Шта се то дешава у Немачкој: Рецесија, инфлација, протести и страх од будућности štampaj

Тек што се у Немачкој завршио осмодневни штрајк пољопривредника, наредних дана се наставља. Штрајк машиновођа је на три дана у потпуности био зауставио путнички и теретни железнички саобраћај, а ускоро креће нови, и то шестодневни. Док поштари због снега и ледене кише данима не носе пошиљке, грађевинска индустрија очекује губитак око 10.000 радних места у наредним месецима.

Демонстранти се само смењују на улицама Берлина, али и других немачких градова, а његови становници тврде да престоница добија шарм тоалета на железничкој станици. Грађане мучи мањак плативог стамбеног простора, рекордна инфлација и финансијска неизвесност, док високе цене енергената и посустали извоз гурају многе компаније у стечај, отпуштање радника или у селидбу производње ван Немачке.

И док радикална десница јача, водећи политичари у ТВ дебатама расправљају о родно сензитивном језику и да ли давати социјалну помоћ мигрантима, при чему не знају ни колика је просечна пензија у Немачкој, а за електрични ауто од 30.000 евра тврде да је јефтин. Влада најјаче економије Европе још није успела да попуни рупу у буџету за годину која је увелико почела, иако је истовремено само једној фирми дала 10 милијарди евра да отвори фабрику.

И заиста, многи се питају шта се то дешава са Немачком?

Четири напукла стуба немачке економије

Док свет на Немачку ових дана гледа са мешавином сажаљења и фасцинације, поглед из Србије неминовно има јаку дозу наслађивања због туђег неуспеха или, што би Немци рекли, „Schadenfreude“. Узимајући у обзир предубеђење о „трулом Западу“, познато још од времена СФРЈ, а од деведесетих година нарастајућег осећаја да се Запад поприлично огрешио о Србију, ова злурадост је у потпуности очекивана.

Додуше, она често замагљује две чињенице. Прву, да просечни Немци и даље неупоредиво боље живе од просечних Срба. А другу, да неуспех немачке привреде за последицу неминовно има и посртање српске економије.

Истини за вољу, и многим Немцима је замагљен поглед на дешавања у Немачкој због нарастајуће политичке подељености, идеолошке искључивости и одсуства отвореног друштвеног дијалога.

Међутим, када се те замагљене наочаре обришу од политике и идеологије, сасвим се јасно види да Немачка као „европски привредни мотор“ полако али сигурно улази у дугогодишњи турбулентан период. Период у којем ће трагати за новим моделом економског успеха док је истовремено растрзана између посртања државе благостања, уставом прописане кочнице за већа задуживања државе и геополитичких околности. А управо те околности су довеле у питање досадашњи модел успеха немачке економије, који је био заснован на четири стуба.

Први је снажна оријентација према глобализацији и извозу, при чему се ту најчешће истиче зависност од Кине, као места производње али и тржишта, иако Немачка има јако тржиште и производњу и у Европи.

Други је обимна производња у самој Немачкој, ослоњена на нарастајућу мигрантску популацију, што је омогућило да цена рада деценијама не расте истом брзином колико раст трошкова живота и целокупна немачка економија.

Трећи су јефтини енергенти из Русије, а четврти је послератна безбедност заснована на америчком ракетном штиту, који је Немачкој омогућио да деценијама новац уместо на одбрану преусмерава на друге за грађане пријатније потребе.

Међутим, дешавања минулих неколико година су утицала да ова четири стуба немачког економског успеха озбиљно напукну или се у потпуности сруше.

Због руске инвазије на Украјину, Немачка је била принуђена да у потпуности остане без јефтиног руског гаса, нафте и угља, али и да драматично увећа трошење новца како на енергенте, тако и на одбрану. Пандемија вируса корона је на две године зауставила прилив радне снаге из иностранства, и притом је Немачку довела у ситуацију да се увери да производња код куће може и да јој стане, ако се доминантно ослања на ланац допремања компоненти из Кине.

Штавише, заоштравање економско-трговинског хладног рата између САД и Кине утицало је да Немачка, с једне стране, покушава да балансира и задржи присуство и привилегован положај на оба ова велика тржишта, а с друге да се с њима утркује у субвенцијама које дају корпорацијама које производе стратешки важне компоненте или робу, попут чипова, литијумских батерија и соларних панела.

Брдо изазова

Последице ових тектонских померања засад нису тако катастрофичне како се превиђало пре две године, нарочито по питању одвикавања од јефтиног руског гаса. Први човек хемијског гиганта БАСФ Волфганг Гросе-Ентруп је тада прорицао крах немачке привреде без руског гаса, али то се засад није догодило.

