Позадина „тенковског спора” у НАТО-у: Украјина, Балкан и Сирија у истој корпи руско-немачке трговине

Испорука тенкова, напредних система противваздушне одбране и потенцијално далекометних бомби са копна може бити одговор на упорне захтеве Украјине за оружјем, али то са собом носи и нове проблеме.

Нове, на брзину и хитно обезбеђене залихе оружја указују да у Кијеву није све у реду и да је ближе него икада губитку рата са Русијом. Ово није замена за изгубљену опрему „један на један”: већина испоручених залиха има за циљ да окрене ратну срећу у корист Украјине. Најмање једно од оружја о коме се говори, ракета дугог домета од 150 километара, позната као ATACMS, пребацила би рат са украјинске на руску територију.

Нема сумње да стављање ове врсте оружја у украјинске руке ризикује почетак већег рата у Европи. Русија може да покуша да нападне транзитне центре за ове залихе, највероватније Пољску, иако би одмазда такође могла да укључи нападе на железнице и путеве у Немачкој.

Одлука САД да испоруче модернизоване нуклеарне бомбе Европи такође ће уверити Русе да би тактички нуклеарни рат могао бити одговор НАТО-а ако Украјина пропадне у својим борбеним намерама. Али, у поређењу са САД и НАТО, Русија има огроман арсенал тактичког и стратешког нуклеарног оружја.

Украјинске снаге повлаче се у региону Донбаса и, ако се повлачење настави, ускоро ће изгубити стратешки град Бахмут. Руски налет, по мишљењу Пентагона, сигуран је, и САД су затражиле од Украјине да напусти то подручје.

Међутим, украјински војни и политички лидери не могу да се повуку јер би то отворило пут руској војсци у средиште земље, што би, заузврат, могло да распали дуго потискиване позиве за политичким променама у Украјини са неизвесним последицама. 

Тенкови за Кијев

Чини се да САД полажу наду да ће ситуацију на бојном пољу преокренути новим оклопним системима који се шаљу Украјини. Вашингтон је извршио огроман притисак на Немачку да испоручи своје тенкове „леопард 2“ и да дозволи Пољској да испоручи „леопарде“ које има.

У првој недељи јануара, Емануел Макрон је изненађујуће најавио да ће Француска испоручити Украјини лаке борбене тенкове AMKS-10RC. То је Француску учинило првом земљом која је Украјини обезбедила борбене тенкове западног типа, наглашавају из Јелисејске палате.

Макрон је раније назвао свог украјинског колегу Володимира Зеленског. Током овог телефонског разговора, украјински председник је прочитао дугачку листу наоружања које је земљи сада потребно. Зеленски је поступио на сличан начин и током разговора са Шолцом. Под овим утиском, сматрају у Берлину, Макрон се обавезао да ће испоручити тенкове, што није унапред рекао својим немачким партнерима.

Било је покушаја усаглашавања. Саветници за националну безбедност САД, Француске, Немачке и Велике Британије већ су се састали у Бриселу средином децембра како би разговарали о ситуацији у Украјини. Сви су страховали да досадашње испоруке наоружања ускоро више неће бити довољне. Тада се, како се наводи, појавила идеја да САД испоруче Украјинцима системе „патриот“, а било је речи и о тенковима. У то време Берлин није био сигуран да ли ће Француска да испоручи тенкове. 

Немачки „леопарди“

Американци се месецима надају да Немци, заједно са другим европским партнерима, испоруче Украјини борбене тенкове „леопард 2“. На љутњу Вашингтона због оклевања, канцелар Шолц се и даље понашао као да је постојала сагласност између Берлина и Вашингтона да се тешки тенкови не испоручују. Немачка, наиме, нипошто није желела да буде сама у снабдевању Украјине тенковима, него је упорно инсистирала да то учине прво САД. На састанку 20. јануара у Рамштајну поновила се идентична ситуација због чега се Немачка нашла на оптуженичкој клупи.

