Израелско-палестински рат у Немачкој: Десничарски сукоб на левици и макартистички лов на неподобне štampaj

Кубанска уметница Тања Бругера морала је протеклог викенда да скрати свој перформанс у којем она и њени гости 100 сати наглас читају књигу „Извори тоталитаризма“ Хане Арент. Овог пута је због њених перформанса није хапсила кубанска полиција.

Није ни могла, јер је Бругера маратонски перформанс насловљен „Где твоје идеје постају грађанска акција“ покушала да изведе у водећој Галерији за савремену уметност у Берлину. Али, њен уметничко-политички активизам, који би идеолошки могао да се сврста у лево-либерални, ипак није оберучке прихваћен у немачкој престоници, надалеко слављеној по њеном космополитском духу.

Најпре су перформанс прекинули активисти који су прочитали изјаве о Курдистану, Судану и другим местима, који су дошли уз пристанак саме уметница. Али потом је уследио прекид који су направили пропалестински активисти узвикивајући „Ционизам је злочин“, „Срамите се“, „Израел није стваран“, „Од реке до мора...“

Протест је убрзо постао и поприште вербалних напада на уметницу, потом директорку Јеврејског музеја у Франкфурту која је учествовала у перформансу, а онда и на присутне кустоскиње и директора берлинске галерије.

Покушаји Бругере да објасни демонстрантима да оваквим понашањем само „дају платформу ционистима“ и да увреде не помажу, довеле су до ерупције викања у којем су демонстранти на њенe речи да „они не знају колико је она урадила за Палестину“ узвратили сa: „Али и даље си белкиња“ и „гринга“, што је шпански израз за странкињу која није латиноамеричког порекла већ је из САД или Европе.

Пропалестински активисти су вређали кубанску уметницу јер, како су рекли, није позвала ниједног Палестинца да учествује у перформансу, а директора галерије, који је либанског порекла, назвали „расистом“ и „Арапином исувише беле коже“.

Парадоксално, на Бругерином списку позваних да у оквиру перформанса читају Хану Арент били су уметници и активисти јеврејског порекла веома истакнути као критичари израелског војног дејствовања у Појасу Газе. Штавише, и сама кубанска уметница је потписница отвореног писма уметничке заједнице у којем су у октобру прошле године подржали „палестинско ослобађење“ и позвали институције културе на прекид ћутања по питању дешавања у Гази, истичући да „ћутање у овом хитном времену кризе и ескалације геноцида није политички неутралан став“.

Да парадокс буде још већи, управо због ове врсте активизма, у којем се Израел окривљује за чињење геноцида у Појасу Газе, Бругерa је у Берлину и широм Немачке могла да дође под удар актуелне „културе поништавања“ и укидања финансијске подршке свима који шире антисемитизам, а у који немачке власти сврставају безмало сваку критику Израела.

И ова компликована мрежа односа и судар идеолошких, политичких, националних, верских и расних идентитета, ставова и активизама можда најсликовитије приказује друштвену атмосферу у Немачкој, а нарочито у Берлину, у протеклих више од четири месеца рата Израела и Хамаса. Када се на то све дода историјска одговорност Немаца према Јеврејима, дође се до узравреле атмосфере у којој се „ратује“ на бројним пољима.

На демонстрацијама: антисемитизам против исламофобије. На уметничкој сцени: активизам са бирократским ућуткивањем критичког размишљања. На политичкој левици: немачки Антидојч покрет против „пробуђених“ (wоkе) левичара и левих либерала америчког типа. На универзитетима: професори и студенти постколонијализма против присталица Израела и владајућег виђења антисемитизма.

Културна атмосфера

Таква жучна атмосфера подељености и сукоба, која се највише види на улицама, културној сцени и на универзитетима у Берлину, прелила се и ван немачких граница, па је кренуло окупљање светске уметничке сцене, која позива на престанак сарадње са немачким институцијама и манифестацијама културе финансираним од државе.

Ова акција названа „Strike Germany“, што се може превести као „штрајк Немачка“ али и „удари Немачку“, позива уметнике да одбију рад и присуство на фестивалима, панелима и изложбама које организују немачке институције културе јер користе „макартистичку политику која потискује слободу изражавања, а посебно изражавање солидарности са Палестином“.

