Сирија после Асада: Нада за разорену земљу или понављање ирачког и либијског сценарија štampaj

Када су у раним јутарњим сатима у недељу, 8. децембра, сиријски побуњеници објавили да су ушли у Дамаск и преузели власт, и да је председник Сирије Башар ел Асад напустио земљу и отишао у непознатом правцу (касније су стигле вести да је са породицом стигао у Москву и добио политички азил), није било никога ко није био шокиран брзином којом се све десило: и светске и регионалне силе, и Асадови савезници Русија и Иран. Вероватно су муњевитим успехом били изненађени и сами побуњеници.

Јер, све се десило у свега 12 дана. Коалиција наоружаних опозиционих група, предвођена Хајатом Тахрир ал Шамом (Организација за ослобођење Леванта), из Идлиба на северозападу земље, где им је седиште, започела је 27. новембра офанзиву и прво заузела Алепо, други град по величини у земљи. Алепо је, иначе, 2016. године, после вишегодишњих битака и опсаде, заузела Асадова војска уз помоћ руске авијације и бораца Хезболаха, после чега су се побуњеници и велики број њихових присталица повукли у Идлиб.

Примирјем, чији су гаранти били Русија и Турска, 2020. године рат у Сирији је донекле утихнуо. Границе територија које су држале зараћене стране су остале непромењене, уз повремено бомбардовање положаја устаника у Идлибу од стране Асадових снага.

Све до 27. новембра, када су борци Хајат Тахрир ал Шама, удружени са многим мањим побуњеничким групама које су дејствовале у Идлибу, укључујући и оне које подржава Турска, кренуле на Алепо, а потом даље на југ. Падали су редом градови на аутопуту од Алепа ка Дамаску, „плодном полумесецу“ који је најразвијенији и најнасељенији део Сирије. Прво је пала Хама, потом Хомс, а када је стигла вест да су устаници заузели и град Деру у близини границе са Јорданом, и да крећу и са југа према Дамаску, постало је јасно да је престоница у окружењу и да ће брзо пасти.

Отпора готово да није било. Очигледно је да су устаници били добро наоружани и опремљени, а ни мотива им није мањкало. С друге стране Асадова војска је била исцрпљена, сиромашна, деморалисана и, што је најважније, без савезника. Асадова власт је висила о врло танкој нити још 2015, али тада су јој у помоћ притекли Русија, борци либанског Хезболаха и Иран. Савезници су, међутим, већ дуго забављени о свом јаду: Русија ратом у Украјини, Иран препуцавањима са Израелом, док Хезболах лиже ране после жестоких удара Израела по његовом руководству и борцима, од којих су многи изведени у Сирији.

То су искористили побуњеници концентрисани у Идлибу, очито уз обилату помоћ Турске. Сиријска војска распала се на исти начин као ирачка 2014. године када је Исламска држава заузела Мосул, и авганистанска крајем 2021. године када су Американци предали ту државу у руке талибана. Владини војници су положили оружје и помолили се да не буде масовне одмазде.

Формирање нове власти

Одмазде није било у Авганистану, талибани су преузели власт и почели да уводе радикалне мере њихове верзије ислама, али у почетку нису журили. За сада ни у Сирији нема масовних погубљења. Лидер Хајат Тахрир ал Шама, Ахмед ал Шара (то му је „цивилно“ име које је од скора почео да користи, оно борбено, Абу Мухамед ал Џулани, много је познатије) обећао је да их неће ни бити.

Обећао је још много тога: нову Сирију у којој ће у миру равноправно живети све националне и верске мањине, обнову, развој, мир са суседима... Дивне речи, чак и када долазе од човека импресивне џихадистичке биографије. Абу Мухамед ал Џулани ратовао је за Ал Каиду у Ираку, због чега је био у америчком затвору; сарађивао је са Абу Бакром ал Багдадијем, вођом Исламске државе у Ираку; САД су нудиле награду од 10 милиона долара за информацију која може да доведе до његовог хапшења; почетком рата у Сирији основао је Ал Нусра фронт, филијалу Ал Каиде, екстремну исламистичку организацију која је починила небројене злочине у рату у Сирији, о чему су писали и многи западни новинари, попут Роберта Фиска из лондонског „Индепендента“, и због тога била стављена на листу терористичких организација од стране САД, али и Русије и Европске уније…

Како год, Ал Шара данас каже да се променио, као и његова организација којој је променио и име, и понавља да ће нове власти бити носиоци светле будућности која ће бити заједничке за све становнике Сирије. Но, све и да је тачно да су се вукови променили навлачећи јагњећу кожу, макар због власти и због света од кога очекују подршку, на путу до такве будућности је безброј препрека.