Посланик Европског парламента Гај Верхофштат написао је да Шолц „није у стању да доноси исправне одлуке“. Пољски премијер Матеуш Моравјецки рекао је: „Став Немачке је неприхватљив“. Секретар одбране Сједињених Држава Лојд Остин имао је „жестоку размену речи“ са шефом Шолцовог кабинета Волфгангом Шмитом, а саветник за националну безбедност Џејк Саливен „прочитао је узбуњујући документ“ свом немачком колеги, известио је Зидојче цајтунг. „Немачка никада неће преболети срамоту свог кукавичлука према Украјини“, закључио је британски Телеграф.

Само неколико дана касније ствари су се измениле. Прво су Сједињене Државе прихватиле да испоруче Кијеву своје „абрамсе“, а одмах затим и Немачка своје „леопарде“. Од Немачке се сада очекује да пошаље најмање 100 „леопарда“, сама или са земљама којима су раније ови тенкови испоручени. Пољска се пријавила као први кандидат.

Све ово може да води Украјину даље у НАТО, а НАТО дубље у конфронтацију с Русијом, до копненог сукоба. То је нешто што је као корекцију свог ранијег схватања изрекао и Хенри Кисинџер, који је путем видео-линка и ове године говорио у Давосу, рекавши да је одустао од свог раније противљења уласку Украјине у НАТО. Али, Украјина која ће бити само део раније Украјине, уколико Русија не претрпи војни пораз, није привлачна НАТО-у онако као што је раније била. 

Ефикасност „леопарда“

Нико не може рећи колико ће тенкови „леопард“ бити ефикасни на украјинском ратишту. У децембру 2016. године, бројни тенкови „леопард 2“ уништени су у борбама у Сирији око области Ал-Баб у близини Алепа коју је држала Исламска држава. Они су уништени углавном руским противтенковским пројектилима.

Руске противтенковске ракете 9k115 Метис и 9М113 Конкурс, које су веома ефикасне против „леопарда“, старо су оружје из 1970-их година. То доводи до сумње да се „леопарди“ неће показати ефикаснијим од тенкова руског порекла које Украјина већ има, што може да помогне у објашњењу зашто Варшава жели да их се што пре ослободи. Пољска наиме има инвентар од 569 тенкова, од којих је 398 активних, а већина активних тенкова у пољској војсци су управо „леопард 2“ (250).

Пољска је, наравно, најавила да ће тражити да Европска унија плати за ове тенкове, будући да јој је потребан новац за њихову замену. Варшава наиме планира да замени „леопарде“ са 180 корејских напредних тенкова „K2 Black Panther“, од којих је првих десет испоручено у децембру 2022. године. Цена овог тенка је око 8,5 милиона долара, што га чини најскупљим главним борбеним тенком данашњице, скупљи је и од јапанског „Тип 90“ који кошта 6,6 милиона. Први наручилац ових тенкова била је Турска.

Ефикасност „абрамса“

САД су се дуго опирале да испоруче тенк „М1 абрамс“ Украјини. Ово је амерички главни борбени тенк и од великог је значаја за одбрану НАТО-а. Тенкови „М1 абрамс“ су у америчкој војсци од 1980. године. Своју поузданост и ефикасност доказали су безброј пута јер су служили у Заливском рату, рату у Авганистану, рату у Ираку и египатској револуцији 2011. Производе га компаније „Lima Army Tank Plant“ и „Detroit Arsenal Tank Plant“. Њихов дизајнер је „Крајслер Дифенс“, који се сада зове „General Dynamics Land Systems“. Укупно је направљено више од 10.000 „абрамса“ по цени од скоро 9 милиона долара по комаду.

„М1А2 абрамс“ су главни борбени тенкови треће генерације и једни од најтежих на свету. Тренутно постоје три оперативне верзије „абрамсове“ линије: М1, М1А1 и М1А2. „М1 абрамс“ познат је по свом стабилизованом топу и способности прецизног гађања у покрету. Осим своје стабилности и прецизности, овај тенк такође је познат по супериорној заштити своје посаде (укључујући хемијску/биолошку/нуклеарну), сигурном складиштењу муниције, брзини и способности маневрисања на неравном терену.

