Мемоаре Ангеле Меркел нема ко да брани: Шта је прећутала најутицајнија европска политичарка 21. века štampaj

Прави ватромет коментара, ТВ прилога, гостовања, текстова и осврта у немачкој штампи, електронским медијима и на друштвеним мрежама изазвали су мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, избивши већ у првој недељи од објављивања на сам врх свих утицајних немачких листа најпродаванијих књига. Више од 200.000 примерака немачког издања њене аутобиографије „Слобода“, са поднасловом „Сећања 1954-2021“, продато је за само седам дана, упркос цени од 42 евра по примерку. „Ниједна друга књига ове године није имала тако бриљантан почетак продаје“, истакли су у компанији која саставља „Шпигелову“ листу бестселера.

И заиста, Меркелини мемоари су усталасали не само политичку сцену, већ цело немачко друштво, и у то у тренутку када се распала немачка владајућа коалиција а земља се суочава са нарастајућом економском кризом. Колико све „пршти“ од реакција на „Слободу“, сведочи и то да је „Амазонова“ интернет продавница онемогућила давање оцена и коментара, због очигледно неочекивано велике лавине негативних рецензија.

Портпарол компаније је рекао да су идентификоване „неуобичајене активности у евалуацијама“ па су рецензије „привремено ограничене на ’проверене купце’“ да би се осигурало да су „приказане рецензије аутентичне и поуздане“. И док „Амазон“ објашњава да тиме жели да предузме мере за заштиту интегритета система прегледа, оцена Меркелиних мемоара се постепено „поправља“. Након првобитне просечне оцене од око 1,5, већ данима расте и сада је 3,6 од максималних 5. Када се на то дода радозналост медија о ауторском хонорару – да ли је Меркеловој исплаћен аванс од 12 милиона евра или не – књига „Слобода“ представља праву друштвену сензацију у Немачкој, какву у овим размерама досад није изазвала ниједна политичка биографија.

Без сензација

А да парадокс буде већи, 720 страна мемоара Ангеле меркел не садрже суштински ниједну сензацију, ниједну политичку пикантерију или неко важно инсајдерско откриће о томе како је немачка канцеларка доносила неке од њених кључних политичких одлука. Добар део политичких новинара би садржај и начин писања описали досадним, док би професори политичких наука то оценили као државнички приступ.

Додуше, историчари ће вероватно бити прилично разочарани, будући да је о неким темама, попут начину доношења одлука у спољнополитичкој сфери, много информативнија књига новинара и уредника „Зидојче цајтунга“ Штефена Корнелијуса, објављена 2013. године под именом „Ангела Меркел: канцеларка и њен свет“.

Чак и о догађају који ју је, како тврди, преломио да ове мемоаре напише – а то је одлука да 4. септембра 2015. године отвори немачке границе за блискоисточне избеглице блокиране на железничкој станици у Будимпешти – много више инсајдерских детаља се могло прочитати у књизи „Вођени догађајима: Меркел и избегличка политика – извештај из центра моћи“, новинара и уредника „Велта“ Робина Александера.

Када се упореде делови Меркелиних мемоара са деловима Александерове књиге, сваком упућеном и непристрасном читаоцу намеће се утисак који провејава целим мемоарима: Ангела Меркел се трудила да, с једне стране, оправда све своје одлуке и политике, нарочито оне због којих је данас највише критикују, а с друге стране да у светској и немачкој јавности одржи некадашњи имиџ када је слављена као успешна лидерка либерално-демократског дела света.

И то се види у томе како пише о појединим темама и личностима, од избегличке кризе и пандемије, преко односа према Владимиру Путину и Доналду Трампу, до енергетске политике, Бундесвера и рата у Украјини. Уосталом, у предговору она чак и не крије да није желела да „описе и тумачења препусти само другима“.

Живот пре слободе

Током својих 16 година као канцеларка, Меркелова је ретко говорила о свом источнонемачком идентитету, што су јој често замерали многи источни Немци који се и данас осећају на неки начин дискриминисано и потцењено од западних сународника. А још мање је говорила о томе колико јој је идентитет жене из ДДР-а био терет и колико ју је повређивало то што је због њега била под сталном сумњом. Управо описи тих 35 година живота у комунистичкој ДДР „пре освајања слободе 1989. године“, како каже, као и потоњег терета због идентитета источне Немице, заправо представљају садржајно најбољи део ових мемоара.

Меркелова се суштински сада први пут у јавности детаљно самопортретисала као источна Немица, при чему је њен поглед на првих 35 година живота у књизи дат без икаквог огорчења, али са јасним оценама о ДДР-у. Њени избалансирани описи свакодневног живота у ДДР поучни су за разумевање живота иза Гвоздене завесе, не само за читаоце у западним земљама већ и на простору некадашње Западне Немачке, узимајући у обзир колико се и даље одржавају јаки стереотипи и полузнања о комунистичком истоку.

