Идеологија Доналда Трампа: Националистички антиимперијализам меркантилистичке америчке империје štampaj

Да ли Доналд Џ. Трамп има идеологију, и шта је она? Први део питања је сувишан: свако има идеологију, а ако нам се учини да је нема, то је зато што би она могла да представља амалгам фрагмената сакупљених из разних идеолошких формата и преуређених, па јој је тешко дати име. Али то не значи да идеологије нема. Други део је питање од милион долара, јер ако бисмо могли да формулишемо идеологију Доналда Џ. Трампа, могли бисмо да предвидимо или претпоставимо (елемент неизвесности је овде веома јак) како би могла да изгледа његова владавина у наредне четири године.

Разлог зашто већина људи није у стању да кохерентно расправља о Трамповој идеологији је зато што су заслепљени или мржњом или дивљењем, или зато што оно што у њему виде не могу да ставе у познати идеолошки оквир који би онда могли да јасно именују, на шта су навикли.

Пре него што покушам да одговорим на ово питање, дозволите ми да одбацим два, по мом мишљењу, потпуно погрешна епитета везана за Трампа: фашистички и популистички. Ако се придев „фашистички“ користи као погрдан израз, то је у реду и можемо га слободно користити. Никога није брига. Али као термин у рационалној расправи о Трамповим уверењима, он је погрешан. Фашизам као идеологија подразумева, прво, ексклузивистички национализам; друго, величање вође; треће, истицање надмоћи државе у односу на поједница и приватни сектор; четврто, одбацивање вишепартијског система; пето, корпоративистичку владавину; шесто, замену класне структуре друштва унитарним национализмом; и седмо, квазирелигиозно обожавање партије, државе и вође. Не морам да расправљам о сваком од ових елемената појединачно да бих показао да они немају скоро никаквe везe са оним у шта Трамп верује или што жели да наметне.

На сличан начин и термин „популиста“ је у последње време постао погрдан. Упркос неким (по мом мишљењу прилично неуспешним) покушајима да популизам прецизније дефинише, њиме се описују лидери који побеђују на изборима, али то раде на платформи која се „нама“ не свиђа. Тако и тај термин постаје бесмислен.

Који елементи Трампове идеологије су се могли назрети током четири године његове претходне владавине?

Меркантилизам. Меркантилизам је стара и света доктрина која економску активност, а посебно међудржавну трговину робом и услугама, посматра као игру с нултим збиром. Историјски гледано, меркантилизам је припадао свету у коме су мера богатства били злато и сребро. Ако узмете да је количина злата и сребра ограничена, онда је јасно да што држава и вођа поседују више злата и сребра (без обзира на сва друга добра) они су моћнији. Свет је еволуирао од 17. века, али многи људи и даље верују у меркантилистичку доктрину. Штавише, ако се верује да је трговина само рат другим средствима и да је за Сједињене Америчке Државе главни ривал или противник Кина, меркантилистичка политика према Кини постаје природан одговор. Када је Трамп 2017. године покренуо такву политику против Кине, она није била део мејнстрима, али данас јесте. Бајденова администрација је овакву политику следила и значајно је проширила. Можемо очекивати да ће је Трамп удвостручити. Али меркантилисти раде трансакционо, и Трамп ће бити такав: ако Кина пристане да продаје мање и купује више, он ће бити задовољан. За разлику од Бајдена, Трамп неће покушати да поткопа или сруши кинески режим. Стога, за разлику од онога у шта многи верују, мислим да је Трамп за Кину добар (тј, с обзиром на алтернативе).