Сама примопредаја власти протекла је мирно. Бивши сиријски премијер Мухамед Гази ел Џалали сачекао је на свом месту нову власт, а нови привремени премијер је Мохамед ел Башир. Он је предводио тзв. Владу националног спаса повезану са Хајат Тарир ал Шамом, која је управљала деловима северозападне Сирије и Идлиба, а сада је добио задатак да формира привремену владу.

Списак проблема

Све то теоријски звучи добро, али нова влада вероватно неће знати од којих проблема да крене када буде формирана. Хајат Тарир ал Шам има 40.000 бораца под оружјем и најјача је оружана група  у Сирији, што је добар аргумент у подели власти и плена. Но, она није једина оружана формација, безброј је других, махом исламистичких група (екстремних и „умерених“), а има и оних које су састављене од бораца који су у Сирију дошли са свих страна света, међу којима су Ујгури, Чечени и други.

Сви ће они сада тражити свој део власти и плена, а не види се како ће, осим голом силом, нова власт убедити своје дојучерашње саборце да треба да граде демократско и толерантно друштво, када су и саборци и сама власт онолико ратовали да би изградили друштво засновано на екстремном тумачењу ислама.

На североистоку земље који држе Курди, већ букте сукоби између њих и протурских снага. Побуњеничке групе из Идлиба, које чине  садашњу сиријску власт, заузеле су град Деир ез Езор, у који су Курди ушли када се из њега повукла Асадова војска. Очигледно је да Турска, за почетак, жели да потисне Курде источно од реке Еуфрат. Међународне организације јављају да је у току велика криза и да је због борби са овог простора расељено више од 100.000 људи. Њима све недостаје, а зима стеже.

Иначе, на североистоку Сирије који контролишу Курди се налази гро извора нафте ове државе. Нафте у Сирији нема тако много као у суседном Ираку и она није тако квалитетна, али је свеједно пре рата земљи доносила четвртину буџета. Мало је вероватно да ће се сиријски Курди добровољно одрећи и де факто аутономије за коју су се од почетка рата изборили, и добровољно пристати да деле нафту са новим властима. Уз то, они рачунају да имају подршку Америке, чијих 900 војника је стационирано у овом региону. Узгред, чим је Асадова власт пала Американци су бомбардовали преостале енклаве Исламске државе у Сирији да њени екстремисти, како су рекли, „не би искористили транзициони хаос“.

Међутим, није вероватно ни да ће Турска мирно гледати јачање курдске аутономије која ће све више личити на државу, попут оне коју су Курди формирали на северу Ирака. 

Избегличке муке

Курди су били један од разлога због кога је Турска стала иза акције рушења Башара ел Асада, и Анкара сада сигурно жели да искористи чињеницу да је тренутно постала најутицајнији страни играч у Сирији. Други разлог су избеглице из Сирије којих у Турској има између 3 и 3,5 милиона, а које би Анкара да пошаље назад у домовину.

Но, то неће ићи лако. Јесте да се стотине и хиљаде избеглица враћају у Сирију преко граничног прелаза који је отворила Турска, али то је кап у мору. Враћају се и поједине избеглице из Јордана, махом они који су избегли из пограничне области Дера, али већина ће, што је логично и људски, сачекати да види у ком правцу ће се развијати ситуација, те да ли је ово заиста коначни крај рата. А чак и да јесте, од нечега треба живети. Сирија је после 14 година рата темељно разорена земља, БДП је тек 15 одсто предратног, а ни пре рата није спадала у богатије државе на Блиском истоку.

Сада готово 15 милиона људи нема довољно хране у Сирији, економија је на коленима, а очекивања нових власти да ће земљу подићи уз помоћ донација страних земаља звуче као пројекција лепих жеља. Утолико циничније звучи одлука многих европских држава, донета малтене истог дана када је режим у Дамаску пао, да Сиријци више не могу да траже и добијају азил у ЕУ, пошто је, је ли, разлог због кога су напуштали земљу нестао, те се у том смислу очекује да се из Европе врате одакле су дошли.

Сирија и суседи

Нове сиријске власти још нису имале времена да се баве суседима, осим што су свима обећале добре односе, тачније свима осим либанском Хезболаху. Хезболах, опет, помало цинично каже да би нове власти требало да се позабаве израелском окупацијом Голана, што јесте рак рана свих Сиријаца, без обзира на уверења и опредељења.

Зато је Израел новим сиријским властима почео да се бави још док Асад није ни пао, показујући колико има поверења у њих. Како су устаници напредовали од Алепа ка Дамаску, тако је израелска авијација уништавала складишта оружја на путу којим су пролазили, да би у наредним данима уследила дејства по обиму и снази незабележена још од рата из 1967, а која још трају. Израелски авиони су уништили сиријско ваздухопловство, ратне бродове, бомбардовали аеродроме, радарске системе, складишта и фабрике оружја, и класичног и хемијског… Успостављању поверења сигурно нису помогли до зуба наоружани борци који су, негде у Хомсу, за „Ал Џазиру“ говорили да су коначно, уз Божију помоћ, срушили Асада и ослободили земљу, и да ће, опет уз Божију помоћ, ослобођење ускоро дочекати и „браћа у Палестини“.