Ћерка пастора, рођена у Хамбургу у Западној Немачкој а одрасла у Источној Немачкој, детаљно описује свакодневицу у којој је одрасла. Од тога како је као девојчица с родитељима једном годишње ишла у позориште у Берлин, преко тога како је, због Штазија, рано научила да „буде опрезна“ шта говори, до тога како се са колегама на научном институту надметала ко ће користити фотокопир-апарат који је тајна служба надзирала због страха од умножавање политичких летака.

Меркелова се сећа и како су је избацили са предавања о марксизму и лењинизму због чега ју је, како каже, и данас срамота. Док би то могло да се протумачи и као мањи акт бунтовништва, она не скрива да је била чланица комунистичке омладине, али да су контакти са колегама научницима у Чехословачкој и Пољској ојачали њен критички поглед на комунистички систем. Иако никада није била опозициона активисткиња, учествовала је на скуповима критичара режима у Берлину и каже да се дивила отпору Пољака.

„Ми знамо да смо део великог експеримента који ће сигурно пропасти, само други то још не знају“, рекао јој је, како пише, један чешки колега.

И тако се и догодило, а Меркелова се присетила како је историјског 9. новембра 1989. била у сауни, те да се, тек након уживања у њој, придружила хиљадама људи који су прелазили преко моста на коме је био гранични прелаз између два дела подељеног Берлина, пошто су ограничења путовања изненада укинута. Изостанак било какве еуфорије због догађаја приказује описом дана после рушења Берлинског зида, који је започела уобичајено: у пола седам ујутру кренула је возом на посао, а увече је само накратко била у Западном Берлину, пошто се, како пише, вратила кући јер је сутрадан морала рано да устане да би припремила предавање.

Игра на „женску карту“

За разлику од неких њених пријатеља, Меркелова се надала брзом поновном уједињењу Немачке и, како пише, никада није веровала у „трећи пут“ за ДДР, то јест да Источна Немачка треба да постане самостална реформисана демократска држава. Осим тога, била је одлучна да се бави политиком па се, након кратког боравка у странци Демократско буђење, учланила у Хришћанско демократску унију (ЦДУ). Уочи уједињења две Немачке била је заменица портпарола прве и уједно последње демократски изабране владе ДДР-а.

Већ на првим изборима уједињене Немачке ушла је у Бундестаг и шокантном брзином се попела у врх ЦДУ-а, али и у четврти кабинет Хелмута Кола – најпре као савезна министарка за жене и омладину, а касније као министарка за животну средину.

Нико током Меркелине ране политичке каријере није очекивао да ће источна Немица, често обучена у сукњу и плетени џемпер, на крају водити земљу. Штавише, да ће успети да надигра читаву плејаду мушкараца унутар сопствене партије који су сматрали да би они требало да „наследе“ Кола, укључујући и њеног старог ривала и садашњег председника ЦДУ Фридриха Мерца. Заправо, показало се да је стално потцењивање Меркелове било и један од извора њеног успеха.

А она, како признаје, није играла на карту тога да је источна Немица јер је знала да мора да освоји запад земље, то јест да се избори против демохришћанских центара моћи у Хесену и Северној Рајни-Вестфалији. Конкретно, највећи такмаци су долазили из једног кружока унутар ЦДУ, који су оформили млади политичари из Западне Немачке удружени с циљем да један од њих буде наследник својеврсног Коловог трона, а да у том походу не нападају један другог.

У овом некад моћном неформалном удружењу, познатом као „Аденски пакт“, били су, између осталог, Фолкер Бувије, Роланд Кох, Кристијан Вулф, Гинтер Етингер, Елмар Брок и други који су касније постали покрајински премијери, а Вулф чак и савезни председник. И Мерц и Армин Лашет су се прикључили овом кружоку којем је било заједничко да су сви били мушкарци са запада, већински католичке вероисповести.

„У великим споровима, схватила сам да се моја историја у ДДР-у стално изнова користи против мене“, пише Меркелова у својој књизи, због чега се ослањала на „женску карту”, премда прећуткује како се повезивала са утицајним женама на Западу, попут Фриде Шпрингер, из најмоћније немачке медијско-издавачке куће „Аксел Шпрингер“, и Лиз Мон из Бертелсман фондације, која важи за политички најмоћнију у Немачкој.

