Сенка Вајмарске републике над Немачком: Изборни тријумф деснице у Тирингији и Саксонији štampaj

Водећи немачки медији и политичари десног и левог центра месецима су упозоравали на опасност да ће десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) победнички умарширати у Ерфурт, главни град немачке покрајине Тирингија. Баш као и пре тачно сто година када су Хитлерови нацисти направили први продор на тириншким изборима 1924. освојивши посланичка места у покрајинском парламенту, да би само шест година касније управо ту по први пут дошли на власт у коалицији са конзервативцима. Страх од понављања историје наставио је да се шири Немачком, али и Европом, и после минулих покрајинских избора у Саксонији и Тирингији.

Буквално преводећи енглеске новинарске изразе, који због већинског изборног система у Великој Британији победником назива сваког ко је освојио највише гласова, светски медији су са дозом катастрофичности пренели вест да је „први пут од краја Другог светског рата 1945. године, једна крајње десничарска странка победила на неким покрајинским изборима у Немачкој“. И то баш у Тирингији, где је настала Вајмарска република, али и где је почео њен суноврат који је довео до стварања Трећег рајха.

Премда се корени данашњег сукоба странака и незадовољства грађана на истоку Немачке могу успешно тумачити и кроз сагледавање прилика у Вајмарској републици, успех АфД-а и даље није доказ да је Немачка постала поново Вајмарска, нити је нацистичка идеологија близу да поново већински загосподари душама и главама Немаца. 

Штавише, оно што су међународни медији назвали „победом“ АфД-а неће значити и освајање власти, јер све остале странке засад одбијају сарадњу с овом партијом. Она је, иначе, од пре неколико недеља и судски означена као осумњичена да је десничарска екстремистичка организација, чиме је одобрен захтев агентима немачке Савезне службе за заштиту устава да обавештајно надзиру рад АфД-а.

Због тога сада сви са ишчекивањем очекују да виде да ли су двојица кандидата Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) способна да направе коалицију са идеолошки разнородним странкама у покрајинским парламентима у Ерфурту и Дрездену.

Гласање против владајућих странака

Резултати покрајинских избора у две источнонемачке покрајине заправо уопште нису велико изненађење, јер су истраживачи јавног мњења већ месецима предвиђали тријумф АфД-а и дебакл социјалдемократа, либерала и Зелених, који чине власт на савезном нивоу. Ипак, напетост се осећала и у предизборној кампањи тако да је безмало три четвртине бирача изашло на биралишта у обе покрајине, у којима укупно више од 4,8 милиона људи има право гласа.

ЦДУ је са 31,9 одсто гласова остао на првом месту у Саксонији, где је њихов функционер Михаел Кречмер протеклих седам година премијер, уз подршку Социјалдемократске партије (СПД) и Зелених. Међутим, АфД је освојила незнатно мање гласова – 30,6 одсто – док је на трећем месту новоформирани левичарски Савез Саре Вагенкнехт (БСВ) који је освојио 11,8 одсто. Канцеларов СПД освојио је тек 7,3 одсто, док су за длаку изборни праг прешли Зелени са 5,1 одсто. Левица је доживела прави дебакл не прешавши цензус, баш као и либерали (ФДП).

Слична ситуација је и у Тирингији, само што је тамо АфД избио на прво место са 32,8 одсто гласова, следи ЦДУ са 23,6, па БСВ са 15,8 одсто, Левица актуелног тириншког премијера Боде Рамелова са 13,1  и СПД са 6,1 одсто гласова. Зелени и либерали нису били ни близу да пребаце изборни праг од пет одсто.

Иако резултати покрајинских избора нису увек јасан показатељ стварне популарности странака на националном нивоу, нарочито зато што Саксонија и Тирингија заједно чине тек седам одсто укупног немачког бирачког тела, ови резултати су прави дебакл, пре свега за СПД који је на истоку Немачке имао поприлично јаку подршку од уједињења две Немачке. То је дебакл и за Зелене који су претходних пет година били у покрајинским властима. Неуспех либерала на истоку пак није велико изненађење, али јесте то што Левица није успела да уђе у покрајински парламент Саксоније.