У овом позиву на акцију од немачких власти и институција културе захтева се да заштите уметничку слободу, борбу против антисемитизма фокусирају на другачији начин и боре се против структуралног расизма. По питању овог потоњег, потписници траже од културних институција да се посвете обарању немачке резолуције из 2019. која кампању пропагирања бојкота, деинвестиција и санкција за фирме и робу које потичу из изреалских насеља на палестинским територијама на Западној обали, дефинише као антисемитску и забрањује давање новца из немачких државних фондова организацијама и појединцима који подржавају ову кампању.

„Институције културе надзиру друштвене мреже, петиције, отворена писма и јавне изјаве за изражавање солидарности с Палестином како би елиминисале културне раднике који не подржавају недвосмислену подршку Немачке Израелу“, истиче се у прогласу, који је досад подржало више од хиљаду уметника.

Међу потписницима су, између осталог, и Францускиња Ани Ерно, добитница Нобелове награде за књиженост 2022. године, америчка глумица Индија Мур, палестински песник Мохамед ел Курд, америчка филозофкиња Џудит Батлер, британска уметница Таи Шани и либанска певачица и текстописац Јасмин Хамдан.

За сада одазив уметника није драматично велики па, примера ради, тек започети Берлински филмски фестивал није значајније осетио бојкот. Али забележено је да је неколико уметника због овога отказало учешће на познатом ЦТМ музичком фестивалу у Берлину, али и да је један британски уметник овај бојкот назвао „погрешно усмереним“ јер су многе од погођених институција заправо „простори за изражавање неслагања са овим геноцидним политикама“, а оне сада „плаћају цену владиних ставова“.

Уметници у Берлину

И док се немачка министарка културе Клаудија Рот прави да не разуме због чега је овај протест, посматрачима је јасно да добар део разлога лежи у томе што је берлински министар културе и друштвене кохезије Јосеф Хијало од почетка године финансирање пројеката из јавне касе условио такозваном антидискиминаторном клаузулом. А све под паролом: „Уметност је слободна. Али не и без правила“.

Конкретно, свака институција културе или организација која прима новац од Берлина, као и учесници њихових пројеката, морају да потпишу сагласност са клаузулом којом потврђују не само да су против било какве дискриминације и сваког облика антисемитизма, већ и да су посвећени разноликом друштву, признању права Израела на постојање и дистанцирању од тероризма, као и да ће предузети све неопходне кораке како би осигурали да се јавна средства никада не користе за финансирање терористичких или екстремистичких организација. Осим тога, јасно је истакнуто да се антисемитизам схвата онако како га дефинише Међународна асоцијација за сећање на холокауст (IHRA) и немачка савезна влада.

Немачки правници подсећају да у Немачкој последњих деценија ове врсте клаузула за финансирање пројеката нису неуобичајене, али да су по правилу биле оцењене као бесмислене и временом одбачене у пракси или судском одлуком. Можда једна од најнеобичнијих је била она када је град Минхен од подносилаца захтева за финасирање пројеката у области електромобилности захтевао да се дистанцирају од сајентологије. Савезни управни суд је ову клаузулу оценио као противзакониту, али правници указују да се то вероватно не би догодило са берлинском клаузулом.

Осим што је спорно што су сви стављени под општу сумњу, многима је спорно и то како IHRA дефинише антисемитизам, јер то омогућава различите интерпретације. Такве да би као антисемитизам било означено и отворено писмо Хане Арент из 1948. у којем је она, између осталог, једну од водећих израелских странака упоредила са нацистичком партијом. Због ове врсте непрецизности IHRA-е, критичари се залажу да се примене смернице предложене Јерусалимском декларацијом о антисемитизму.

Немачка академија уметности је подигла глас „против било каквог процењивање ставова уметника и црвених линија које се повлаче на основу политичких изјава“, док је отворено писмо против ове клаузуле потписало више од 4.500 берлинских уметника. Правничке критике су, пак, више утицале да берлинске власти недавно одустану од спорне клаузуле, али је берлински министар културе обећао да ће наставити да ради на „антидискриминаторном развоје културе у Берлину“.

Отказивање и отпори

Али, и пре и после овог повлачења нижу се отказивања изложби и наступа, као и повлачења позива за професуре и јавне дебате. У атмосфери у којој су сви културни радници, баш као и сви муслимани, у Немачкој стављени под општу сумњу уколико се јавно не дистанцирају од Хамаса и суздрже од подршке Палестини, и сами уметници су кренули да раскидају уговоре са немачким манифестацијама и институцијама културе.