Турбински мотор М1 поузданији је, захтева мање делова, лаган је и омогућује широк распон горива. Тенк има ниски профил с врло плитком куполом, што га чини мањом метом. Гусенице су му гумене, а купола може да се окрене 360° за девет секунди. Може да се попне на препреке високе око метар и пређе јарак широк око три метра.

Али, употреба ових тенкова у украјинској војсци уопште неће бити једноставна. Током читаве његове службе, војници и ратни планери били су забринути због огромне потрошње горива и ограниченог домета резервоара, као и дуготрајне логистике и одржавања који прате „абрамс“ у борби. Ово је, између осталог, приморало Пентагон да невољно пошаље ове тенкове у Украјину. 

Тенковска логистика

Немачки „леопард” и амерички „абрамс” су заправо близанци. То су велика, тешко оклопљена возила. Главна разлика између „абрамса“ и „леопарда“ је мотор. „Леопард 2“ има дизел мотор који је много лакши за одржавање и који се више користи широм Европе, док „абрамс“ користи снажније и сложеније турбинске моторе.

Батаљон од 58 „абрамса“ захтева десетине помоћних возила и стотине војника да би био у функцији, поред осталог оклопна возила хитне помоћи, командна возила, камионе за одржавање и вучу цистерни... Уз то, камиони морају да превозе гориво, муницију, мазива, моторно уље, хидрауличну течност и изузетно тешке резервне делове. Неретко, управо због свега овога амерички команданти одбијају да укључе „абрамс“ у своје операције. Дакле, иако је веома софистицирано и скупо оружје, „абрамс“ је тешко одржавати и представља логистички изазов јер ради на млазно гориво.

Неспремност САД да се „абрамси“ пошаљу у Украјину може да буде и последица става Пентагона да М1 можда неће добро проћи против руских снага које контролишу већи део украјинског ваздушног простора, што значи да тенкови могу бити уништени из ваздуха. Психолошки, губитак америчких тенкова од руског оружја био би негативна порука о способности Америке да одржава безбедност у Европи. А то би свакако узнемирило балтичке државе и Немачку.

Бела кућа је саопштила да ће можда бити потребно много месеци да амерички тенкови стигну на одредиште. Украјина треба да буде спремна за период када се време поправи и руска офанзива убрза, рекао је портпарол Савета за националну безбедност Беле куће Џон Кирби. Он је нагласио да Вашингтон мора да подржава Украјину колико год је то неопходно и додао да нема назнака да руски лидер Владимир Путин има планове за напад на територију НАТО-а.

Амерички председник Бајден се приликом последњег обраћања јавности директно обратио и украјинском председнику Володимиру Зеленском на његов рођендан. „Уз тебе смо колико год буде требало“, рекао је амерички председник, додајући да је руски председник Владимир Путин очекивао да ће се америчка подршка Украјини с временом смањити, али да се у томе преварио. „Ми смо уједињени. Америка је уједињена, баш као и свет“, рекао је Бајден додавши да је одлука о слању тенкова „абрамс“ Украјини „додатни доказ о непоколебљивој подршци Украјини“.

САД су најавиле да шаљу Украјини 31 „абрамс“ уз двосмислену поруку Русији да они нису претња за њу. Ако нису за Русију, за кога јесу? 

Балтичко трвење

Подизање нивоа подршке и слање тенкова увећава једну од кључних опасности у украјинском рату – могућност да се он прелије на друге европске земље, посебно на Пољску. Руска амбасада у Немачкој већ је саопштила да је одлука Берлина да одобри испоруку тенкова „леопард 2“ Украјини „изузетно опасна“ и да ће сукоб ескалирати „на нови ниво“.