Мигранти поново криви

И док СПД очекује још један тест 22. септембра, када се одржавају избори у Бранденбургу где је премијер социјалдемократа Дитмар Војдке, уз подршку ЦДУ и Зелених, политичари увелико покушавају да нађу разлоге сопствених лоших резултата, односно успеха АфД-а. Локални лидер либерала у Тирингији предлаже чак излазак из савезних власти, док његов партијски шеф и савезни министар финансија Кристијан Линднер то одбија и инсистира да су они неопходни у влади како би дали привреди што више подстицаја.

Линднер је за изборне неуспехе оптужио политику азила и пријема избеглица. Према мишљењу либерала, АфД је профитирао од незадовољства грађана мигрантском политиком владе, нарочито у контексту тога да се у последњој недељи кампање у градићу Золингену догодило вишеструко убиство ножем за које се сумњичи један илегални имигрант.

Линднер је позвао на измене немачког послератног устава и међународних прописа, као и европских закона како би биле обуздане миграције, додавши да су „људи сити политике азила“. У Линднеровом обраћању су посматрачи назрели и критику коалиционих партнера, као и могућност да његова странка напокон одустане од слепог инсистирања да Немачка не сме додатно да се задужује, због чега су поједина социјална давања укинута.

„Ми сада имамо један процес са савезном владом, опозицијом и савезним покрајинама. И ту не сме бити забране другачијих мишљења, не сме бити више партијско-политичких ограничења, већ пре свега мора решавање проблема, јер сви сем АфД-а и БСВ-а имају интереса за то“, рекао је Линднер.

Насупрот њему, кошефица Зелених Рикарда Ланг инсистира да миграције и безбедност нису биле пресудне теме ових избора. Њен партнер на челу Зелених Омид Нурипур истиче да је његов бол због слабог резултата Зелених „маргиналан у поређењу са чињеницом да имамо значајну прекретницу и крајње десничарску странку која је постала најјача снага у једном покрајинском парламенту први пут од 1949. године“.

Баш као и Зелени, и социјалдемократски канцелар Олаф Шолц је остао при аналогијама са нацистичким временима, истакавши да су резултати АфД-а у Саксонији и Тирингији „забрињавајући“.

„Наша земља не може и не сме да се навикне на ово. АфД штети Немачкој. Слаби економију, дели друштво и руши углед наше земље“, рекао је канцелар који је пред изборе заоштрио реторику према мигрантима, па је чак донео одлуку о депортацији 28 Авганистанаца којима је одбијен азил јер су починили кривично дело.

Аналогије са нацистима

На све то, копредседница АфД-а Алис Вајдел каже да „бирачи желе нове националне изборе“, те да би „Шолц и његови коалициони партнери требало да спакују своје кофере“. Међутим, редовни савезни избори су предвиђени за годину дана и нико заиста не очекује да ће да дође до превремених, упркос главобољи коју су доживеле вође владајућих странака како после јунских европских избора, тако и после ових покрајинских.

Судећи према првим реакцијама које су усмерене на питање миграција, као и на сличности АфД-а са нацистима, главни изазов за странке трочлане коалиције на савезном нивоу биће како да престану да комплексан феномен миграција превише упрошћавају и да се воде популистичким паролама деснице. Али и како да престану да се ослањају на већ расклиматане аналогије са нацистима те да упозорење бирача, који су гласали за АфД, схвате са озбиљношћу које заслужује.

