије. Иако је на дневном реду судбинска и далекосежна одлука, пошто-пото се брза, без праве јавне дебате и истинског дијалога, у атмосфери моралне панике где се кроз топлог зеца пропушта свако ко се усуди да зуцне нешто што није „на линији"... Изгледа, у ствари, као да је одлука већ донесена и да је само потребно исфингирати некакву процедуру.

„Не препознајем Европу. Не препознајем Шведску", каже позната новинарка Кајса Екис Екман, која је недавно, буквално преко ноћи, добила шут-карту из левичарског листа ЕТЦ, за који је радила 10 година. Усудила се да преиспитује „демократски капацитет" често цитираног украјинског медија који гаји симпатије према Азову и сличним постројбама и тим текстом изазвала такву лавину хистерије - „она шири Путинову пропаганду!" - да ју је њен матични лист брже боље отпустио, не би ли избегао да и њега стигне правоверничка фатва...

„Ситуацију у коју смо сада ушли, доживела сам само једном раније: У САД после 11. септембра 2001. Била сам тада тамо и у месецима који су уследили могла сам да видим како су медији, у симбиози с председником Џорџом Бушом, створили расположење које је наликовало масовној психози", каже Кајса Екман. И ја сам се у САД задесио у исто време, а гледам и Шведску сада, и не бих рекао да је у криву.

Имао бих само један „амандман" - пре 20 година још су новине и телевизија креирале јавни дискурс, какав год. Сад живимо у ери социјалних медија и њихових „кампања".

Кад је Сузан Сонтаг после 11. септембра доживљала линч због једног свог коментара, пљувачи и мрзитељи морали су бар да напишу писмо или мејл новинама. Сада је читав „дискурс" сведен на ниво твита и СМС поруке, а јавни линч и обезглављивање постали су тренутни. 

Двеста година мира

Често се као тајна шведског успеха и просперитета наводи и то што земља није била у рату преко двеста година. Пре тога јесте и то прилично често. Поглед јој је понајвише био усмерен према истоку. У XVII веку распростирала се источном страном Балтика. Није јој то било доста, па је почетком XVIII кренула на Русију. Код Полтаве ће доживети бродолом после кога ће морати да се повуче са источне обале Балтика. На њу излази Русија са Петром Великим.

Упркос поразу, „источне амбиције" Шведске нису ишчезле и током XVIII века биће више неуспешних покушаја ширења на ту страну. Коначан пораз доживеће 1809, у време Наполеонових ратова, када губи трећину територије. Финска, која је шесто година била део Шведске, прелази у руске руке. Шведске границе добијају облик који имају данас.

Непосредно после тога, Шведска ће 1810. за престолонаследника изабрати Наполеоновог маршала Жана Пола Бернадотеа, што је био својеврстан политички маневар. Бернадоте ће 1818. постати шведски краљ: Карл Јохан XIV. Иако реакционар, показао се као мудар стратег. Није патио од патриотско-националистичких бољки, што му је олакшало да буде прагматичан. Схватао је да Шведска није успела да постане велика сила и да мора да се прими к знању да је са истока, југа и запада окружена јачима од себе. Да би опстала мора да гледа себе и своја посла... и да маневрише. То је, у најкраћем, спољнополитичка доктрина чија су се начела следила два века.

Обликовање Шведске

У књизи Речи које су обликовале Шведску (2018) Елизабет Осбринк у великој мери деконструише мит о шведској неутралности, дајући прегршт примера у прилог тезе да је та неутралност у најбољем случају била релативна. Најдубиознија је била у Другом светском рату, о чему се много више дâ чути и прочитати код Норвежана и Данаца него код самих Швеђана. Али, неспорно је да су ратови избегавани. Није се 1812. кренуло у рат са Русијом због изгубљене Финске, ескивиран је Кримски рат, земља је остала практично нетакнута у Првом и Другом светском рату.

„Кроз 'боље за себе', које се и 'неутралност' зове, постали су вешти играчи на политичком конопцу", писао је о Швеђанима Марко Милуновић Пипер, уредник Југословена, првог листа који је на српскохрватском, од средине педесетих до 1988, излазио у Шведској. „И док су други у новијој историји ратовали и предавали уништењу све своје, чак и због 'разбијене тестије' - Швеђани су мудро кроз компромисе избегли све сукобе, шурујући и лево и десно. И на тај чудни начин стекли углед и право држања лекција о политичком понашању нама хазардерима." 