Руска опција може бити да се супротстави америчкој подршци Украјини нападом на једну или више балтичких држава. Расту тензије између Балтика и Русије, што се јасно видело по одлуци Русије да протера естонског амбасадора и реципрочној естонској мери.

Естонија је кључна због своје локације на Финском заливу и осетљиве границе са Русијом, близу Санкт Петербурга. Естонија успоставља „суседну“ зону што јој даје за право да прегледа руске цивилне и војне бродове, али мало је вероватно да може да изврши било какву инспекцију пошто има само два патролна брода (EML-Roland и EML-Risto) и ниједан други ратни брод. Ако би Естонија чак и покушала да то учини, то би створило још једну тачку трвења коју би Русија могла да искористи, ако тако изабере.

Постоји и стратешки елемент. Уласком Финске у НАТО, односно већ де факто чланством, Фински залив постаје знатно више непријатељски према Русији, што ствара већи притисак на њу да предузме мере против растуће претње њеној безбедности.

Ово доводи балтички регион у оштрији фокус јер Руси виде да НАТО покушава да их опколи и додатно поткопа њихове економске и војне капацитете. 

Ширење ратног пожара

Чини се да Бајденова администрација, барем на површини, није забринута због опасности од ширења рата или могућности да Украјина може бити поражена од Русије. У ствари, САД и њени савезници стално тврде да су близу истеривања Руса из Украјине – последња таква тврдња дошла је од бившег британског премијера Бориса Џонсона. Да је ова тврдња тачна, онда сво додатно оружје предвиђено за испоруку Украјини не би било тако хитно.

Један од проблема је што се ратне вести генеришу као средство пропаганде, која се у западним медијима бескрајно понавља. Чак и тако, тачне информације периодично процуре. Последњи пример је немачки извештај који се позива на берлинску спољну обавештајну службу БНД, у коме се наводи да су украјинске жртве у области Бахмута веома велике, процењене на стотине дневно.

Амерички аналитичари претпостављају да би Вашингтон стога ускоро могао бити суочен са опасним изборима. Да ли би требало да упути америчке снаге или америчку ваздушну помоћ Украјини? У том случају, колико брзо би се рат проширио Европом?

Они се истовремено питају да ли би НАТО, увек далеко гласнији него што се то може оправдати реалношћу, подржао слање својих снага у Украјину? Или би НАТО-у коначно заклецала колена?

Алтернативни – и вероватнији – сценарио је да ће Вашингтон инсистирати на мировном решењу, чему се у до сада стриктно противио. Али да ли ће Русија бити вољна да седне и разговара о договору? Наравно, али само ако је цена одговарајућа.

Међутим, све ове игре могу да имају и дубљу логику. 

Двострука игра

Анализирајући узроке отпора које Немачка пружа слању тенкова у Украјину, извесни амерички протрамповски кругови оптужују Немачку да игра „дуплу игру“ у којој је немачки канцелар Олаф Шолц оптужен за лаж, пасивност и цепање Запада. Одговарајући на питање зашто то чини, они кажу да се из свега крије „мрачна истина о немачко-руским односима“.

Наводи се да је „Шолц окружен људима или разговара са онима који желе да ресетују немачко-руске односе после рата“. Немачка индустрија захтева јефтин гас да би остала конкурентна и како би обезбедила економски просперитет, а рат Русије против Украјине је „велики поремећај немачке индустријске стратегије“, пише EuroIntelligence. „Ресетовање је једино уверљиво објашњење које имамо зашто Шолц оклева.“

Економски разлози су важан фактор, али постоје и геополитички циљеви који иду даље од њих. Пре него што би кренула у рат, Немачка је увек склапала савезе, понекад и са Русијом. „Дакле, ако Немачка тражи још један савез са Русијом, морамо се запитати шта добија од споразума с њом. Одустајање од Украјине само због јефтиног гаса није врста договора коју би Немачка склопила. Има још тога. И ту се укључује и Балкан“, питају се ови аналитичари.

