Цена и домети француског скретања улево: Макронов пораз, победа левице и Марин ле Пен пред вратима

Француска је у недељу увече уздахнула са олакшањем. Грађански рат се није десио. Фронт левих партија (Непокорена Француска, Социјалистичка партија, Еколошка странка и Комунистичка партија Француске) неочекивано се на парламентарним изборима пробио као водећа политичка групација. Макронов центар, на другом месту по броју посланика у новом сазиву Скупштине, одржао се иако су га након првог круга сви отписали. Губитник другог круга је партија екстремне деснице, Национално окупљање, којој су и медији и истраживања уочи избора давали највећу предност.

Али парламентарни избори у Француској су показали да је у двокружном изборном систему све могуће. Након европских избора 9. јуна, на којима је странка Марин ле Пен избила на чело, и Макронове изненадне одлуке да распусти Скупштину и распише парламентарне изборе како би „разјаснио“ политичку ситуацију у земљи, изгледало је да екстремне десницу ништа не може да заустави да постане главна политичка снага у земљи.

На то су указивали и резултати првог круга избора за нови састав Скупштине, након кога су десничари избили у врх. Шеф Националног окупљања, двадесетосмогодишњи Жордан Бардела, пулен Марин ле Пен, Макронове ривалке на прошлим председничким изборима, већ се видео у улози премијера.

У редовима Макронове партије пак владала је пометња и дефетизам. Рискантна одлука да протресе политички живот Француске распуштањем Скупштине отворила је могућност да земљу поведу снаге са крајње десног пола политичког клатна које се представљају као једина алтернатива политичком естаблишменту.

Земља се нашла у политичком вртлогу из кога је излаз био неизвестан. За мање од недељу дана, колико је трајала кампања између два круга, ситуација у земљи је створила политичку грозницу у друштву каква се ретко виђа. Могућност да државно кормило пређе у руке екстремне деснице надвила се као сенка над Француску. Медији, политичке партије и елите већ су се видели у новој политичкој стварности.

Неуспела „дедијаболизација“ 

Питање које се постављало није било да ли ће снаге Националног окупљања, којима се придружио део традиционалне деснице, имати скупштинску већину, већ да ли ће се премијер бирати из њихових редова.

Убрзана кампања је, међутим, показала главну слабост ове партије, а то је недостатак кандидата. Неприпремљени на јавне дебате и телевизијске дуеле, многи представници Националног окупљања изгледали су као да први пут учествују у политичком животу. Њихови наступи су показали оно што лидери партије покушавају да сакрију – да странка нема јасан програм, да ксенофобија, расизам и антисемитизам, који су се везивали за њене осниваче нису искорењени, већ само уклоњени из обраћања партијских тенора.

Једна од мера коју је најавио лидер партије Жордан Бардела, да ће правити разлику између Француза и оних који имају двојно држављанство када је реч о приступу државним функцијама са стратешким значајем за земљу, пренела је расправу са друштвених питања на питања идентитета, која су у основи политике екстремне деснице.

Откако је преузела и реформисала партију свог оца, Жан-Мари ле Пена, чија је политика била отворено ксенофобна и носталгична за Вишијевском Француском и француским Алжиром, Марин ле Пен развија тактику „дедијаболизације“ Националног окупљања. Циљ Ле Пенове је био да прошири бирачко тело на шире слојеве друштва и тако доспе до председничке позиције. Ова тактика, која се заснивала на ублажавању термина у политичкој комуникацији, у партијској бази се слабо примала, што говори о њеној козметичкој природи. То је посебно било уочљиво у медијским наступима кандидата Националног окупљања између два круга избора, на чије мане нису престали да указују медији и друштвене мреже.

Недостатак десничарских кандидата дораслих задатку, али и стратегија левих партија које су одмах након првог круга успеле да се уједине у Нови народни фронт, променили су однос снага у рекордном року. Велика излазност, каква није виђена од 1997, показала је да су Французи ове изборе схватили као одлучујуће за будућност земље.

Предност Леве коалиције

Исход парламентарних избора су три политичке формације готово уједначене снаге. Према прелиминарним резултатима лева коалиција има предност, са 182 посланика у Скупштини. Макронов центар, упркос најавама о потопу, одржао се са 168 посланика, иако је остао без стотинак посланика. Национално окупљање има 143 посланика а партија десног центра, Републиканци, 46.

И ова партија, коју је на рушевинама традиционалне деснице основао бивши председник Никола Саркози, прошла је боље од очекиваног, имајући у виду драму која се одвијала унутар странке између два круга, када се њен председник Ерик Сиоти сврстао уз Марин ле Пен и тако издао званичну позицију партије и њених лидера, међу којима су и бивши министри.

Макрон је претрпео пораз јер се надао да ће се поновити ситуација са председничких избора, односно да ће иза њега стати „републикански фронт“, политичке снаге са левице и деснице које се уједињују како би направиле брану екстремној десници. Није очекивао победу фронта левих снага иза кога је стала већина Француза. Захваљујући њима отклоњена је бојазан да ће се Макрон наћи у кохабитацији са онима чији је успон обећао да ће спречити у оба мандата. За Француску, која је десно оријентисана, ово је лево скретање.