До суштинске промене у пракси неутралности долази ступањем Улофа Палмеа на чело Социјалдемократске партије, а онда и на место премијера 1969. године. Земља је на врхунцу свог индустријског налета, а „шведски модел" је глобално препознат као алтернативни пут друштвеног и економског развоја.

Палме то користи за много амбициознији наступ на међународној сцени. Сматра да хуманистичка визија са домаћег терена треба да иде руку под руку са праведном, солидаристичком улогом у свету. Подржава деколонизацију, жестоко се бори против апартхејда, за разоружавање, смиривање тензија, против нуклеарне претње.

„Не намигујемо суперсилама. Морамо зато да имамо довољно самопоуздања да се са суперсилама сусрећемо очи у очи", говорио је Палме. „Морамо да будемо опрезни у вези са поверењем света у нашу декларисану намеру да не напустимо политику неутралности, да чак ни под јаким спољним притиском не постанемо предстража за један или други војни савез. (...) Свет мора да буде у стању да верује Шведској оријентацији."

Истицао је како велике силе нуклеарним наоружањем држе остатак човечанства у позицији таоца и није био спреман да преко тога прелази ћутке. Визија му је била нуклеарно-слободна зона од Северног до Средоземног мора. Чак је и његово последње јавно обраћање за живота било на ту тему - у Уједињеним нацијама је апеловао (без успеха) да се међународним законом забрани коришћење нуклеарног оружја.

На крају свих крајева, безброј пута је понављао да у нуклеарном сукобу нема и не може да буде победника. У том смислу, разговор са непријатељем сматрао је императивном нужношћу. Јер, без тога иде се у ескалацију конфликта, а не у његово смиривање... 

Улоф Палме, руски агент

Стратешки правац Шведске промењен је, очигледно неповратно, 28. фебруара 1986. године. Тада је, пред поноћ, на улици, кад се враћао из биоскопа, убијен Улоф Палме. Убио га је никад откривени „случајни пролазник", који је, разуме се, деловао солистички. Никад ништа није доказано, али нема везе, случај је 2020, после 34 године, на дубиозан начин затворен.

После те егзекуције није било храбрости, а ни политичке умешности и визије, да се настави Палмеовим путем - путем демократског социјализма и активне неутралности. Испостављена цена за то показала се као превисока; кад је живот улог за одређену политику, нема баш превише добровољаца који би да искораче...

Социолог Јохан Галтунг давно је сажео заокрет који је настао после атентата 1986. године: „Палме је створио нови концепт Шведске као велике силе, заснован на држави благостања и неутралности... Његово убиство означило је лансирање Шведске на ЕУ-НАТО колосек." Успут су - полако али сигурно - еродирале и тековине државе благостања.

Мало другачије речено, Шведска је са Палмеовог преусмерена на колосек Карла Билта... И тим путем сада ево стиже и у сигурну луку.

Са својим ставовима и реториком Палме би се данас нашао на маргини чак и у својој Социјалдемократској партији. У медијима и најширој јавности жигосали би га као радикално-левог екстремисту и не би га вероватно ни припуштали у етар. И за живота су га политичко-идеолошки противници, њихови медији и друге експозитуре, називали „совјетским агентом" и тврдили како Шведску хоће да учини републиком Совјетског савеза. Мрзели су га из дна душе зато што је социјализам успостављао демократски и што је са успехом доказивао да може и тако.

Његове речи од пре више деценија актуелне су и даље, али су - што уопште не чуди - изван свих постојећих мејнстрим наратива. То је најстрашније и најопасније у читавој овој ситуацији у коју смо, као човечанство, доспели: велики, моћни и нетрпељиви срљају ка нуклеарној конфронтацији, читав свет увлаче у свој Доктор Стренџлав сценарио, а гласови разума - атрикулисани, ауторитативни, кредибилни и неустрашиво гласни, као што је био Палмеов - затрти су.

Руси долазе

Конкретна НАТО-иницијација Шведске догодила се 1995. године. Од свих места на свету баш у Босни и Херцеговини. Шведски батаљон био је тамо део корпуса за одржавање мира (или како се већ то звало). Даља симбиоза структура ишла је преко Косова, Авганистана, Либије, Ирака, као и кроз „NATO Response Force". Због свега побројаног, и још којечега другог, општа је оцена да је сарадња између Шведске и НАТО-а још раније достигла такав ниво где још само формално чланство недостаје да се прича заокружи.

Бар десетак последњих година подела на том питању била је углавном подударна са линијама идеолошког разграничења између званичних и незваничних блокова: Конзервативци, Либерали, Хришћанске демократе и Центар били су за НАТО, Социјалдемократе, Зелени и Левица истрајавали су на неутралности; против НАТО-а и за неутралност из својих разлога били су и (екстремно десни) Шведски демократи.