Славље у Дамаску због рушења Асадовог режима је још трајало када је Израел распоредио своје трупе у тампон-зони са Сиријом на Голанској висоравни. Тел Авив јесте званично поздравио пад Башара ел Асада, али уз упозорење новим властима да им не падне на памет да на било који начин угрозе Израел, иначе ће проћи као он.

Јасно је израелска војска полако опкољава Либан и са сиријске стране, што можда указује да се спрема за нови обрачун са Хезболахом, који је падом сиријског режима изгубио везу са Ираном. Сви војници и инструктори Револуционарне гарде повукли су се из Сирије, а више не постоје ни могућности дотурања оружја Хезболаху.

Шиити и сунити

Што се тиче Ирана, из Техерана последњих дана стижу критике на рачун Асада за кога кажу да су га више пута упозоравали шта се спрема, да мора да преговара са умереном опозицијом и нешто мења, али да је он сва упозорења игнорисао. Техеран је падом Асада изгубио највернијег, боље рећи јединог савезника међу арапским земљама, а „шиитски полумесец“, који је био „осовина отпора“ Израелу и на чијем западном крају се налазио либански Хезболах наслоњен на Сирију – је пукао.

Вишедеценијска политика Техерана да се суочава са Израелом преко својих прокси савезника, попут Хезболаха, Сирије и проиранских милиција у Сирији, завршила се падом Асада, тако да је Иран сада много изложенији својим противницима него што је био пре само десетак дана. Тога је сигурно и Техеран свестан.

А када смо већ код „шиитског полумесеца“, победа екстремних сунитских група у Сирији, колико год шириле миротворну реторику, подиже опасност од разбуктавања секташког сукоба између сунита и шиита у читавом региону, који никада није потпуно утихнуо. Суседни Ирак са Сиријом не дели само „курдско питање“. Под Садамом Хусеином већински шиити у Ираку су се осећали дискриминисанима, а када је Садам 2003. пао, они су, уз подршку Техерана, дошли на своје. Али онда су се сунити осећали угроженима. Већ више од 20 година Ирак као јединствена држава једва да постоји, сви су наоружани и због нечега бесни, а гледање преко сиријске границе не помаже да се ту нешто промени, напротив.

Како год, будућа судбина Сирије не тиче се само те земље. Блиски исток је у много чему јединствен организам, тако да велика промена у једном његовом делу неминовно утиче на све друге. Сигурно је да је досадашња архитектура моћи у региону падом Асада драматично промењена, а вероватно ни сами учесници још немају представу како ће нова изгледати.

Русија је падом Асада, вероватно на дужи рок, престала да буде важан фактор у региону. Кремљ сада преговара са новим сиријским властима да бар задржи своју војну базу у Латакији, једину изван простора некадашњег СССР-а, која је изграђена још 1971.

Иран је тренутно у дубокој дефанзиви, Турска тренутно на ловорикама победе. Израел се бави буктећим ратом са Палестинцима и једно око држи на Сирији, али и на Либану. Саудијска Арабија и државе из Персијског залива поздрављају пад Асада, али још се нико није огласио најавом масивне помоћи Сирији.

А питање свих питања је каква ће бити политика нове вашингтонске администрације према Блиском истоку када 20. јануара Доналд Трамп буде засео у Белу кућу.

У сваком случају, било да поздрављају долазак нове власти у Дамаску или жале због Асадовог пада, сви учесници сиријске драме још чекају да виде како ће се ситуација у Сирији даље развијати. То најнестрпљивије чекају сами Сиријци, јер кад победничка еуфорија прође, реалан живот, онај већ тринаест година мучни живот у Сирији, чека на вратима.  

У победничкој еуфорији, данас се о 53 године владавине Асадових – Хафеза од 1971. до 2000, Башара од 2000. до пре неколико дана – говори као о времену страшног терора и тираније. Било је и тога, наравно, некада више, некада мање, али било је и периода мира и суживота муслимана и хришћана свих деноминација, било је и доброг образовања и отворености према свету, нарочито првих година владавине Башара ел Асада. Све то је неповратно однео рат 2011. године, у коме су све стране окрвавиле руке небројеним злочинима.

Но, ако се буде остварила нада да је рат коначно стао, да неће бити репресије према било којој групи, националној и верској, то ће бити огроман корак напред за Сирију, али и за читав регион. Али због свега набројаног, на дужи рок та нада виси о веома танкој нити. У супротном, како нас уче искуства Ирака 2003. и Либије 2011, пакао увек има покретно дно.