Поуке француских избора

Из француских избора може да се извуче неколико поука.

Прва је да Макрон из њих излази ослабљен. „Данас је крај Јупитеризму Пете републике“, изјавио је након проглашења резултата један од предводника Новог народног фронта, Рафаел Гликсман.

Макрон, који се се укључио у кампању за европске изборе, и који се често појављивао у медијима уочи првог круга, најављујући могућност „грађанског рата“ уколико победе екстремне снаге, између два круга се повукао и кампању препустио премијеру, младом Габријелу Аталу.

Атал је као гест добре воље према левици зауставио спровођење реформе чији је циљ био да се пооштри приступ социјалним давањима незапосленима и позвао све политичке снаге да се удруже против партије Марин ле Пен. Премијер, који важи за једног од најближих Макронових сарадника, оградио се од одлуке председника да распусти Скупштину и у обраћању нацији након другог круга најавио оставку због губитка већине и потребе да се осмисли нова политичка понуда, у чему су многи видели амбицију да се кандидује на председничким изборима 2027.

Друга поука је да се тежиште власти преноси на Скупштину. У Француској, у којој председник има широке надлежности, важно је ко побеђује на председничким изборима, док се на парламентарним изборима који се расписују одмах потом потврђује доминација председничке политичке групације.

Ситуација је овај пут била другачија, јер је Макрон расписао парламентарне изборе ван уобичајеног календара. Скупштина више није синхронизована са председничким мандатом, који истиче за три године, док је њен мандат пет година. Француска ће тако више личити на парламентарни режим какав постоји у Немачкој и неким другим европским земљама, у којима су честе коалиције. Французи морају да се науче парламентарној демократији, коментар је који се чуо у изборној ноћи.

Трећа тенденција је даљи продор Националног окупљања на француску политичку сцену, „историјски“, како каже Бардела. Упркос томе што ова странка није добила већину, већ је трећа по снази у парламенту, дуплирала је број посланика. Више од десет милиона Француза гласали су за њене представнике. „Ојачали смо, идемо на 2027.“, поручио је Бардела присталицама.

„Ово су састојци будуће победе“, рекао је самоуверено, представљајући своју странку као једину алтернативу политичком естаблишменту. Републикански фронт је назвао „савезом бешчашћа“ левице и владе. Његов савезник Сиоти, кога у сопственој партији сматрају издајником, говори о „институционалном и политичком државном удару“. Марин ле Пен је жестину мобилизације на националном нивоу против њене странке упоредила са оном из 2002. године, када је на сличан отпор наишао њен отац који је био противкандидат Жаку Шираку у другом кругу председничких избора.

Лидер социјалиста, Оливије Фор, сматра да је „Француска заслужила боље од алтернативе између неолиберализма и фашизма која нам је наметнута последњих седам година“, наводећи као главне изазове за његову политичку формацију рат у Европи, климатске промене, друштвену неједнакост и место Француске на европској сцени. „Демократија није само да се неко спречи да дође на власт, већ и да се пружи избор, да се отвори перспектива онима који сумњају у домете њиховог гласа“, каже Фор.

Жан Лик Меланшон из Непокорене Француске, партије на левом крају политичког клатна, чије леве позиције су снажније изражене него што је то случај са социјалистима, најавио је повлачење закона о старосној граници за одлазак у пензију са 64 године који је Макронова већина изгурала декретом, као и блокирање цена, повећање минималца на 1.600 евра нето (уместо садашњих 1.400) и мораторијум на велике грађевинске пројекте који много коштају, а нису неопходни.

Са Орбаном у Европском парламенту

Француске изборе су са великим интересовањем пратили и у европским институцијама, где су представљени као малтене кључни за опстанак Европске уније, уз питања да ли ће и након избора Париз и даље да шаље војну помоћ Украјини као и како ће се нови однос снага унутар Француске одразити на односе са Берлином, који су данас иначе оптерећени међусобним неповерењем.

Партија екстремне деснице у Немачкој, АфД, недавно је на тамошњим изборима дошла на друго место. У Француској Национално окупљање остаје у опозицији, али је питање колико дуго. Неповољни резултати на националним изборима нису обесхрабрили Национално окупљање, које сада жели да оснажи позиције у Европском парламенту уласком у групу „Патриоти за Европу“, коју је покренуо мађарски премијер Виктор Орбан.

Ова намера је обелодањена тек након што је завршен други круг избора, како се не би обновиле сумње о наклоности ове партије према Русији, што је била једна од кључних линија напада Макрона на ову странку у покушају да је уруши. Она се, међутим, показала као промашај.

Циљ десних партија окупљених у ову групацију европског парламента јесте да Европску унију мењају изнутра, тако што ће блокирати даље кораке у европским интеграцијама, а ингеренције Брисела свести на минимум.

Млади који су се окупили на улицама великих градова у Француској да прославе победу левице свесни су да опасност није отклоњена. За њих нема сумње које политичке боје је партија Марин ле Пен, шта значи њихова брига за „Французе аутохтоног порекла“ и позив да се затворе врата мигрантима. Због тога је на њиховим скуповима протеклих дана један од најчешћих слогана био: „Siamo tutti antifascisti“ („Сви смо ми антифашисти“).