„Јефтини руски енергенти су били основа конкурентности наше индустрије“, говорио је тада први човек БАСФ-а, који данас убрзано премешта постројења у Кину и друге земље где је гас, једна од главних сировина хемијске индустрије, јефтинији.

Немачка економија је, према прелиминарни подацима, у прошлој години склизнула у рецесију тако што се БДП смањио за 0,3 одсто у односу на претходну годину, док је инфлација износила 5,9 одсто. То је друга највећа инфлација од уједињења две Немачке, при чему је рекорд од 6,9 одсто забележен 2022. године.

Прве анализе указују да је најзначајнији пад инвестиција у грађевинарству, а да је велика инфлација успорила приватну потрошњу која је увек значајан подстицај привреди.

Према оцени економиста, постоји страховање да би пад могао да се забележи и у овој години, нарочито због уставом прописане кочнице за веће јавно задуживање, које би заправо могло да омогући инвестиције у заштиту климе и инфраструктуру.

Да је поглед немачких индустријалаца на будућност поприлично мрачан сведочи недавно одржан традиционални годишњи скуп Федерације немачке индустрије, чији председник Зигфрид Русвурм је истакао да се земља суочава са „брдом“ нарастајућих изазова, те да се повећава нестрпљење и неизвесност многих предузетника који очекују да се „политичари коначно системски позабаве структурним реформама“.

Истичући да је све више немачких компанија, укључујући и предузећа средње величине, заузето повлачењем дела својих профита из Немачке, Русвурм је присутном канцелару Олафу Шолцу указао да су компаније све више оптерећене са актуелним ценама струје, позивајући владу да убрза процесе планирања, побољша пореске услове за инвестиције и „осећај пропорције“ приликом доношења прописа.

„Свако ко верује да би енергетска транзиција могла да постане језгро новог економског чуда потцењује чињеницу да инвестиције углавном само замењују постојећи капитал“, рекао је Русвурм, додајући да енергетска транзиција не доноси додатни економски раст те да „Немачка заостаје у поређењу са светом“.

То, међутим, није умањило канцеларов оптимизам јер он очекује да велика улагања у заштиту климе доведу до високих стопа раста, попут оних у време немачког економског чуда педесетих и шездесетих година прошлог века. Према речима канцелара, мора се више радити а мање причати о хорор-сценаријима, о претњама да гас и струја буду у потпуности искључена компанијама, о дубокој рецесији и даљем расту цена енергената.

„Ниједна од ових прогноза се није обистинила“, тврди социјалдемократски канцелар и додаје да је после „невиђених година кризе са задуживањем без преседана“ дужност владе сада да „чврсто води земљу у будућност“.

Уместо да се надају олакшању, како каже канцелар, компаније сада имају обавезе.

Зелена агенда

Вицеканцелар и министар економије и заштите климе Роберт Хабек такође сматра да не постоји страх од деиндустријализације, али да ће „трансформација привреде потрајати годинама“, те да „до 2030. предстоји снажна трансформациона фаза“.

Критичари, не само из редова удружења индустријалаца, већ и бројних синдиката и струковних удружења, све више указују, пак, да је влада више усмерена на идеолошки зацртане циљеве без обзира на разорне последице по привреду, сумњајући притом у добронамерност, па чак и стручност канцелара и његових министара.

Колико је вицеканцелару из редова Зелених заправо важно да се докаже као министар за заштиту климе а не толико и привреде, можда најсликовитије приказује његов иступ у првим данима ове године када је славодобитно саопштио да је студија утврдила да је Немачка у 2023. „заиста озбиљно смањила емисију угљен-диоксида“, те да је нарочито по питању електричне енергије држава на „веома добром путу“. Како је истакао, производња струје из термоелектрана на угаљ је на историјском минимуму, а напредује и експанзија обновљивих извора енергије.

И док је истицао да је то резултат „преданог рада“, вицеканцелар је пренебрегао да каже да је најнижи ниво емисије угљен-диоксида у последњих 70 година у Немачкој заправо резултат кризе и пада привредне активности компанија, које су велики енергетски потрошачи. Другим речима, Хабек није „предано радио“ ни на заштити климе, нити на стварању услова привреди да успешно послује.

Штавише, инсистирао је да се затворе последње три нуклеарке због чега је Немачка морала поново да покрене поједине термоелектране на угаљ, као и да увози струје више него икада. А да апсурд буде већи, увезена струја је углавном из француских – нуклеарки.

Последица свега тога су високи трошкови енергената са којима се боре сви потрошачи, а нарочито компаније. Због тога не чуди што се истопило почетно поверење представника немачке индустрије у Хабека, нарочито што се индустријски неуспех пласира као својеврсни успех у еколошкој политици.