Ипак, признаје да је имала многе сумње у себе када је изабрана за канцеларку 2005. године као прва жена на челу немачке владе. Тада је, како се присећа, помислила да то што је жена „свакако у политици није предност“. У прва три канцеларска мандата увек је инсистирала да није феминисткиња, али се у мемоарима похвалила да је заслужна за усвајање закона који инсистира на равномерној родној заступљености у руководећим органима компанија и јавним институцијама.

Осим тога, сада каже да себе ипак сматра феминисткињом, али „на свој начин“, што је први пут рекла 2017. године на једном пропратном панелу у оквиру самита Г-20 у Хамбургу. И тада су многе жене које се боре за женска права истицале да су очекивале од ње да се са „више отвореног језика“ бори за оснаживање жена. Судећи према томе колико је страница књиге посветила објашњавању свог доприноса за равноправније односе мушкараца и жена у Немачкој, чини се да је Меркеловој врло стало да је запамте као жену која је у Немачкој направила промену и на пољу равноправности жена.

Три баналне речи

Ипак, њена очигледна жеља да оправда своје политике и да поврати политички ауторитет који је напрасно изгубила одласком у пензију и почетком руске инвазије на Украјину, највидљивија је у деловима мемоара који се тичу њених најконтроверзнијих и у јавности највише поларизујућих одлука.

Једна од њих се тиче избегличке кризе и одлуке од 4. септембра 2015. године да прими неколико хиљада избеглица које су тада биле практично заробљене у Мађарској. Због овог потеза прозвана је „избегличком мајком“, али је новинар Робин Александер у књизи „Вођени догађајима: Меркелина избегличка политика – извештај из центра моћи” објавио откриће да је већ 12. септембра 2015. на телефонском састанку Меркелове са најближим сарадницима и вођама партија у владајућој коалицији – шефом Канцеларијата Петером Алтмајером, министром унутрашњих послова Томасом де Мезијером, шефом баварских демохришћана Хорстом Зехофером, тадашњим вицеканцеларом и шефом социјаделмократа Зигмаром Габријелом и шефом дипломатије Франк-Валтером Штајнмајером – одлучено да се наредног дана у 18 часова за избеглице затворе границе Немачке са Аустријом.

Меркелова, пак, у „Слободи“ акценат ставља на то како је министар Де Мезијер са својим стручним људима ту одлуку припремио и „координисао“ се с њом и владом . У Меркелиним мемоарима нема детаља као у Александеровој књизи, у којој он описује не само то да су у ноћи између 12. и 13. септембра специјалне полицијске и војне снаге хеликоптерима и аутобусима из целе Немачке кренуле ка граници са Аустријом, већ и то да је Меркелова од правника захтевала одговор на питање да ли ће та одлука проћи или пасти на суду, као и да ли могу да осигурају да неће доћи до слика како немачки војници и полицајци заустављају жене и децу на граници. Гаранција за тако нешто није било тако да су, сазнаје угледни новинар, Меркелова и Де Мезијер у последњи час преформулисали одлуку, па је „свако ко изговори реч 'азил' био пуштен у Немачку, без обзира да ли је из неке сигурне треће земље или сигурне земље порекла“.

Меркелова о томе не пише, али детаљно говори о чувеној конференцији за новинаре на којој је изговорила сада већ историјско „Ми то можемо!“ (што је додуше први пут изговорила десет дана раније), али и то да је бранећи свој став о пријему избеглица рекла да „ако морамо у овој хитној ситуацији да се извињавамо за своје људско лице, онда то није моја земља“. У „Слободи“ описује како се та њена реченица често погрешно цитира, али и да жали што реченом није додала „иначе то више није моја земља“. Очигледно је да је то боли, па наводи новинарске критике у којој су јој спочитавали „да није рођена већ полуквалификована савезна Немица и Европљанка“, као и да се том реченицом „одрекла Републике“ .

„Да ми је неко тада рекао да ће то 'ми то можемо', ове три баналне речи, касније бити коришћене против мене недељама, месецима, годинама, а од неких и дан данас, упитала би га у неверици: 'Како, молим? Да нисам требала да кажем да ми то можемо да урадимо, јер су ове речи могле да буду толико погрешно схваћене како сам желела да доведем све избеглице на свету у Немачку?'“, пише Меркелова и додаје да је у Немачкој било довољно људи „који су мислили и осећали као ја и које сам заузврат могла да охрабрим“.

Слично је прокоментарисала и сада већ чувену селфи фотографију, коју је снимила са једним сиријским избеглицом.

„До данас не могу да схватим како би могло да се претпостави да би моје пријатељско лице на једној фотографији могло да убеди гомилу људи да избегну из своје домовине“, брани се Меркелова у мемоарима од оптужби да су селфији били погрешан сигнал Сиријцима и Авганистанцима.

