Звецкање Трећим светским ратом: Немачка, лечени милитариста, на размеђи рата и мира

И поред све медијске ратне буке, рат се Европи приближава тишином мачјих шапица. Овдашњи јавни простори су контаминирани ратном реториком, али се она од актера схвата тек вредносно принципијелно, идеалистички, апстрактно херојски, док се потпуно пренебрегава њено реално деловање на руску страну. Дионизијски човек је преузео историјску бину, али његово актуелно пијанство на жалост нема везе са вином. Бина је углавном постављена, још само да се Немачка, лечени милитариста, одлучи да попије прву чашу рата коју јој прекоморски партнери и источни суседи гурају у руку.

„Европска унија је рођена из кривице и кајања немачке нације", рекла је пољска социолошкиња Каролина Вигура на политичкој трибини „Може ли Европа да створи мир?", која је у недељу 8. маја одржана на сцени бечког Бургтеатра. Тачну локацију - „на сцени" - неопходно је истакнути због размера симболичке политике која се тренутно води унутар ЕУ. На сцени, али није играно. На бини, али није глумљено. У миметички простор којим се нормално крећу другачије врсте ратова, сад се убацио један прави.

Лако је сложити се са изјавом о ЕУ рођеној из немачког греха. Унија је заиста мировни пројекат произашао из руина Другог светског рата с намером да пацификује Немачку и конструктивно је веже за судбину континента. Тај део је углавном успео.     

Али, ту је готово са мировним. „Немачка је од деведесетих година била наш најпоузданији партнер. Више није, сада су то Сједињене Државе. Оне се брину о нашој националној безбедности", преноси Вигура већински став који влада унутар пољског друштва.

Преведено: развијати економију је добро и неопходно, али Пољаци уствари траже некога ко ће разумети њихов страх од Русије. Траже неког ко ће им дати рат. Немци су их разочарали јер су то константно одбијали. Сада све пољске наде леже на Сједињеним Државама. САД су најпоузданији партнер за поклањање ратова онима који не знају како би их започели.

Некад су Немци били лаке руке код ратова. Да су то они стари, учинили би данас услугу својим источним суседима без много колебања.

Зато је у делу Европе овог тренутка на делу масовни политички активизам усмерен на то да се Немцима олакша повратак на оно што су некад били: милитаристи, у перфекцији недостижни свим другим претендентима на технички добар рат. Немачки канцелар Шолц се још брани, али све слабије. Он зна оно што и други, с тим да те друге није брига - ако Немачка почне, можда неће знати да стане.

Тај мрачни објект жеље

Технички, англосаксонски и пољско-балтички блок има следећи проблем: како вратити процес пацификације Немачке унатраг, а резултат свеједно задржати под контролом? Лечени милитаристи су ноторно непоуздани. Они су као лечени алкохоличари, не треба их пустити близу објекта жудње. Људи који се опорављају од неке зависности нису лоши сами по себи, далеко било, али њихова околина зна да их не треба превише искушавати у конзумацији оног што их је једном већ конзумирало и довело на руб пропасти, да су се једва и смуком опоравили - коцка, дрога, прождрљивост, прекомерно трошење или секс, алкохол. Они су у реду, професионално и социјално функционишу добро, али психолошки остају рањиви, поготово кад их неко упорно, из нехата или садизма, наговара да попусте сиренској песми нагона. 

Гледано колективно, као рауш једне велике групе, немачка историја показује узнемирујуће карактеристике зависности од рата, ратних труба, светлог оружја, одсјаја челика, затегнутих униформи, улаштених чизми, добро упаковане висине од метаросамдесетшест плус. Све су војске страшне у рату, не треба имати сумње, али код Немаца је рат конкурс за савршенство. Као да су некако нездраво уживали у њему, мислећи да је реч о природном праву у ком се нација истиче с похвалом.

Аустријанци су понекад делили дај сентимент, али су превасходно остали више трговци него ратници. После Кенигреца 1866. излечили су се од илузије перфектне ратне машине; не само у смислу да они то нису, већ да је тако нешто уопште могуће. Кад су последња два пута ишли у рат, требала им је подршка неког јачег, фокусираног, дисциплинованог, одлучног. Рецимо, Немаца. Са њима деле германско порекло, али ту паралела стаје. Нису се Аустријанци излечили од рата, јер то никад ниједна нација није, али јесу од нездраве интернализације рата. Сликовито, Аустрија може поднети коју чашицу, а да јој се очи не закрваве.