Међутим, оно што све више љути индустријалце, синдикате и уопште грађане јесте то што им канцелар и министри непрестано моралишу, замерајући им да нису на висини важности транзиције на зелене енергетске изворе, при чему не желе да признају сопствене грешке и консултује заинтересоване стране.

Рупе у буџету

Може се чак рећи да је управо то разлог бројности штрајкова у Немачкој јер грађани пуне две године поводом рекордне инфлације, а нарочито цена енергената, од министара добијају савете попут оног када је Џем Оздемир, министар пољопривреде из редова Зелених, Немцима поручивао да штеде енергију тако што ће јести мање меса, туширати се три пута недељно а не сваки дан, као и заврнути радијаторе.

С друге стране, тај исти министар није ни питан када су канцелар Шолц, вицеканцелар Хабек и министар финансија Кристијан Линднер у попуњавању рупе у буџету за 2024. једним потезом укинули вишедеценијске субвенције које имају пољопривредници.

Резултат свега су велики протести пољопривредника, али за сада се нико из владе није извинио што су у креирању буџета правно-финансијском акробатиком хтели да из фонда предвиђеног за екстремне ситуације новац пребаце у Климатски фонд и неке редовне ставке у буџету. Уставни суд Немачке је ту одлуку прогласио неуставном, оценивши је као кршење уставом прописане кочнице за веће задуживање државе.

Јавни дуг Немачке износи око 64 одсто БДП-а и уколико жели, немачка влада би могла да привремено суспендује кочницу и задужи се повољније него друге земље. Али такве одлуке нема јер то подразумева компромис између скупе климатске агенде Зелених, фискалног конзервативизма либерала и државе благостања коју би требало да бране социјалдемократе.

И када се погледа како је пронађено решење поводом рупе у буџету од 60 милијарди евра, очигледно је да је најслабија карика управо канцелар, јер се заправо он лако одриче оних ставки у буџету које су деценијама биле симбол немачке државе благостања, односно социјално-тржишне економије на коју су Немци били толико поносни да су то чак и у сопствени Устав уписали.

Додуше, још од социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера се та држава благостања интензивно круни, а прерасподела у Немачкој је била таква да су богатији добијали све више, а запослени таворили са примањима убеђени да је штедња њихова национална врлина. Политика суздржавања од трошења протеклих деценија заправо је довела до продубљивања јаза између богатих и сиромашних, али и значајног сиромашења средње класе.

И тај концепт би код Немаца још дуго потрајао да и даље постоји финансијска и политичка стабилност. Да им се у брк није насмејао њихов највећи страх – висока инфлација. Да инфлација није погурала каматне стопе на кредите нагоре, док цене станова не падају већ скачу јер је станоградња све скупља и спорија. Да се на све то не калеми и одлазак бејби-бум генерације у пензију, док прилив стручних досељеника не успева да попуни на стотине хиљада упражњених радних места у здравственој заштити и бризи о деци и старима, угоститељству, занатству, грађевинарству...

У таквим околностима, Немачкој, али и већини држава Западне Европе, потребна је нова прерасподела. И нови модел немачког економског успеха. Ново привредно чудо.

Аутоиндустрија

А када се помене привредно чудо у Немачкој, неминовно се окрене поглед ка најјачој привредној грани – аутомобилској индустрији. Она је, чини се, сада више део проблема него део решења. Предуго су шефови највећих немачких ауто концерна одмахивали руком на новинарска питања да прокоментаришу појаву кинеских и „Теслиних“ електричних аутомобила.

Уљуљкани у државне субвенција на дизел гориво и свесрдну помоћ из државне касе у свакој кризи, немачки гиганти су били убеђени да „они знају да направе ауто“ и да њих не могу да угрозе Илон Маск или кинеска ауто-индустрија.

Међутим, време њихове ароганције ових година долази на наплату, јер се европска аутомобилска индустрија, која важи и за великог послодавца, сада суочава са кинеском конкуренцијом која је толико роботизовала производњу да има велике фабрике у којима у једној смени ради тек око 40 радника. Будући да су се Кинези раније преусмерили на производњу електричних аутомобила, који имају упола мање делова него класични па су јефтинији за производњу, сасвим је јасно да кинескa ауто-индустрија већ има јак продор на европско тржиште.

Када се на то дода кинеско-амерички „хладни рат“ и амерички притисак да се Европа „откачи“ од економске сарадње са Кином, немачка аутоиндустрија је у незавидном положају.

Раскид са Кином је за Немачку неприхватљив јер би, осим „Фолксвагена“, Дајмлера и „Бе-ем-веа“, погодио још три сектора немачке привреде – сектор машинског инжењерства, који кроз мала и средња предузећа запошљава око 1,1 милион људи у Немачкој, потом хемијску индустрију, пре свега БАСФ који запошљава око 118.000 радника, и на крају електронску индустрију као што је „Сименс“.

