Цртице из Каталоније: Дух места, медитеранскa светлост Барселоне и пустош Портбоуа štampaj

„Од Шпаније најбоље познајем Каталонију...“ Кад ту помало парадоксалну истину саопштим каталонским или шпанским познаницима, ни једнима ни другима није много смешно. Каталонци ће обично одговорити како Каталонија није Шпанија – различита је, особена, има „само своју“ славну (средњовековну) прошлост, а „Мадрид“ је притом вековима држи „на узди“, спутава, искоришћава, малтретира...

Мада гајим отклон према (било којој) националистичкој и индепендистичкој напаљености, признајем да сам временом развио одређено разумевање за „историјску“ каталонску аверзију према „Мадриду“; према централизму, монархији, чврсторукаштву, инструментализацији цркве... Да је било и само оно што су доживели за време Франка, кад им је уз све остало било забрањено да користе свој језик, довољно је...

Ништа, међутим, није скроз линеарно и бинарно. Ни Каталонија кроз историју није била само мала маца. Писац Ричард Форд, на пример, називао ју је „господаром и ужасом Средоземља“. И каталонске „главоње“ своје „првобитно“ богатство „акумулирале“ су кроз робовласништво. Неки од њихових наследника нису имали никакав проблем да са Франком шурују…

Каталонско питање

Прве лекције о „каталонском питању“ добио сам пре скоро двадесет година од мог тадашњег цимера Хектора из Љеиде (највећег каталонског града после Барселоне, Ђироне и Тарагоне), који је  Београду предавао шпански, и од Пауа, који је у то исто време на Филолошком факултету поставио темељ за учење и изучавање каталонског.

Интензивно смо се дружили, причали у недоглед, а дијалог смо донекле наставили и кад смо отишли на различите стране. Један од Хекторових тадашњих „наука“ потпуно ми је променио перцепцију: „Мајсторе, Шпанија ти је као једна још већа Југославија...“

Свестан сложености свог сопственог идентитета, као и опасности од судара искључивости, он је за себе волео да каже како је Иберијац. Иберијско полуострво (Пенинсула Иберица) доживљавао је као довољно широк и удобан идентитет.

Светлост и разговор

Кад стигнем у град у ком неко време нисам био, или нисам био никад раније, играм са собом једну те исту игрицу – „хватам први утисак“. У мноштву утисака по „слетању“, покушавам да издвојим један маркантан, „дефинишући“... Може то да буде карактеристичан и вишезначан натпис, плакат, дијалог ухваћен у ходу, нечији израз лица, призор...

У Барселони ме овај пут, као и више пута раније, пре свега осталог „пуца“ светлост. Кад сам долазио из мрака зимског Стокхолма доживљај „медитеранске светлости“ бивао је много драматичнији него кад стижем из Београда у пролеће. Свеједно, високо, широко, прозрачно и у сумрак „љубичанствено“ медитеранско небо доживљај је мимо свих других.

Друго поднебље и други „вајб“ осети се одмах и кроз говор тела људи, кроз њихову разлабављеност, благо немарно „гибање“... Шофер аеродромског аутобуса (који вози до града) и кондуктерка која продаје и проверава карте довикују се и ћакулају упркос томе што је око њих маса света, што читав дан шпартају као на траци, што су сигурно уморни... Разговора, шеретског, као да им никад није доста. Упустиће се у мини-дијалог и са путницима, провалиће нешто, насмејаће се...

За разлику од строго (само)контролисаног, уздржаног и ћутолошког севера, речи се овде не штеде, вергла се, брбља, галами... Нема зазора од ступања у разговор. Незнанац са седишта поред најприродније вам се обрaћа да прокоментарише ауто који је „исекао“ аутобус. Одговорите „Si, si...“ и разговор се наставља... Уз „claro“ и „naturalmente“ потраје до крајње станице. Брзо се стигне у град, поготово кад је недеља вече и нема гужве.