На то што Линднер каже да су „људи сити политике азила“, на друштвеним мрежама му одговарају да су заправо „људи сити“ управо Линднера, Шолца и вицеканцелара Роберта Хабека и њихових честих свађа. Три коалицона партнера скоро пуне три године заједничке власти се стално препиру око многих стратешких потеза и закона, често занемарујући ставове грађана и убеђујући их у исправност својих идеологијом мотивисаних потеза. Од енергетске транзиције и гашења савремених нуклеарки усред енергетске кризе, преко нових еколошких прописа и занемаривања интереса пољопривредника, до ускраћивања појединих социјалних давања и инсистирања на идентитетским питањима, савезне власти су само изазивале бес становништва.

Премда је по покрајинама ситуација различита, јасно је да је АфД овакве резултате постигао не зато што сваки трећи бирач у Тирингији и Саксонији заступа екстремно десничарске ставове, већ због тога што је АфД успео да се профилише као странка која окупља незадовољне.

Разлози незадовољства

А незадовољства је напретек, нарочито на истоку где две трећине бирача у анкети наводи да је политика Берлина у великој мери утицала на њихов избор. А напретек је и разлога за незадовољство. Шефови најутицајнијих немачких института за истраживање јавног мњења указују да су централне изборне теме биле не само миграције и избеглица, већ и питање мира у Украјини, то јест питање несигурности у случају ширења рата.

„То је конгломерат тема. Миграције, несигурност и незадовољства владом“, рекао је шеф Института Форса Манфред Гилнер (81), додајући да је врло важна тема била и школски систем, који је у Немачкој у надлежности покрајинских власти. „Посебно у Саксонији и Тирингији, многи су незадовољни школским системом.“

Према оцени новинара недељника „Цајт“ Мартина Маховеча, марш АфД-а до врха за само неколико година и успон БСВ-а „доказују да у Немачкој постоји огроман, болан проблем: у основи са поверењем, са сумњом да ли су етаблиране странке, од ЦДУ до Зелених, и даље у стању да реше проблеме који највише погађају гласаче у Саксонији и Тирингији“. Напросто, многи се питају да ли проблеми људи у мањим градовима на истоку Немачке уопште могу да дођу до ушију функционера у партијским централама у Берлину.

„Али можда највећи проблем је што више нема поверења у верзију Немачке каква је изгледала деценијама – веома поносна, иновативна, напредна земља. Возови више не иду (на време), енергетска транзиција је умерена катастрофа, челичане се повлаче. Више није довољно само причати о томе. Овај изборни резултат то доказује. Нестао је оптимизам у напредак“, истиче коментатор „Цајта“ и додаје да источни Немци то традиционално схватају посебно узнемирујуће.

„Фашиста“ који вози „ладу ниву“

А мањак оптимизма и вишак незадовољства је нарочито присутан на истоку земље, јер некадашња комунистичка ДДР већ деценијама не успева да стигне по животном стандарду и нивоу запослености запад земље. Велики део становништва се због тога од 1990. до данас преселио у западне покрајине.

На том бесу већински је профитирао АфД, који управо на истоку има најекстремније и најконтроверзније функционере, који су далеко од оних бивших чланова ЦДУ за које је снивање АфД 2013. године био покушај да Немачку изведу из европске монетарне уније и врате јој немачку марку. АфД је протеклих година успела да се профилише као антимигрантска десничарска партија која окупља бираче незадовољне водећим странкама, профитирајући и на посртању немачке привреде и куповне моћи грађана, као последицама рата у Украјини.

Као један од најекстремнијих функционера АфД-а истиче се Бјерн Хеке, некадашњи гимназијски професор историје, који води АфД у Тирингији и представља сиву еминенцију целе странке откад је она заузела тврђи десничарски курс. Унутар странке он води фракцију под именом Крило која окупља крајње десничаре, а за самог Хекеа је административни суд у Мајнингену пресудио да други смеју да га називају „фашистом“.

Познат је по учешћу на неонацистичким маршевима, релативизовању Холокауста, нацистичких злочина и Хитлеровe кривице, а ове године је два пута прекршајно кажњен јер је у својим јавним говорима користио забрањене нацистичке слогане, попут „Све за Немачку“, што је био слоган Хитлерове злогласне паравојне организације „Штурмабтајлунг“(Јуришни одред), или скраћено СА.