Немачка то не може. Од 1945. земља се позиционирала радикално антиратно. Имала је вероватно најснажнији мировни покрет студената и левице шездесетих година који се бескомпромисно обрачунавао са подсвесно тињајућим милитаризмом нације. Изградила је прву економију Европе. Пре 32 године је вратила територију од сто хиљада квадратних километара од Русије без рата. Преузела је политичко вођство унутар ЕУ. Победила је на песми Евровизије 1982. са песмом о миру. Има ли упечатљивијих доказа да је била излечена од зависности?  

На ближи поглед, ствари нису тако сјајне. У производњи и извозу оружја је нађен компензацијски објекат за рат. Само по себи се разуме да је оружје било врхунског квалитета. Али кад се подвуче црта, Немачка више није сама ратовала, само је помагала другима да ратују, чиме је опет остајала у близини потиснуте националне опсесије. Није више пила, али је радо гледала друге како пију.

Антиратни покрет се такође није развијао по стандардним моделима. Један део се показао насилан и склон спектакуларним оружаним акцијама, по рецепту улични рат за превазилажење рововског рата.

Други део се развио политички кроз Зелене, прошао неколико фаза и сад је један од главних агитатора за коначни обрачун Европе са Русијом.

Немачка економија је и даље снажна, али се њена моћ војно преусмерава. Буџет за одбрану је драстично подигнут почетком марта, нешто на шта до сада ниједан амерички председник или НАТО секретар није успевао да натера Немачку. Немачка привреда постаје ратна привреда.

„Али наравно да ћемо наштетити сами себи", рекао је Роберт Хабек, немачки министар економије из странке Зелених, објашњавајући (2. маја) нацрт ембарга на руску нафту. „Наравно да ћемо патити, али сви морају да дају свој допринос! Немогуће је да уведемо санкције Русији, а да не нанесемо штету сами себи. Ми морамо да платимо ту принципијелност. Биће јако тешко за људе, али они то морају да поднесу." 

Пошто су Европљани живели јако дуго на јако малом простору, сви наши кодови и шифре су измешани. Кад један политичар каже то што је рекао Хабек, одмах сви знају: или је комуниста или је Черчил, епитом ратног министра. Комуниста није, дакле остаје само ово друго, ратни министар који свом народу обећава крв, зној и сузе.   

Успут, Хабек је по последњим испитивањима јавног мнења најпопуларнији немачки политичар. Претња људима да наметнута одрицања „морају да поднесу" није му нашкодила, напротив.  

Чак и песма „Ein bißchen Frieden" с којом је немачка кандидаткиња Никол победила на Евровизији 1982. сад почиње буквално да се руга свим копачима смисла. Шта значи тај наслов, little bit of freedom, који на немачком још и има достојанства, али преведен на неки други језик постаје виц? Мало мира? Дај мало мира? Мало је мира? То мало је довољно? Не претеруј с Миром?

Ко се пита да ли је овај мали ламент над евровизијским победником од пре 40 година озбиљан, није наравно, али људи то свеједно морају да поднесу!        

Двостранизам једнако ботулизам  

Сав тај компензацијски cold turkey механизам који је Немачка развијала, одједном од краја деведесетих више није био довољан. Рубикон је пређен са бомбардовањем Србије и партиципацијом у америчкој операцији у Авганистану. Поред низа лоших ствари које су се ту догодиле, једна је некако остала занемарена и на рубу интереса: Немачка је поново осетила укус рата. Кокетирала је са објектом страсти из властите историје. Истина необавезно, у за њу контролисаним, скоро лабораторијским условима, али довољно да се осети жеђ за више.

Али сада су разочарани други који од Немчке траже ратно, у сваком случају војно вођство. То је она врста очекивања коју описује пољска социолошкиња Вигура на трибини у бечком Бургу. Бина је од деведесетих намештена тако да Немачка осети рат. То се и догодило, али је Берлин свеједно остао рационално суздржан у даљем попуштању пред туђим ратним плановима. Колико је рат део немачког националног хабитуса, толико је паралелно праћен рационалним корективом. „С обзиром на нашу историју" ових дана је најчешће понављана формулација на немачкој јавној сцени. Аустријанци је такође употребљавају, али у мало измењеној форми. Они кажу „с обзиром на немачку историју..."

„С обзиром на нашу историју" код Немаца значи „с обзиром на разорни милитаризам који нас је довео до руина Берлина и Дрездена". То је научени, искуством плаћени пацифизам. Да ли је при томе битно да буде и искрен? Или, рекао би Хобс, чији пацифизам није научен и истрениран?   

На невољу, ствари се сада јако брзо мењају, па се рационални темељи пацифизма у немачком јавном простору сужавају из дана у дана. Писмо 28 интелектуалаца који су позвали канцелара Шолца да не испоручује тешко наоружање Украјини нешто је успорило процес војног шиљења Берлина, али га није зауставило.  