Последња станица буса је Пласа Каталуња – велики и (руку на срце) ружњикав трг који је чвориште и епицентар града. Имам само ручни пртљаг на точкиће и пешака се спуштам до катедрале и заврћем према Пласи дел анхел... Недеља вече, и даље је живо, мада тише и смиреније него петком, суботом; отишли су оводнедељни „сити брејк“ гости... Вадим телефон и сликам амбијенте. Прође пуна година да нисам био ту, зажелео сам се...

Треба мало времена да ми до „централе“ стигне оно што видим на екрану телефона – док сам насумично шкљоцао, у кадар су ми улетела позната лица: Каћа и Сара. Каћа је моја другарица из средње школе, која је у Барси близу 20 година. Сара је млађа генерација, али и она је ту већ бар пола деценије.

„Де сте млади?“, изненадим их.

Изгрлимо се и изљубимо.

„До сад смо били код Caшe на тераси. Пожури, чекају те...“

Сећам се прве моје прве журке на барселонској тераси на врху зграде код Саше, има томе 15, 16 година. Врело лето, гомила људи са разних страна, зезање и смејање... Једна од оних ноћи чији фрагменти остану у памћењу по устрепталости, озареним лицима, разговорима... „Ето, баш је било лепо вече... и видиш колико је људи било. А за неколико месеци скоро нико од њих више неће бити ту...“, рече ми Caшa тада, док смо с терасе гледали у ноћ и светла града кад се друштво у ситне сате разишло.

И 15, 16 година касније каже нешто слично – често се осећаш као да си тек дошао у град јер људи стално „флуктуирају“; таман се с некима зближиш и спријатељиш, они оду даље. Цене станова у граду су због туризма постале ненормалне и математика свакодневног живота много је једноставнија изван Барселоне. Многи се одселе кад добију децу или кад се заморе и сморе – од гунгуле, скупоће, непрестане опсаде безбројних туриста...

Барселона и великани

У фантастичној културној историји „Барселона, град који је поново открио себе“ („Barcelona, the City that Reinvented itself“), аутор Мајкл Јуд заступа тезу како се тајна магичне привлачности пост-олимпијске Барселоне крије у томе што су у савремени „бренд“ града уграђени веома живописни и веома различити уметнички и књижевни великани, пре свих Пикасо, Миро, Гауди, Орвел. Свако од њих присутан је у граду – по њима се зову улице, тргови, пролази, на њих сећају музеји, споменици, грађевине, разни визуелни детаљи...

Мање је познато да је Барселона била важна „станица“ и у животу Габријела Гарсије Маркеса. Он је у Барси живео седам година, од 1967. до 1974, и у њој је поред осталог написао „Јесен патријарха“. Описивао ју је као „град у којем може да се дише“, а касније као „митску успомену“. У Барселону је дошао на инсистирање Kарме Балцелс (Carma Balcells), књижевне „агентице“ која је заступала и Марија Варгаса Љосу, Хулија Кортасара, Пабла Неруду и разне друге; она се сматра једном од најзаслужнијих особа за латиноамерички књижевни бум.

Међутим, Маркесова веза са Каталонијом почела је, по предању, још раније – педесетих година је као новинар у Колумбији радио с каталонским писцем Рамоном Винесом који ће му касније послужити као инспирација за лик мудрог каталонског књижара у „Сто година самоће“.

Од прошле године у Барселони постоји и величанствени „меморијал“ Маркесу: („месна“) библиотека „Габријел Гарсија Маркес“, у насељу Сант Марти. Добила је силне архитектонске и библиотекарске награде, не без разлога. Читав ентеријер је у дрвету, пуно је светла, и живо је, читаоци су свих могућих генерација. Библиотеке су у Барселони „друштвени центри“, сви из барија (краја) свраћају до њих, макар да прочитају новине. А са чланском картом једне (месне) библиотеке, члан сте и свих осталих у граду.