Ипак, иако је „НАТО-питање" одавно у оптицају, до руске анексије Крима никад није било баш у првом плану. Анексија то мења. Чланице опозиционе коалиције Алијанса (Конзервативци, Либерали, Хришћанске демократе и Центар) вриштале су још тада како Шведска по сваку цену и што пре мора у НАТО јер „Руси долазе". Социјалдемократе су рововски (и прилично рутински) одолевале паљби. Пат позиција је трајала све до победе Трампа на председничким изборима у САД. После ње НАТО буквално преко ноћи силази с дневног реда шведске политичке дебате.

Са руским тенковима у Украјини, „НАТО питање" је 24. фебруара опет грунуло, као никад пре. 

Ризик стране пропаганде

Круцијални аргумент у прилог шведском чланству у НАТО-у који се последњих недеља потеже с десна на лево и назад (отприлике) је следећи: Да би била неутрална, Шведска мора да буде довољно јака да може да се (од)брани. Сада то није, а пошто зли Гаргамел прети, (добри) НАТО је императив да би штрумпфови били сигурни. 

У случају руске инвазије, ма колико хипотетичка она била, Шведска не би, процењују, била у стању да сама пружи адекватан отпор. Поред тога братска (или можда сестринска) Финска, са којом је Шведска већ дуже развијала заједничку одбрамбену стратегију, показује непоколебљиву одлучност да замаршира НАТО-овим стројевим кораком. Фински избор је онда, сматра се, јак додатни разлог да и Шведска скочи у исти бунар. Јер, ако су све друге скандинавске земље у НАТО-у, онда Шведска нема другог избора него да се и сама учлани у ту дружину.

Та аргументација је, сама по себи, легитимна, као што би легитмна морала да буде и нека другачија. То, међутим, није случај. Отворена и шира дискусија се избегава.

Захтев председнице Левице Нуши Дагостар да о чланству Шведске у НАТО-у одлуче грађани на референдуму, јер „није у реду да се о једном тако важном питању одлучује на брзину и иза затворених врата", одуван је из места. Социјалдемократска премијерка Магдалена Андерсон и министарска иностраних послова Ан Линде изјавиле су како би одржавање референдума представљало ризик због „стране пропаганде". Руси би се мешали, па би наивни Швеђани могли да буду заведени и још би се приде продубила поларизација у друштву... Андерсон и Линде нису рекле да ли су можда и избори у септембру такође под знаком питања - због истог тог мешања, пропаганде и вероватне друштвене поларизације.

Изван консензуса да одлуку о чланству у НАТО-у треба да донесе парламент налази се дакле само Левица. Председница Левице Нуши Дагостар каже такође да је парламентарна већина формирана (поред осталог) на платформи војне неутралности и да зато не би било ни легитимно да тај парламент сад одлучује о чланству у НАТО-у. Тим пре што су редовни избори близу. Но, џаба прича... 

НАТО нема алтернативу

У јавности је створена таква клима да било каква сумња у званичне догме о злом Гаргамелу и добрим штумпфовима, као и у безалтернативну исправност НАТО-пута, аутоматски може да буде окарактерисана као непријатељска пропаганда и део синхронизованог психолошког рата против Шведске. Критички гласови који се припуштају у медије су малтене по правилу гласови социјалдемократских и левичарских ветерана, попут Пјера Шорија, Гудрун Шиман или Јорана Грејдера, који не могу потпуно да се игноришу.

Без обзира колико да су оштри у аргументацији - Шори, на пример, каже да је за Шведску улазак у НАТО попут навлачења самоубилачког прслука - никакве праве полемике са њиховим аргументима нема. Они се углавном дискретно дисквалификују као стари и превазиђени. Не одговара се ни на сасвим лапидарно питање: „Да ли се шведска - и финска - безбедносна ситуација драстично и акутно погоршала са руским ратом у Украјини? Да ли је ризик за рат против Шведске заиста порастао?" 

Социјалдемократе су кроз историју били главни баштиници и чувари формалне војне неутралности и последња истинска препрека за њено окончање. Још пре само пола године, на партијском конгресу стајали су постојано на својим традиционалним позицијама. Међутим, по сличном принципу по ком је споменути лист ЕТЦ отпустио Кајсу Екис Екман, ретерирале су и Социјалдемократе. Очигледно је процењено да је друштвна клима таква да би даље истрајавање на неутралности представљало сизифовски терет, поготово у изборној години. И уместо гурања узбрдо, кренуло се низбрдо, у повлађивање усковитланом популизму...