Будући да се ситуација из месеца у месец само све више затеже, појединци се питају да ли се произраелска политика и „борба против антисемитизма због историјске одговорности Немачке“ заправо користи само као средство репресије над Палестинцима, муслиманима, мигрантима, крајњој левици, па чак и Јеврејима који критикују политику Израелске владе.

Ови потоњи, чини се безмало свакодневно, освану у извештајима страних репортера као приведени због „ширења антисемитизма на пропалестинским протестима“. Берлин је у први мах у октобру забранио било какве протесте подршке Палестинцима, оцењујући их аутоматски као скупове подршке Хамасу. Међутим, како се учесталост тих протеста и бројност окупљених драматично увећала, берлинске власти су сада приморане да неке протесте дозволе, али зато врло често било каква мала окупљања експресно растурају.

Протеклих месеци својеврсна икона оваквих хапшења постала је Ирис Хефетс. Ова Јеврејка из Израела, која више 20 година живи у Берлину, излазила је сама на берлинске тргове носећи по један плакат. Тиме је желела да избегне забрану пропалестинских окупљања, позивајући се на на устав и то да она сама не може да представља „скуп људи“. Сваки пут ју је полиција привела, било да је носила плакат на којем пише „Као израелска Јеврејка: Зауставите геноцид у Гази“, било да је на њему била крајње уопштена порука „Јевреји против геноцида“.

„Кренула сам да се расправљам са полицајцима. Наравно, знам да сам привилегована. Ја сам Израелка. Јеврејка. Жена. Ја сам старија жена са седом косом. Да сам млади Арапин, била бих пребијена. И људи који су стајали поред мене, који су били млади Арапи, били би пребијени да су носили кефију (палестинску мараму) или палестинску заставу“, рекла је медијима Хефтсова, истичући да су муслимани данас оно што су некад били Јевреји у Немачкој.

Али вероватно највећу пажњу светских медија, а нарочито америчких, привукло је то да је у Немачкој отказана серија разговора са Марион Инграм, мировном активисткињом која је преживела Холокауст. Према њеним речима, организатори су отказивање правдали тиме да би њено појављивање десничарска партија Алтернатива за Немачку искористила за пропаганду, али да је њој јасно да је онима који одлучују засметало то што она на мировним протестима носи и плакат „Зауставите геноцид у Гази“.

„Изненађује ме да је Немачка изабрала да мене ућуткује. Али гори део тога је што ућуткују младе људе у Немачкој... Кад год нека влада одлучи да ућутка гласове људи који се противе владиним политикама, шта год да су оне, то ме толико подсећа на моје детињство“, рекла је за америчке медије Инграм, која је рођена 1935. у Хамбургу.

Како изгледа „укидање“ Јевреја који на било који начин подрже Палестину, показала је и једна од немачких уметница јеврејског порекла. Она је на друштвеним мрежама поделила преписку са представницима једног немачког музеја који најпре одушевљено хвалe њене уметничке радове и то што је добила прилику да их изложи у галерији у Лондону, али одмах потом истичу да су „шокирани њеном последњом објавом на Инстаграму, која иде у политичком правцу који им се не допада“. Према њиховој оцени, проблематична је њена објава „Ослободите Палестину“, а могли би да прихвате само „Ослободите Палестину од Хамаса“.

„Немци преузимају на себе ауторитет да дефинишу шта ја антисемитско. Ја сам тамо схваћена као таква“, пренела је за израелски „Харец“ своја немачка искуства израелска филмска ауторка Хила Пелег, истичући да немачка подршка Израелу иде и на рачун израелске левичарске перспективе. „Али Немце није брига за то“, каже она.

Израелски левичари у Берлину су чак покушали једним демонстрацијама да позову своје немачке идеолошке колеге да учине нешто, узвикујући на улицама: „Добро јутро, немачка левицо! Твоје ћутање је наша смрт!“.

Сукоб на левици

Али, око „безусловне лојалности држави Израел“ као „државног разлога“, то јест суштинском националном интересу Немачке, створена је својеврсна „света заједница“ немачких политичких партија. А у њој су сви – од крајњих десничара у Алтернативи за Немачку, преко Демохришћана, Либерала, Социјалдемократа и Зелених па до крајњих левичара у Левици. Са изузетком Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ), који се усуђује да критикује потезе израелске владе, међу осталим је свака критика Израела аутоматски означена као антисемитизам, па чак и ако долази од немачких Јевреја.