Ова четири индустријска сектора и даље се чврсто држе производње, инвестиција и тржишта у Кини, а ниједан канцелар до сада није имао снаге да им се у томе супротстави колико год разни аналитичари оптужују званични Берлин да повлачи потпуно погрешне геоекономске и геополитичке потезе.

Уосталом, од тридесетак сировина које се оцењују као „стратешке“, двадесетак се доминантно црпи у Кини. Чак и вицеканцелар Хабек признаје да је по питању неких сировина немачка зависност од Кине 100 одсто, те да „ако би Кина нестала као тржиште, неке немачке индустрије то не би преживеле“.

Због тога не чуди што немачка индустрија, нарочито ауто-гиганти, настоји да игра двоструку игру – да упоредо енормно инвестира на америчком тржишту, а да се не повлачи са кинеског.

То, пак, не решава структурни проблем немачке ауто-индустрије, што се види и из тога што произвођач аутоделова ЗФ планира да отпусти најмање 18.000 радника, што је отприлике трећина од безмало 50.000 запослених ове фирме у Немачкој.

Овај највећи немачки добављач аутомобилске индустрије, који је у власништву Фондације Цепелин града Фридрихсхафена на језеру Констанц, најављује дубинску трансформацију јер „тамо где су нам била два запослена за склапање мењача, за електричне моторе је потребан само један“.

За сада је план да највећи број вишка запослених буде решен кроз пензионисање наредних година, будући да је велики број запослених старији од 57 година, али је планирано и затварање многих постројења. Па ће тако већ на крају ове године бити затворена фабрика у Гелзенкирхену на југу земље, а крајем 2025. фабрика за производњу амортизера у Ајторфу на западу Немачке.

Европски старац

И док европска штампа почиње да обнавља стару фразу о томе како је Немачка „болесник Европе“, председница Економског савета немачке владе Моника Шницер говори да „Немачка није европски болесник, већ европски старац“.

Али како да тај старац нађе еликсир за своју посусталу радну моћ? Вицеканцелар Хабек сматра да је за Немачку „огромна прилика“ то што ће „постепено своју социјално тржишну привреду развијати у социо-еколошко тржишну привреду“. Влада очигледно сматра да ће до новог привредног чуда доћи кроз субвенције инвеститора у производњу стратешки важне робе и компоненти које доприносе зеленој транзицији, попут соларних панела, полупроводника, компјутерских чипова и литијумских батерија.

Суочена са америчким субвенцијама, Немачка је кренула у трку за инвеститорима у овој области, где наступа право јавно ценкање око тога колико ће фирма добити субвенција да би планирана инвестиција била на немачком тлу. Тако је амерички гигант „Интел“ издејствовао добијање 10 милијарди евра, а тајвански гигант ТСМЦ пет милијарди из немачке државне касе за изградњу фабрика за производњу чипова у Магдебургу и Дрездену.

Према оцени Марсела Фрачера, председника Немачког института за економска истраживања у Берлину, Немачка је својим економским моделом себе учинила подложном за уцене.

„Трка у субвенцијама са САД или са Кином је погрешан пут ка јачању ка иновацијама и заштити климе, као и осигуравању пословне климе“, истиче Фрачер.

И док министар финансија инсистира да нису подложни уценама, очигледно је да ни на видику није неки симбол новог привредног чуда, као што је после Другог светског рата био чувени аутомобил „буба“ који је излазио из „Фолксвагенових“ погона.

Стручњаци су сагласни да је Немачкој потребно „структурно проветравање“, те да досадашњи модел извозно оријентисане економије у актуелним околностима „не ради“. Како кажу, пад удела индустријске производње у немачкој економији је вероватно неизбежан.

„Немачка влада би требало да прихвати трансформацију и подстакне њену примену, уместо што покушава да консолидује статус кво“, истиче Фрачер и додаје да то „захтева значајна јавна улагања у инфраструктуру и образовање, као и поједностављење прописа и бирократије“.

Овај еликсир за „немачког старца“ неће бити тако јефтин ни једноставан. А да ствар буде апсурднија, све то онемогућава годинама промовисана немачка дисциплина по питању задуживања. Напросто, немачки старац прети да се удави сопственим леком.

И ту нема много места за злурадо смејуљење Срба. Јер како је недавно указао у једном извештају Бечки институт за међународне економске студије, немачка рецесија увлачи у кризу и земље добављаче, које су некад просперирале на инвестицијама немачке индустрије. Међу њима ће бити и Србија и то не само због немачких инвестиција, већ и због своје велике дијаспоре у Немачкој која годишње у матицу шаље више него што уложе страни инвеститори.

Страх од будућности се шири Немачком. А у том страху најбоље пролазе популисти. У одсуству озбиљних државника.