На једном од спољних зидова је великим словима истакнут цитат: „La vida no es la que uno vivió, sino la que recuerda y cómo la recuerda para contarla“. У слободном преводу: „Живот није оно што је неко живео, него оно чега се сећа и како се тога сећа да исприча“.

Последња станица

Портбоу је последња станица у Шпанији. Пиринеји се ту спуштају до мора и праве сенку и хладовину, иако је читав околни крајолик оголео и „замакијао“ од силних пожара. Микроклима није баш медитеранска, увек бар мало дувка. А кад запуше трамунтана мештанима помера ганглије. Ионако празњикаво месташце тада потпуно опусти. Море је чисто и метално плаво, „пиринејско“.

Грандиозност железничке станице у потпуној је диспропорцији са усахлошћу месташца. Док беше границе, то је била важна стратешка тачка. Крај једног и почетак неког другог света. Ширина железничких трачница у Шпанији није као у Француској (и остатку Европе) и француски возови ни данас даље од Портбоуа не могу. Ни шпански не могу даље од Сербера, првог места у Француској.

У Портбоу је, док је било границе, живело око три хиљаде људи. Сад их је више него упола мање. У гломазној и ружној стамбеној згради без тераса у „франкистичком“ архитектонском стилу, тик испод железничке станице, несумњиво су живели државни службеници – полицајци, цариници, железничари... Оног часа кад је граница укинута из градића се одселило петстотинак људи. И та зграда, мада очигледно и даље има станара, делује празњикаво.

„Пусто је, зато сам ту“, каже Дуле, другар који се ту недавно преселио. У Барселони је живео деценијама, али му је последњих година постала пренапорна. Сад тамо оде два-три пута недељно, послом. У новом пребивалишту већ после месец дана зна мање-више све. И њега знају. Први комшија му је уметник из Немачке, који је у потрази за „стваралачким миром“ дошао на исто место. Комшиница му је и власница локала у који смо сели да попијемо кафу. „Куварица је Мароканка, а конобарица ми личи на Перуанку...“, каже. У „народској“ кафаници „Casa David“, једној од две-три у читавом месту, дискутујемо да ли је конобар Венецуеланац или са Канарских острва. Стигли смо касно и пола менија је већ отишло. „Дођу Французи и све поједу...“

Сербер (Cerbere), прво место са француске стране, ваздушном линијом удаљен је непуна два километра од Портбоуа. Друмским путем раздаљина између њих је скоро седам километара, јер пут кривуда преко брда. Возом се стиже за свега пет, шест минута. Тунел изграђен још 1876. најбржа је пречица.

И Сербер делује пусто, мада је неупоредиво скоцканији, као да је неку нову сврху нашао у туризму. Рекло би се да ту више долазе планинари и бициклисти него они којима је до мора и доживљаја ривијере.

Кад пада киша, слива се вода с планина. У Серберу зато канал (кроз који отиче вода) иде буквално кроз центар града. Стигавши касно и не познајући локалну географију сквасих ноге у покушају да прескочим воду на путу.

На врх брда, где је некада била ничија земља између две граничне станице, сада је „меморијални комплекс“. На камену су уклесане речи Прима Левија (на каталонском), а текстовима и фотографијама подсећа се да је 1939. године туда прошло око 500 хиљада избеглица из Шпаније (пролазило их је око 10 хиљада дневно) који су спасавали живе главе пред надирућим Франковим постројбама.

Портбоу је, пак, сав у знаку чувеног немачког филозофа Валтера Бењамина, једног из групе интелектуалаца окупљених око Франкфуртске школе критичке теорије. Игром несрећног случаја, он је ту провео последње дане живота и по њему се данас зову и мали културни центар, и пролаз који води до зграде (тада хотела) где је „живео“ (неколико дана), а обележене су ваљда и све друге куће и пролази којима је прошао или могао да прође у свом недугом боравку овде.

