Убиство Хасана Насралаха и Либан пред нестанком: Шта је победа у ратовима на Блиском истоку у којима сви губе

Већ 32 године неприкосновени вођа Хезболаха Сајед Хасан Насралах, најмоћнији човек у Либану и један од најутицајнијих људи у „осовини отпора“ која се бори против Израела, убијен је у суботу, 28. септембра у израелском ваздушном нападу на јужно предграђе Бејрута Дахију, главно упориште Хезболаха у Либану. Заједно са њим убијени су и генерал Иранске револуционарне гарде Абас Нилфорушан, високи члан обавештајне мреже Хезболаха Хасан Халил Јасин и још 11 људи.

У нападу су коришћене специјалне бомбе тешке више од тоне које продиру дубоко у земљу пре него што експлодирају и пробијају зидове и најбоље заштићених подземних бункера, какав је био онај у коме се налазио Насралах са својим сарадницима. Сведеоци кажу да се читав Бејрут од експлозија затресао као да га је погодио земљотрес, али затресао се и читав Блиски исток, са њим и свет.

Убиству Насралаха претходили су дани у којима је израелска авијација интензивно бомбардовала циљева широм Либана, највише на југу земље, у којима је погинуло више од хиљаду људи, међу њима и неколико високо позиционираних команданата војног крила Хезболаха и војника ове организације, aли много више деце, жена и цивила. Хиљаде људи су рањене, десетине хиљада су закрчиле путеве у очајничком покушају да негде побегну од бомбардовања.

Свему је претходила спектакуларна акција израелских обавештајаца у којој су, из ове перспективе већ давног 17. и 18. септембра, експлодирали пејџери и воки-токији оперативаца Хезболаха убивши тридесетак и ранивши око 3.000 људи.

Тако је почело оно од чега читав регион и свет страхују већ годину дана – отворени рат Израела и Хезболаха којим ратни пожар из Појаса Газе прелази границе Израела и не види се где ће се зауставити. А Либан је кренуо путем који ће се вероватно завршити у потпуном нестанку ове земље као било какве државе.

Израел и његово руководство, на челу са Бенјамином Нетанјахуом, опијени су тријумфализмом. После годину дана мучног рата у Појасу Газе коме се крај не види, док су таоци отети у нападу 7. октобра прошле године још у рукама Хамаса мада је њихово ослобађање најављено као један од главних циљева тог рата, Нетанјаху коначно себе може да представи као великог победника, а израелска војска и обавештајне службе да поново ставе ореол непобедивих сила.

Уз тријумфалне речи и упозорења да долазе „изазовни дани“, иду и оне које показују у ком правцу би могло да се креће деловање Израела у наредном периоду. Пре десетак дана, изјава да је ратним циљевима у Појасу Газе (потпуно уништење Хамаса) додат још један, враћање кући становника северног Израела који су евакуисани због ракетирања Хезболаха, најавила је оно што се сада дешава.

Сада Нетанјаху каже да је убиство Насралаха „историјска прекретница која би могла променити однос снага на Блиском истоку“, да је његово убиство био „неопходан корак према постизању циљева које смо поставили и промени равнотеже снага у региону за године које долазе“, уз речи да „Израел неће стати док Хезболах не буде уништен“. А то значи само једно – Израел је ушао у рат са свим својим непријатељима, од којих је врховни Иран.

Сенка грађанског рата

Мало је вероватно да израелско руководство није свесно да „уништење Хезболаха“ Израел не може сам да изведе. Интензивним израелским нападима, убиством Насралаха и многих војних команданата Хезболах је тренутно пољуљан, али због тога неће нестати. И Насралаха и остале ће неко заменити, а све што се десило тешко да ће „натерати Хезболах да промени своје поступке“, како је рекао портпарол израелске војске Данијел Хагари.

Израел тврди да су мете које бомбардује по Либану искључиво повезане са војним дејствовањем Хезболаха, уз ритуална упозорења која се пар сати уочи напада упућују становницима области која ће бити на удару да оду одатле. Но, страдају и цивили, на удару су и места где живе хришћани, Друзи, сиријске избеглице, па се паника и страх шире као пожар, а стотине хиљада људи бежи покушавајући да нађе неко сигурно уточиште. Безброј је слика које показују како су Корниш, шеталиште поред мора у Бејруту, Трг мученика у центру града и улице преплављени избезумљеним људима који спавају на отвореном, препуштени сами себи.