Бивши немачки министар одбране Карл-Теодор цу Гутенберг својевремено је пружио увид у то шта још улази у преговоре са руским председником Владимиром Путином, рекавши у интервјуу за Фокс бизнис, вођеном 2017, да Немачка покушава да избегне договор са Русијом у којем Путин добија „Сирију и Украјину у једном кошу“.

Русија је доминантна страна сила у Сирији, а утицајна је и на Балкану – два региона која су веома битна за немачке геополитичке циљеве. Украјина је мање значајна за Немачку. Да ли је могуће да су ове три земље у истом геополитичком кошу и да су Руси и Немци постигли договор да Русија добије Украјину, а Сирију и Балкан препусти Немачкој?

„Ако разумете дугорочно размишљање Немачке, сложићете се да је одговор: да“, пишу амерички аналитичари.

Блиски исток почиње на Балкану

Краткорочно, добри односи са Русијом обезбедиће Немачкој јефтин гас. И то је отприлике оно колико далеко аналитичари иду. Али Немачка дугорочно не верује Русији и тражи енергетску независност од ње. 

Регион Балкана је добар транзитни пут за енергетске ресурсе, посебно за природни гас. Има неколико кључних лука, као што је лука Драч у Албанији. Приступ Средоземном мору повезује Европу са главним бродским рутама за природне ресурсе, укључујући нафту и гас, а такође води до кључних стратешких тачака, као што је Суецки канал. Ако имате снажно војно присуство на Медитерану, можете контролисати велики део глобалне трговине. Балкански регион би Немачкој донео много геополитичких предности.

Србија је у центру Балкана са развијеним историјским и пријатељским односима са Египтом који је кључна држава севера Африке, али и са свим другим арапским државама и државама „трећег света“. Руско-немачки утицај у Србији је неспоран. Русија је историјски, а Немачка главни привредни партнер. Трансфер из једне у другу зону, а у суштини остајање у истој сфери утицаја, неће бити проблем.

Русија је вековима на Балкану и навикла је да га контролише. У два светска рата Немачка је покушала да успостави контролу, али није успела. Међутим, успела је 1990-их. Југославија је подељена и Немачкој су се отворила врата за доминацију. Русија, наравно, не би одустала од Балкана ако јој Немачка стане на пут да заузме Украјину.

Али каква је корист од Балкана ако сте суочени са непријатељским Блиским истоком? Зато Немачка настоји да придобије Сирију — још један регион над којим Русија има контролу. Ако желите да ваше снабдевање енергијом буде обезбеђено преко Блиског истока, мораћете да контролишете Сирију како бисте стабилизовали регион. Сирија је на раскрсници путева Блиског истока и северне Африке и, такође, главни транзитни пут за енергетске ресурсе, посебно нафту и природни гас, што је важно за енергетску безбедност Немачке. Али у њој се налазе и луке, као што је лука Тартус, која је једина руска поморска база на Медитерану, и ваздушна база Кмеимим, коју Русија користи за војне операције на Блиском истоку.

Русија не жели да јој се угрози приступ Медитерану и Блиском истоку. Али ако добије приступ Украјини, можда ће бити вољна да преговара. Ово је договор који би Немачка могла склопити са Русијом. На крају, он би функционисао на штету Америке.

Наравно, вероватно је да се овакве спекулације користе како би се Немачка „дисциплиновала“ и да би се онемогућило да она „исклизне“ из контроле НАТО-а и САД, што је могло да буде исход окончања Хладног рата, до кога је и дошло захваљујући руско-немачким договорима. Низ сукоба који је почео од тада, па и само ширење НАТО-а на исток, поред унутрашње логике, има и стратегију држања Немачке „под контролом“ унутар НАТО-а. Отуда оволики притисак на Немачку поводом украјинског сукоба, сукоба који Немачку ставља у веома рискантан и, са становишта Немачке, непотребан положај. Америка не жели да је са геополитичких важних тачака било ко истисне.