Профитабилност. Као и сви републиканци, Трамп верује у приватни сектор. Приватни сектор је, по његовом мишљењу, неоправдано спутан прописима, правилима, порезима. Као капиталиста није плаћао порез што, по његовом мишљењу, само показује да је био добар предузетник. Али за друге, мање капиталисте, треба поједноставити прописе или их се отарасити, а порезе треба смањити. У складу с тим ставом је и уверење да порези на доходак од капитала треба да буду нижи од пореза на доходак од рада. Предузетници и капиталисти стварају радна места, а остали су, по речима Ајн Ранд, „гребатори“. Нема ту ничег новог код Трампа. То је иста доктрина које су се држали од Регана па надаље, укључујући и Била Клинтона. Трамп је можда само гласнији и отворенији по питању ниских пореза на капитал, али би радио исто што су радили Буш Старији, Клинтон и Буш млађи. И либерална икона Алан Гринспен је дубоко веровао у то.

Антиимигрантски „национализам“. Ово је већ тежак део. Израз „националиста“ се сасвим неспретно примењује на америчке политичаре, јер су људи навикли на „ексклузивне“ (не инклузивне) европске и азијске национализме. Када говоримо о, на пример, јапанском национализму, мислимо на то да би јапански националисти све етничке не-Јапанце или да искључе из доношења одлука или да их истерају из земље, или обоје. Исто важи и за српски, естонски, француски или кастиљански национализам. Међутим, амерички национализам, по својој природи, не може бити етнички или повезан са крвним сродством због велике хетерогености популације Сједињене Државе. Коментатори су тако измислили нов појам, „бели национализам“. То је бизаран израз јер боју коже доводи у везу са етничким (или крвним) сродством. У стварности, мислим да одређујућа особина Трамповог „национализма“ није ни етничка ни расна, већ је једноставно одбојност према новим мигрантима. Он се у суштини не разликује од антиимигрантске политике која се данас примењује у срцу социјалдемократског света, у нордијским државам и земљама северозападне Европе, а за коју се залажу десничарске партије у Шведској, Холандији, Финској и Данској, уз чувени израз холандског десничарског лидера Герта Вилдерса да су њихове земље „препуне“ и да не могу да прихвате више имиграната. Трампов став је необичан само зато што САД ни по једном критеријуму објективно није „препуњена земља“: број људи по квадратном километру у Сједињеним Државама је 38, док је у Холандији 520.

Нација за себе. Ако се меркантилизам споји са одбојношћу према мигрантима, може се отприлике назрети како ће изгледати спољна политика САД под Трампом. То ће бити политика националистичког антиимперијализма. Морамо да разјаснимо ове термине. Ова комбинација је неуобичајена, посебно за велике силе: ако су велике, националистичке и меркантилистичке, готово се интуитивно поразумева да морају бити и империјалистичке. Трамп, међутим, пркоси овом рецепту. Он се враћа на спољну политику Очева нације, која се гнушала „петљања по иностранству“. Сједињене Државе су, по њиховом и његовом мишљењу, моћна и богата нација која брине о својим интересима, али није „незаменљива нација“ на начин на који ју је дефинисала Медлин Олбрајт. Није улога Сједињених Држава да исправљају сваку неправду у свету (у оптимистичком или самозадовољном погледу на ову доктрину) нити да расипа свој новац на људе и циљеве који немају никакве везе с њеним интересима (у реалистичком погледу на исту доктрину).

Зашто Трамп не воли империјализам који cу прихватиле обе америчке странке од 1945, тешко је рећи, али мислим да он инстинктивно тежи да заступа вредности Очева оснивача и људи попут Вилијама Тафта, републиканског супарника Вудроа Вилсона, који је веровао у снагу америчке економије и није видео потребу да се та снага користи за хегемонистичку политику владавине светом.

То не значи да ће Трамп одустати од америчке хегемоније (НАТО неће бити распуштен), јер, како је Тукидид писао: „Више није могуће да одустанете од ове империје, иако можда има људи овде који у стању изненадне панике и у духу политичке апатије заправо мисле да би то била добра и племенита ствар. Ваша империја је сада попут тираније: можда није било добро успоставити је; али је сигурно опасно напустити је.“ Али у светлу Трампових меркантилистичких принципа, он би натерао америчке савезнике да му плате много више. Као у Перикловој Атини, заштита више неће бити бесплатна. Не треба заборавити да је прелепи Акропољ коме се сви дивимо саграђен златом покраденим од савезника.