Уз страх се рађа и гнев, чије последице је лако предвидети. Када израелски министар обране Јоав Галант каже да Израел није у рату с либанским народом него са Хезболахом, и обраћајући се том народу дода: „Време је за промене”, порука је јасна – узмите ствари у своје руке и сами се обрачунајте са Хезболахом који је крив за ваше страдање.

Уз све остало, над Либаном виси и сенка новог грађанског рата. Јесу Либанци деловали махом уједињено претходних дана пред ужасом који их је снашао, али много је оних међу хришћанима свих деноминација, као и Друзима и сунитима, који су мислили и мисле да Насралах није требало да шаље своје борце у Сирију да се боре на страни Башара ел Асада када је 2011. почео грађански рат у тој земљи, као и да није требало кретати у сукоб са Израелом када је прошлог октобра почео рат у Појасу Газе, те да Либан и без свега тога има довољно својих проблема са којима не може да се избори.

Што је тачно. Земља је већ годинама на коленима, разорене економије, зависна искључиво од стране помоћи, без председника кога није у стању да изабере, са распаднутим институцијама, владом која не може да својим грађанима обезбеди струју, гориво, новац. Уз све то, експлозија у складишту вештачког ђубрива у бејрутској луци августа 2020. буквално је уништила велики део града...

Сећања на грађански рат који је трајао од 1975. до 1990. и однео више од 100.000 живота уз невиђена разарања још су свежа. Путнике на бејрутском аеродрому „Рефик Харири“ дочекују огромне слике на којима се види како је некадашњи „Париз истока“ претворен током рата у Хирошиму, али поред тих слика су и фотографије како је након рата, камен по камен, потпуно обновљен.

Сви су свесни да још једно такво разарање Либан не би могао да преживи, и да следеће обнове не би било. Али, после убиства Насралаха либански војни тенкови распоређени су у Бејруту на мосту који дели шиитску четврт Ханда ал Гами и хришћанску четврт Ашрафију, пошто су нешто раније избили сукоби, а извештачи из Либана кажу да уз страх напетост виси у ваздуху, не само између маронита и шиита.

Катастрофа у најави

Либански званичници кажу да је због новог бомбардовања у земљи већ милион људи у покрету, од чега су страховали претходних годину дана, предвиђајући шта ће се десити ако (када) Израел крене у офанзиву на југ ове земље. УНХЦР каже да је већ више од 50.000 људи, Либанаца и Сиријаца, бежећи од рата пребегло у Сирију.

На страну апсурд у коме сиријске избеглице беже од рата у земљу из које су од рата побегле, у Либану има још 1,5 милиона сиријских избеглица. Уз нових милион несрећника који сада беже са југа, и да није рата ниједна земља не би издржала такав притисак а да не имплодира, па то не може ни Либан са својих 4,5 милиона становника, ионако једва функционалан.

Свега тога су свесни и Либанци, и Израелци, и свет. Француски председник Емануел Макрон је на седници Генералне скупштине УН 26. септембра завапио: „Не сме, не може бити рата у Либану.“

Француска, некадашња колонијална управница Либана, добро зна шта тај рат носи, али то знају и сви остали. Али, очајнички позиви на примирје са свих страна празно одзвањају.

Можда је ситуацију најбоље описао шеф дипломатије ЕУ Жосеп Борељ на поменутом заседању УН: „Оно што радимо јесте да вршимо сав дипломатски притисак на прекид ватре, али изгледа да нико не може зауставити Нетанјахуа...“

Либан нестаје пред очима света који то нестајање посматра паралисан од страха, али немоћан да га заустави.

Амерички фактор

На мир позивају и Сједињене Државе, али је одлазећи председник Џозеф Бајден поздравио убиство Насралаха називајући га „мером правде за његове многе жртве, укључујући хиљаде Американаца, Израелаца и либанских цивила“.