Косензус свих политичких странка је покварио легендарни левичарски политичар Оскар Лафонтен када је на конгресу БСВ-а, који предводи његова супруга, жестоко критиковао потезе израелске владе, док је истовремено истакао да 27. јануар као Дан сећања на Холокауст захтева „да се увек залажемо за Јевреје укључујући државу Израел“. Овај некадашњи лидер Левице и СПД-а јасно је оптужио Израел за ратне злочине у Појасу Газе, позвавши на моментални прекид ватре, прекид наоружавања и дипломатске преговоре.

Међутим, ово је апсолутни изузетак не само на немачкој левици, већ на целокупној политичкој сцени. Оно што је другачије јесте да су Хамасов терористички напад 7. октобра и потоња израелска војна инвазија Газе довели до поделе у светском левичарском покрету, однсоно до спремности немачких левичара да „канселују“ своје међународне другове који имају разумевања за Палестинце.

Тако је у новембру некадашњем лидеру британске Лабуристичке партије Џеремију Корбину отказано учешће на конференцији о односу европске и латиноамеричке левице, коју су у Берлину организовали левичарски театар Фолксбине и Фондација „Роза Луксембург“. Како је наведено, Корбин није био пожељан за Фолксбине због „изјава из прошлости“, као и „због актуелне ситуације на Блиском истоку“.

Слично је прошао и амерички сенатор из редова демократа Берни Сандерс, којем је кошефица немачког СПД-а Саскија Ескен отказала планирани састанак због „ранијих релативизација“ по питању блискоисточног сукоба.

Излазак Зелених

Да је подела довела и до јасног издвајања Зелених из левичарског идеолошког корпуса сведоче не само иступи вицеканцелара Роберта Хабека и шефице дипломатије Аналене Бербок, већ и коментари бројних јавних личности наклоњених Зеленима. Док се Бербок издвојила тиме што се срчано противила позивима да Европска унија затражи прекид ватре, Хабек је то учинио десетоминутним видео обраћањем у којем износи забринутост „због раста антисемитизма у политичкој левици и међу младим активистима“.

„Антиколонијализам не сме да води у антисемитизам. У том смислу, тај део политичке левице би требало да поново размотри своје аргументе и одбаци свој наратив о великом отпору“, рекао је Хабек, осврћући се и на тврдње да су пропалестинске демонстрације у Немачкој забрањене. „Јасно сам истакао да је критика Израела овде наравно дозвољена. Да није забрањено људима да устану за права Палестинаца и за њихово право на своју сопствену државу. Али, позиви на насиље против Јевреја или слављење насиља над Јеврејима је забрањено. И то са правом“, рекао је Хабек.

Овај његов говор наишао је салве похвала међу аналитичарима, који су га оценили као „државнички“.

А да је рат у Гази довео до коначног раскида Зелених са светском „пробуђеном“ левицом,  постколонијализмом, еколошким активизмом и пацифистичким покретом, сведоче минулих месеци коментатори наклоњени Зеленима, који се обрачунавају како са Гретом Тунберг тако и са левичарско-либералном сценом у Америци.

Код Грете Тунберг истичу да је „проблем не њена емпатија према Палестинцима, већ какав је она узор за велики део своје генерације“ када „подстиче антисемитизам“. Разочарани су и у америчку конгресменку Александу Окасио-Корез, коју су славили када је као политички активиста прогресивних левичарских снага ушла у политику на таласу борбе против Доналда Трампа.

Обе су некад славили уз тврдњу да ће „промена за бољи свет доћи од таквих жена“ јер се залажу за „више једнакости и више различитости“. Данас, пак, за њих кажу да оне и „остали прогресивци подстичу непријатељство према Израелу и антисемитизам“.

Из оваквих коментара, али и из Хабековог говора, јасно је да Зелени не желе више да имају везе са европским левичарима, па је тако Хабек похвалио немачку фракцију организације „Fridays for Future“ што се због Палестине супротставила својим међународним пријатељима.