Бежећи из Француске 1940. године, у нади да ће се докопати Америке, Бењамин се у Портбоу заглавио. Док се ломатао преко Пиринеја напрасно су промењена правила за прелазак границе и за наставак пута му је недостајала нека у међувремену измишљена виза. Из последњих писама које је написао јасно је да се осећао безизлазно. Мада обдукција никад није урађена, верује се да је извршио самоубиство. Парадоксално је да у смртовници уопште није идентификовано његово јеврејство, заведен је као Бењамин Валтер...

Сахрањен је на гробљу у Портбоуу, али су му кости касније пребачене у заједничку костурницу, јер није било никог да плати „гробарину“. Хана Арент је касније ту долазила и наводно је рекла како је то гробље, које с брда гледа на отворено море, „на најлепшем месту...“

Парадокс туризма

Књиге (споменутог) Мајкла Јуда „Барcелона: Град који је открио себе“ и „Каталонија – културна историја“ годинама уназад користим као обавезну лектиру за читање Барселоне и Каталоније. Импрегниране су енциклопедијским знањем, али се читају лако, јер је Јудов стил непосредан, као и зато што су њихови главни јунаци писци, сликари, музичари, уметници – Пикасо, Миро, Дали, Гауди, Орвел, Жан Жене, Ману Чао…

Јуд је Енглез, и у Каталонију је, каже, дошао на три месеца, а остао је ту преко три деценије. Ожењен је Каталонком и део године проводе у планинском селу, а други део у Барселони. Сад је у пензији, а углавном је живео од превођења и редактуре академских књига и текстова. Књиге је писао и пише из гушта. Објављивали су га мали левичарски издавачи.

С обзиром да је његова књига о Барселони објављена пре скоро 20 година, питам га шта би сада написао другачије, јер се град у међувремену доста променио. „Много више бих се бавио туризмом и његовима последицама на градски живот, и више простора би посветио каталонским писцима...“, одговара.

Веома су ми карактеристичне две ствари које је у том нашем разговору Јуд изрекао. Описујући своју „позицију“ (истовремено) странца и домаћег, рекао је дословце: „Волим (овде) да будем estranhero (странац)“. А кад се повела реч о туризму и путовањима, рече како би волео да оде и проведе дуже време у Јужној Америци, на пример, али да не осећа посебну потребу за путовањима туризма ради. Као да му је потпуно потаман на два места на којима живи.

У књижари „La Central“ крај Центра за савремену културу Барселоне (CCCB), на ударном месту изложене су књиге које су непосредно или посредно у вези са актуелном изложбом CCCB-а „Suburbia“ (Предграђе). Пре свих „Против туризма“ француског социолога Родолфа Кристина (Rodolphe Christin). Кристинове главне тезе звуче веома слично Јудовом резону.

„Путовати значи покорити се номадском импулсу, помало слободарском, који нас тера на авантуру, на откриће, на знање. Али наше друштво претворило је путовања у потрошачки производ. Продаје нам се каталог сунца или снега, забаве или егзотике. Одредиште је често мање важно од цене, удобности, услуге... Туристичка услуга заменила је дух путовања. (...) Туристичка индустрија тежи брисању егзотике, као културног и естетског шока, па и егзистенцијалног. Чак и самосталним путницима тешко је да напусте означене стазе. (...)

Парадокс туризма је да убија оно од чега живи. Посвуда на планети, животна околина је масакрирана како би места била пријатна. Бетониране обале, паркиралишта, прекомерна потрошња воде... Туристи су незнатна мањина светског становништва, али имају већи утицај на места која посећују. Туризам искориштава, загађује, уништава…“

Кристин није против путовања као таквог, већ сматра да на њих треба одлазити ређе, на дуже, и мање далеко. Да треба оставити простор за непредвиђено, и за сусрет. Али, главна поента му је да треба бити луциднији у свом начину живота:

„Одлазимо како бисмо побегли од свакодневног живота који није увек врло узбудљив. Можда би требало поновно да осмислимо овај свакодневни живот. Бег понекад лежи у једноставној шетњи близу куће. Путовање је сан, филозофија, радозналост. Почиње на кућном прагу.“