Има мишљења да је Израел ескалирао ситуацију баш сада зато што је желео да то уради пре америчких председничких избора 5. новембра, али та теза је мало вероватна. И садашња администрација демократа безусловно подржава Израел, уз само вербалне варнице које су  претходних месеци повремено избијале између америчког руководства и Нетанјахуа. То није зато што Вашингтону одговара оно што Израел ради. Није лако правдати ни светској ни домаћој јавности безбројне невине жртве у Појасу Газе, ни лупати главу шта радити после распадања последњих остатака Pax Americane на Блиском истоку, али Нетанјаху Сједињеним Државама, свом главном савезнику, једноставно не оставља никакав избор.

Оно што би поновни долазак Доналда Трампа у Белу кућу могао да промени на Блиском истоку је однос према Ирану. Далеко од тога да садашња америчка администрација негује било какво благонаклоно осећање према иранском режиму, али је очигледно да је интензивна комуникација Вашингтона и Техерана (невидљива, наравно) у претходним месецима омогућила да судар Израела и Ирана не буде отворен. Или, као у априлу ове године у првом случају напада Ирана на територију Израела пошто су Израелци ракетама уништили ирански конзулат у Дамаску, да тај сукоб буде контролисан и дозиран.

Тврдо крило републиканаца је још много пре Трампа заговарало отворени сукоб САД и Ирана, и то се није променило. Ако је Израел донео одлуку да жели суштински да промени стање на Блиском истоку, а чини се да јесте, онда је обрачун са Хезболахом само корак ка отвореном сукобу са врховним непријатељем – Ираном. А у том обрачуну ипак мора да у потпуности има Вашингтон уз себе, значи и војно.

 „Осовина отпора“

Реакције на убиство Насралаха у Ирану су очекиване. Оне тренутне су биле склањање иранског врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија на безбедну локацију, пошто је Израел запретио да ће „његова рука достићи непријатеље Израела било где“.

Вербалне осуде из Техерана, Багдада, Дамаска и од стране јеменских Хута подразумевале су клетве и претње да ће освета доћи и поруке да ће отпор бити само јачи. Уз поруке да ће Израел бити уништен и нестати, наравно.

Од почетка сукоба делује да Ирану не одговара отворени сукоб са Израелом, већ чекање са стране док се Тел Авив исцрпљује у дуготрајном рату са Хамасом, сукобима са Хезболахом и другим члановима „осовине отпора“, које Иран помаже оружјем, средствима, обуком, инструкторима...

Но, чини се да је Ирану све теже да жестоко и директно не одговори на акције Израела као што су убиство вође Хамаса Исмаила Ханијеа у Техерану и ликвидацијe генерала Револуционарне гарде по Сирији и Либану, а да не угрози своју самопрокламовану улогу неустрашивог центра отпора Израелу. Убиство Насралаха, уз кога је био и генерал Револуционарне гарде Нилфорушан, било је и још једна рукавица коју је Израел бацио у лице Техерану. 

Оно што је сигурно јесте да ће се појачати дејства проиранских група у Сирији и Ираку против Израела, као и јеменских Хута. Са позиције Ирана директан сукоб са Израелом сада не би био рационалан, но на Блиском истоку у претходних годину дана се десило много тога ирационалног што је до сада било незамисливо. 

Шта је стратегија Израела

Што се тиче Израела, тешко је рећи шта је стратегија руководства земље, она дугорочна. Бенјамин Нетанјаху и војни врх тренутно јашу на таласу тријумфализма због онога што су учинили у претходних десетак дана и најављују да неће стати. Резервни батаљони израелске армије су на граници са Либаном и чини се да је копнена интервенција неминовна, а да је само питање времена када ће до ње доћи.

Да би се становници насеља на северу Израела вратили безбедно кућама, као што је најављено, Израел би морао да окупира јужни Либан до реке Литани, тамо где је израелска војска била до 2000. године, када се повукла, и да преко реке потпуно потисне борце Хезболаха. То ће подразумевати тешке копнене борбе попут оних против Хамаса у Појасу Газе које трају већ скоро годину дана и још им се не назире крај,

Ликвидација Насралаха и великог броја војних команданата Хезболаха сигурно је пољуљала ову организацију, али мало је вероватно да ће се њени борци тек тако повући пред израелским снагама. Такође, мало је примера у историји да је убиство вође потпуно обезглавило неку организацију. Уосталом, Хасан Насралах је дошао на чело Хезболаха када је Израел 1992. убио његовог претходника, Абаса ал Мусавија, и направио од Хезболаха оно што је данас – организацију са моћном војском која је у једномесечном рату са Израелом 2006. остала непоражена, и са политичким крилом које је важан политички фактор у Либану. Хезболах се делом бави и хуманитарним радом, школама и болницама, и у претходним кризним годинама показао се у томе ефикаснијим од либанске државе.