Једна од потписница тог антиратног писма, књижевница и феминисткиња Алиса Шварцер, сусрела се са агресијом интелектуалне сцене и провалом беса на социјалним мрежама. Први је оптужују за двостранизам - both-sides-isam - који изједначава агресора и жртву, други јој поручују да се купи и оде код свог газде Путина. Позвана да објасни свој непримерени пацифизам, изјавила је да у Европи влада „нова ратна острашћеност", те да треба мало бацити поглед и на власти у Кијеву. „Не деле сви Украјинци позицију свог председника, али су свеједно његови таоци", изјавила је Шварцер у интервјуу за аустријски дневник Ди Пресе (7. маја). Није се повукла и извинила украјинском амбасадору, штавише је у Минхену прошле суботе додала да „Зеленски не престаје да провоцира". 

За разлику од ње, Јирген Хабермас је пожњео углавном подсмех. Он није потписник писма 28, али је своје идентично размишљање изнео у есеју „Рат и згражавање" (Krieg und Empörung) објављеном у дневнику Зидојче цајтунг. Хабермасова теза: с првим санкцијама 2014, Запад је већ објавио економски рат Русији, сваки даљи корак Берлина у војном наоружавању Украјине стога треба процењивати према критеријуму формалне објаве рата.

Хабермаса велики немачки медији махом отписују да је стар и не зна шта говори, неки опет његов пацифизам интерпретирају као генерацијску ствар. Једна реченица из коментара у Франкфуртер алгемајне цајтунгу, као да је од Јонеска, заслужује да се цитира: „У својој фиксацији на опасност од атомског рата по Немачку, Јирген Хабермас потпуно пропушта да примети како су ту повређени нормативни механизми међународног права."

Још се смејем.

„Трећи светски рат може да избије и без немачког оружја"

Много је доказа да се овог тренутка присуствује кохерентном медијско-политичком фронту преодгајања Немаца, враћања њиховог унутрашњег сата од концилијантног до милитантног.   

Ево до сада најдиректнијег наслова тог типа: „Трећи светски рат може да избије и без немачког оружја" (Ди Пресе, 3. маја). Испод се разрађује оно што већ у наслову лапидарно стоји - да је Трећи светски рат ионако аутоматика, он је већ ту, готова ствар. Чему онда суздржљивост? Шта се онда Немци нећкају и ломе, зашто не пошаљу Украјини све што имају, плус инструкторе, војску и 12 поена на Песму Евровизије? 

Ескалација се у принципу схвата као нешто што руска страна ради у потпуно празном простору, сама од себе. По наслову „А ако Владимир Путин ипак одлучи да ескалира?" (Ди Пресе, 4. маја) види се да се западна војна помоћ Украјини уопште не доживљава као ескалација.

Како је то могуће? Језик помаже, као у наслову „Живело оружје! Украјински дискурс без компромиса - Запад иде у офанзиву" (ОРФ, 4. маја). Путин ескалира, а Запад само бескомпромисно одговара.

„Ескалација" је тесто из ког се може изваљати сваки смисао. По примере се враћамо на политичку трибину у Бургтеатар.  

Филип Тер, професор за источноевропску историју на Бечком универзитету: „То је наш (ЕУ, прим В.К.) рат, не само украјински... Оружје треба давати Украјини, али с мање помпе. Треба да радимо као у Југославији, кад смо тајно наоружавали Хрвате, они прослеђивали Бошњацима, и то је окончало рат."

Вигура: „Ми (Пољаци, прим. В.К.) мислимо да је неизбежно да се овај рат прелије преко граница Украјине. Запад се боји трећег светског рата, ми се бојимо да га неће бити."

Како овај рат треба да се заврши, питао је на крају Ерик Фрај, водитељ трибине и уредник бечког Стандарда.

Маша Гесен, руско-америчка ауторка, својевремено директорка Радија Слободна Европа у Прагу: „Пораз Русије је добар старт. Међутим, ако Русија доживи пораз, она ће се распасти, развући ће је сепаратистички покрети изнутра. Али то је за сада најбоље решење."  

Сви би да ескалирају, али нико не би да се бори. Вигора износи резултате последњег испитивања јавног мнења о могућности руског напада на Пољску. Једно од питања је гласило: „Шта бисте радили да нас Руси нападну: а) борили се; б) бежали?". Опцију „бежали би" заокружило је 80 одсто испитаника.

Па добро, ко ће се онда борити против Русије ако сви пале, а онда побегну? Немци, наравно. Та чаша их неће мимоћи. Англосаксонци и европски Исток ће се већ побринути за то. Није од Господа, већ од Истока.