У АфД-у су 2017. покушали да га избаце из странке, али без успеха. Штавише, уместо искључења једног од лидера радикалног крила, цела странка се протеклих година „померила“ у смеру Хекеових радикалних ставова.

На гласање на минулим изборима се довезао „ладом нивом“ чиме је додатно желео да ускомеша јавност, јер га критичари оптужују да је проруски оријентисан, што он негира.

Крађа мандата?

Својеврсни политички санитарни кордон према АфД-у засад и даље стоји, јер ниједна странка не жели са њима да преговара о формирању власти. Ипак, чињеница да ће у покрајинском парламенту Тирингије имати више од трећине укупног броја мандата – 32 од укупно 88 – омогућиће јој да блокира одлуке за које је потребна двотрећинска већина, као што су именовања судија, највиших безбедносних званичника и покрајинских ревизора, као и измена покрајинских статута.

Првобитна пројекција распореда мандата је показала да ће АфД освојити и довољан број мандата за блокаду оваквих одлука и у саксонском парламенту, али је дан касније саопштено да је дошло до „софтверске грешке“. Како је саопштила покрајинска изборна комисија, грешка у софтверу је довела до погрешне расподеле мандата, те да ће АфД и ЦДУ имати по један мандат мање од првобитно објављеног, док ће СПД и Зелени имати по један мандат више.

То је довело до тога да ће АфД у покрајинском парламенту у Дрездену имати 40 од укупно 120 посланичких места, због чега неће моћи да блокира одлуке за које је неопходна двотрећинска већина.

Ова ситуација је довела до тога да су присталице АфД-а на друштвеним мрежама јавно изразили сумњу у крађу мандата, док је генерални секретар саксонског АфД-а Јан Зверг најавио да ће његова странка интерно проверити тачност расподеле мандата.

Покрајински парламенти морају да буду конституисани најкасније 1. октобра, а најкасније четири месеца касније мора бити изабран и нови премијер.

Излаз у коалицији са антиимигрантском левицом

Како сада ствари стоје кандидати ЦДУ би у обе покрајине могли да постану премијери, али им је за парламентарну већину неопходно да „запуше нос“ и учине досад незамисливо – да уђу у коалицију са левичарима, и то из Савеза Саре Вагенкнехт.

Вагенкнехтова је дугогодишња функционерка Левице, која је напустила ову партију и основала своју у којој спаја левичарски економски програм са конзервативним друштвеним програмом, пре свега по питању миграција. Конкретно, БСВ се залаже за веће опорезивање најбогатијих, али се жустро противи неконтролисаним миграцијама.

Међутим, њен програм и појава подједнако нервирају левичарску, центристичку и десничарску политичко-медијску елиту, поготово водеће странке које је оптужују да је пропутиновски оријентисана јер се залаже за прекид немачког наоружавања Украјине, што скорији почетак мировних преговора и одбијање Немачке да дозволи Америци да распореди своје ракете дугог домета на немачкој територији.

Њен изборни успех се објашњава, између осталог, тиме што, за разлику од Левице, није запоставила борбу за социо-економска права у односу на идентитетска питања и права сексуалних мањина, што је протеклих деценија постао фокус левичарских странака широм Европе. Она се не либи да подржи поједине националне идеје као својеврсни начин одбране радничке класу од глобалног капитализма и његових негативних последица, чиме је дошла на удар жестоких критичара из редова крајњих левичара, којима је припадала.

Упркос критикама, она је остварила ванредан успех тиме што је њена странка само који месец од оснивања успела да освоји више од шест одсто гласова и уђе у Европски парламент, а сада да има и двоцифрен проценат гласова за улазак у два покрајинска парламента.

Сада је у прилици да буде тај тас на ваги који ће спречити долазак АфД-а на власт. Али, како истиче, неће по сваку цену улазити у владајућу коалицију, јер истиче да би сваки коалициони партнер морао да призна захтев њене странке да се уложи више дипломатских напора како би се окончао рат у Украјини, као и противљење постављању америчких пројектила у Немачкој.