Антидојч покрет

Слично дистанцирање је дошло и из врха Левице. Премда су поједине локалне испоставе ове партије омогућиле Палестинцима да нешто јавно кажу на скуповима „Палестинци говоре“, Левица званично настоји да не буде означена као пропалестинска. Тако је левичарска подршка Палестинцима у Немачкој заправо спала само на крајње левичарске групе, најчешће марксистичке, анархистичке и студентске организације.

Да парадокс буде још већи, чак и међу марксистичким организацијама је дошло до поделе. Рат у Гази напрасно је вратио на светло јавне позорнице једну левичарску групу која је била скоро па заборављена. У питању је Антидојч покрет, настао у време уједињења две Немачке, када се у појединим антифашистичким и марксистичким круговима створио страх од стварања Четвртог рајха и новог убилачког немачког национализма.

У перверзном обрту околности, овај антинемачки покет левичара, који су се немачкој држави противили уз мото „Никад више Немачка“, сада је међу левичарским организацијама постао својеврстан носилац државне политике о праву на постојање Израела као делу сврхе постојања Немачке. Тако су се на протесту у Лајпцигу могле видети уједињење заставе Антифе и Израела, јер је Антидојч покрет данас представник најтврђе солидарности са Израелом и критике било каквог израза солидарности са Палестином. Њихова опсесија подршком Израелу их је, нарочито после терористичких напада 11. септембра у САД, преусмерила на опсесију „муслиманским бандама“ у Немачкој.

Опседнутост борбом против антисемитизма и евентуалног васкрсавања немачког национализма створила је од њих постепено исламофобе, или чак и антимуслиманске расисте. Поједини чак кажу да је то „делом постао покрет екстремне мржње“.

Рат на универзитету

Ове поделе на немачкој сцени и државно сузбијање критичких тонова према Израелу довели су не само до тога да су се Левица, Зелени па и делом СПД одвојили од дела својих бирача, већ и да су левичарски активизам ставили пред избор између приклањања произраелским ставовима немачке политике и друштвене маргине. Штавише, ова дихотомија и затегнута друштена атмосфера само је допринела радикализацији ових левичарских група.

Она се најбоље види на универзитетима, нарочито на Слободном универзитету у Берлину, где се већ месецима нижу тензије, од прекидања предавања, преко тога да студенти ректора називају „књишким примером антисемите“, до упада полиције и хапшења студената који заговарају пропалестинске ставове. Тензије су врхунац достигле пре десет дана, када је један студент арапског порекла истукао старијег колегу јеврејског порекла.

И док се учесници сукоба међусобно оптужују за антисемитизам, односно исламофобију, десничарски настројени коментатори пропалестински ангажман студената и професора дефинишу као борбу такозване „wоkе “ левице америчког типа против постколонијализма као једне од сржи неолибераланог капитализма.

„У том контексту се свако ко је погрешне боје коже (беле), рођен на погрешном месту (западна индустријализована држава) и погрешне религије (хришћанство, јудаизам), сматра неоколонијалистом“, истиче у магазину „Фокус“ коментатор Јан Флајшхауер, додајући да се за колонијалне жртве сматрају домородачки народи, међу којима и Палестинци.

Трачка истине има у многим супротстављеним мишљењима у данашњој Немачкој.

Да: немачка кривица за Холокауст се постепено преобраћује у све отворенију системску исламофобију и ксенофобију, а све у име борбе против антисемитизма. 

Да: међу муслиманским становништвом у Немачкој антисемитизам је присутнији него у општој популацији. Али, и да: сузбијање подршке Палестинцима само је радикализовало те пропалестинске протесте и охрабрило исламисте да на њима отворено подржавају Хамас.

Да: данас се на универзитетима широм Немачке отказују ангажмани професорима, нарочито онима који се баве постколонијализмом. Али, и да: донедавно су, као и у САД, студије постколонијализма, руку под руку са свим сегментима „пробуђене“ лево-либералне културе, биле више него добродошле на немачким универзитетима, нарочито у традиционално левичарским срединама као што су Берлин и Хамбург.

Да: Немци се данас бусају у груди да све чине да спрече антисемитизам. Али, и да: то раде и по цену да отежају живот ово мало Јевреја који данас живе у Немачкој.

И све би ово можда могло да се дефинише као део вибрантне демократске културе да ове поделе, радикализовани ставови и као струна затегнути односи не долазе у тренутку када сви говоре о рату. И то не оном у Гази. Нити у Украјини. Него неком који би могао да буде много ближе.