Илустративни и индикативни су наступи Андерша Линдберга, уредника политичке редакције Афтонбладета, социјалдемократски оријентисаног дневног листа (а ла Блиц), и Данијела Сухонена, који води тинк-тенк „Катализ" и издаје се за левог социјалдемократу.

У уводнику под насловом „Путинов рат показује да треба да се придружимо НАТО-у", Линдберг пише поред осталог следеће. „Године 2014. анектирао је Крим као савремени Адолф Хитлер. И исто као тридесетих година Запад је оклевао. Сада је иста таква политика уступака довела до још једног великог рата. (...) Никад раније нисам био за шведско чланство у НАТО-у. Управо супротно, сматрам да је војна неутралност у комбинацији са јаком одбраном и прагматичном спољном и безбедносном политиком функционисала одлично. Али, не видим како војна неутралност може да буде довољна ако Русија делује као што то чини данас против исто тако војно неутралне Украјине. Не верујем да Путин мисли да се заустави тамо, великоруска реторика мора да се узме за озбиљно..."

Сухоненов круцијални аргумент за промену става о НАТО-у није ништа друго до: „Свет се променио." Као да је свет 200 и кусур година стајао у месту па је сад изненада почео да се креће.

Овакви иступи водећих креатора социјалдемократског мњења део су убрзаног debriefinga унутар Социјалдемократске партије (која последњих месеци влада мањински и такорећи технички) и њеног бирачког тела који је у пуном јеку. У следећих пар недеља партија ће завршити шта већ треба да заврши са својим одборима, а то нешто што се завршава никако није транспарентан демократски процес. Али, што дословце рече Сухонен: „Процедура сад није најважнија."

Занимљиво је приметити и да се политичари из опозиционих партија - конзервативних и (нео)либералних - који су за НАТО одавно, нешто посебно и не ангажују у лобирању. Осећају да је сувишно, пошто њихове ставове о НАТО императиву репродукују преко ноћи просветљени социјалдемократи. Конзервативци, попут партијског лидера Улфа Кристерсона, већ се баве будућношћу - умрежавају се и успостављају контакте са будућим сарадницима у Вашингтону, Бриселу... И наслађују се постовањем и ретвитовањем текстова социјалдемократских првака.   

Препарирање јавности

Како је све то могуће?

Па лепо... Русофобија представља вероватно најширири консензус у шведском друштву. Залива се годинама, да не кажем деценијама. Ни о Исламској држави није достигнут такав ниво сагласности и „саборности" актера са сасвим различитих страна политичког спектра. Годинама уназад редовно, свакодневно, пратим шведске медије и ни уз најбољу вољу не могу да се сетим позитивног ТВ прилога у дневнику од дописника из Русије; баш ништа, ни реда ради, ни о уметничком клизању или балету.

У тако креираном амбијенту било каква суштинска полемика о актуелној ситуацији постала је немогућа. А колико је таква дехуманизујућа, параноична кампања потенцијално опасна добро је предвидео сада покојни ексцентрични левичарски интелектуалац Јан Мирдал (1927-2020). Говорећи на церемонији поводом Дана победе 2016. године, рекао је, поред осталог, и следеће:

„Али наравно, кампање попут ове садашње су опасне. Оно што је омогућило Први светски рат није било, као што многи с левице желе да верују, то што је већина немачких социјалдемократских заступника 2. августа на превару одлучила да гласа за ратне кредите. Пресудно је било то што се у страначким новинама (уз неколико изузетака) више година водила ратна пропаганда против Русије. Није формулисана као солидарност у борби против цара, него - и то је кључна ствар - као одбрана немачке домовине. То је значило да су вође које смо на левици у овој ратној одлуци називали издајничким, имале са собом огромну већину чланова радничког покрета. Дакле, Велики рат није омогућила издаја ниједног вође, већ испрани мозгови огромне већине унутар снажног немачког радничког покрета. Не заборавите! Цена актуелне кампање може нам бити јако скупа."

Историјска искуства Шведске и Финске су различита, вероватно је донекле различита и реторика којом се аргументује императивност и безалтернативност НАТО-пута. Али, медији и друштвене мреже који су за то препарирали и припремили јавност - исти су. А кад у развијеним скандинавским друштвима, са самосвесним појединцима и бар наоко јаком јавношћу, кампање (и топли зечеви) на друштвеним мрежама предодређују јавни дискурс и политику, поставља се питање шта тек да се очекује другде, и у будућности.