Очекивати да ће све то тек тако нестати звучи нереално. Можда Хашем Сафи ел Дин, Насралахов рођак који се најављује као могући нови лидер Хезболаха, није толико способан као сам Насралах, можда заменици убијених вођа војног крила немају толико искуства у борбама, али колико год удараца трпео, мало је вероватно да се Хезболах неће после неког времена консолидовати, обновити наоружање (уз помоћ Ирана, као и до сада) и наставити да ради оно што је радио – да се бори против Израела.

Хашем Сафи ел Дин могао би се показати и радикалнији у тој борби, јер је утисак да је Хезболах под вођством Насралаха претходних месеци свесно избегавао шири сукоб са Израелом, сводећи га на готову рутинску размену ватре преко границе, ниског интензитета. Вреди подсетити да је после убиства вође Хамаса Исмаила Ханијеа 31. јула у Техерану, Хамас на његово место изабрао Јахју Синвара, првог на листи оних које Израел тражи због напада 7. октобра.

Постоји једна сцена у филму „Минхен“ Стивена Спилберга, који говори о потрази агената Мосада за члановима палестинског „Црног септембра“, одговорним за масакр израелских спортиста на олимпијади у Минхену 1972. године. У тој сцени главни оперативац Мосада, Авнер, после година лова на терористе по свету, каже свом шефу: „На место свакога кога смо убили дошао је гори“, на шта га шеф убеђује да ће све то ипак донети мир у будућности... 

Шта је победа

Демонстрације у Израелу против Нетанјахуа и његове владе биле су честе и масовне претходних месеци, али првенствено због тога што рат у Појасу Газе није довео до ослобађања талаца и што му се крај не види. Но, сва испитивања јавног мњења су и раније показивала да већина људи подржава велики рат са Хезболахом на северу и сматра да је тај рат неопходан, због сигурности Израела.

Масовни удар на Хезболах експлозивом подметнутим у пејџере и токи-вокије које су његови чланови користили, убиства војних команданата ове организације, коначно и убиство Насралаха довели су до тога да порасте самопоуздање Израелаца и вера у непобедивост његове војске и служби сигурности, пољуљани после напада Хамаса 7. октобра прошле године.

Нетанјаху је прогласио победу Израела, не још коначну, али победу. Његови мотиви су логични: само као неприкосновени ратни победник он може избећи крај политичке каријере и вероватни одлазак у затвор због оптужби за корупцију, једном када се рат буде завршио. Само, шта је заиста победа за Израел? Не само сада, већ и за пет, десет, двадесет година...?

Колико је реално да ће Хамас заиста бити уништен, чак и по цену десетина хиљада жртава и страховитих разарања, што је дубоко у будућност посејало семе за нове сукобе и обновљене мржње, и за неке нове Хамасе? Шта је победа на Западној обали која кључа претећи да у коначној експлозији повуче са собом у понор и суседни Јордан, са којим је Израел једва некако успоставио колико-толико нормалне односе пре тридесетак година? Шта је заиста победа над Хезболахом, и по коју цену, и за Либан и за Израел? И коначно, шта је победа над Ираном, како израелско руководство замишља да до те победе дође?

Нема рационалних и јасних одговора на ова питања, баш као што није јасно ни шта је коначна победа за Иран, Хезболах, Хамас, Хуте, односно како мисле да Израел збришу са лица земље без потпуног безумља у коме ће и сами нестати.

Оно што је јасно јесте да се у Појасу Газе сукоби свакодневно настављају, уз више од 41.000 мртвих, 10.000 несталих и стотине хиљада унесрећених; убиства, напади, сукоби и хапшења на Западној обали су све бројнији; Либан се буквално распада под бомбама, а људи из ове земље више немају где да беже, осим у суседну Сирију која одавно не постоји као држава. Левант тоне у ништавило, исто оно у коме је већ нестао Ирак.