„Половина грађана Немачке се плаши да ће бити увучени у велики рат“, нагласила је она у свом захтеву да Украјина престане да добија немачко оружје, додајући да се две трећине грађане источнонемачких покрајина противи распоређивању америчких ракета.

Овакви захтеви отежаће посао кандидатима ЦДУ-а, не само због тога што та странка није на власти на савезном нивоу, већ због тога што се врх демохришћана залаже управо за супротно – за наоружавање Украјине, победу над Путином и распоређивање америчких ракета дугог домета. Иако по овим питањима покрајинске власт немају никакве надлежности, ова левичарка засад инсистира на својим предусловима.

„Људи полажу велике наде у нас, а то сам осетила и у току предизборне кампање“, рекла је Сара Вагекнехт, која је после покрајинских избора истакла да су „постали фактор моћи у Немачкој“.

Сличности са Вајмаром

То да левичари себе виде као „фактор моћи“ је једна од очигледних разлика актуелне ситуације у Немачкој у односу на епоху Вајмарске републике, која је запамћена као период дубоких економских криза, политичких убистава и вишеструких промена власти у којима је крајња левица систематски уништавана и била далеко од било какве моћи.

Колико уопште историја Вајмарске републике може да помогне у разумевању актуелне политичке кризе у Немачкој?

Чини се поприлично, али само ако се занемаре директне паралеле, којима су политичари водећих странака склони у покушају да застраше бираче како не би гласали за АфД. Оно што, међутим, неће да признају јесте то да АфД није нацистичка партија. Напади на немачке политичаре јесу се повећали последњих година, а нарочито последњих месеци. Но, то не може да се изједначи са политичким насиљем у Вајмарској републици када је само до 1922. било чак 376 политичких убистава, међу којима су жртве били и министри, док су безмало сви починиоци били крајњи десничари, који већински за то нису кажњени. Насупрот томе, радикални левичари су извршили 22 убистава за шта су осуђени на дуге или доживотне робије.

Оваква диспропорција, као и спремност конзервативаца да уђе у коалицију са нацистима, довела је до пропасти Вајмара и на крају стварања нацистичког Трећег рајха. У актуелном контексту, пак, демохришћани одбијају сарадњу са АфД-ом, иако се ЦДУ под Фридрихом Мерцом померила поприлично удесно. Међутим, сада по први пут отвара могућност коалиционих преговора са левичарима Саре Вагенкнехт, што је у време Ангеле Меркел било незамисливо.

Ипак, постоји важна заједничка тачка између Вајмарске републике и садашње Немачке, а то је да се становништвом убрзано шири страх од друштвено-економског посртања. Дубоке економске кризе 1923. и 1929. године су уклониле сваки осећај финансијске сигурности међу Немцима тада, а данас је такав осећај несигурности развио рат у Украјини, инфлација и економско успоравање немачке привреде као последица тог рата, али и економског хладног рата између Америке и Кине.

Стога Вајмарска Република даје важну лекцију Немцима данас: ондашње сурово сузбијање левице било је важан аспект победе нацизма, као што данашње игнорисање и презир водећих странака према захтевима који долазе од левих покрета и незадовољних грађана воде ка успону радикалне деснице.

И баш ту лежи страх да Немачка поново постаје Вајмарска република, јер водеће странке и даље не схватају да захтеви за праведнију редистрибуцију и бољу социјалну заштиту нису неки повратак у комунизам, већ оправдани захтеви оних незадовољника који себе виде као жртве неолибералног капитализма и глобализације, при чему бес усмеравају према властима и мигрантима. Стога се чини да је посао данашњих политичара да спрече да поново дође до ситуације из доба Вајмара, када је друштво било препуштено избору: демократија или капитализам. Епилог тог избора био је фаталан.