Са Трампом савијај, савијај

И док не разуме критике на свој рачун, не штеди критике на рачун како Трампа и Путина, тако и европских савезника који је данас критикују због њене политике према Русији и одбијања да НАТО Украјину и Грузију званично позове у своје чланство.

Објашњавајући колико су јој из економских разлога били важни односи и са САД, али и са Кином, Меркелова пише како јој је у односима са Си Ђинпингом помогло „марксистичко-лењинистичко знање“ како би му поставила прецизна питања о Комунистичкој партији Кине, али и да су били два света по питању људских права. Свој политички курс према Кини она тумачи као „пример реалполитике“.

Према Трампу је знатно оштрија, настојећи очигледно да буде упамћена као непоколебљиви бранилац либералног друштвеног и економског поретка. Она стога детаљно описује како је Трамп, када је постао председник 2017. године, одмах оспорио поредак заснован на сарадњи, те да јој је брзо постало јасно да са њим заједничког рада на умрежавању света неће бити.

Како наводи у књизи, Трампова перспектива света је више била перспектива предузетника некретнинама који је желео да поседује једно парче земље.

„За њега су све земље биле у конкуренцији једна са другом, а успех једне земље био би неуспех за другу. Није веровао да се сарадњом може повећати напредак свих“, пише она, осврћући се на то како је изгледао њихов први разговор, у коме је Трамп износио критике на рачун немачке куповине руских енергената, трговинске политике и малог издвајања за одбрану. „Побијала сам оптужбе износећи бројке и чињенице, али разговарали смо на два различита нивоа. Трамп на емотивном, ја на чињеничном.“

Ипак, признаје да је Трамп имао право када је критиковао ниво немачке потрошње за одбрану, али ни у мемоарима ни у потоњим интервјуима Меркелова не доводи у питање своју енергетску политику, инсистирајући на томе да је њен однос према Русији и куповини руског гаса био такав јер се то исплатило немачкој привреди.

Трампове критике на рачун гасовода „Северни ток 2“ доживљавала је, како каже, као став „човека који лобира за фрекинг“ (еколошки спорну процедуру вађења гаса), описујући да његов менталитет потиче из времена када је био предузетник у области некретнина. Када је имала посла с њим, каже, сетила би се савета који јој је папа Фрања дао током посете Ватикану.

„Савијај, савијај и још више савијај, али пази да се не сломи“, саветовао ју је поглавар католичке цркве.

Додуше, та стратегија није увек давала резултата са Трампом који је, како пише, био „очигледно фасциниран“ Путином, при чему она види и паралеле између њих двојице.

„Стекла сам утисак да је Трамп опчињен политичарима са аутократским и диктаторским особинама“, пише она, оцењујући да су Трамп и Путин слични јер су обојица „детињасти у својим притужбама“ и обојица су, тврди, покушали да је осрамоте пред новинарима – Путин наводним покушајем да је заплаши својим лабрадором Конијем, а Трамп одбијањем да се рукује с њом у Овалној канцеларији пред фоторепортерима.

„Његов немачки је био бољи од мог руског“

Личност која вероватно најчешћа провејава мемоарима Ангеле Меркел је Владимир Путин, којег помиње безмало једнако као још две особе – Хелмута Кола и свог супруга. Како пише, не сећа се прва два сусрета са њим, али детаљно описује неколико других, попут оног 2006. године у Сибиру, где су одржане немачко-руске владине консултације.

„Његов немачки је био бољи од мог руског. Моје знање руског је запело у доба ДДР-а, нисам знала речи демократског политичког језика“, пише Меркелова, признајући да по овом питању није могла да се такмичи са бившим официром КГБ-а који је до пада Гвоздене завесе био стациониран у Дрездену.

На завршетку дводневних руско-немачких консултација на којима се причало о изградњи гасовода Северни ток 1 и улагањима немачке аутомобилске индустрије у Русији, канцеларку је, како пише, Путин позвао да иде с њим аутомобилом до аеродрома.

„Успут је показивао насеља са типичним руским дрвеним кућама и објашњавао да тамо живе људи који су имали мало новца због чега их је било лако завести. Управо такве групе у Украјини су финансијским поклонима америчке владе охрабрене да учествују у наранџастој револуцији у јесен 2004. 'Никада нећу дозволити да се тако нешто деси у Русији', рекао је Путин, колико се сећам“, пише Меркелова, додајући да је Путину тада противречила примером из сопственог живота, то јест да народ у ДДР-у није био заведен на побуну против комунистичког режима америчким новцем, већ су само желели револуцију. „Она је променила наше животе на боље. То је управо оно што су људи у Украјини желели, а онда је променио тему.“

Ишчитавајући делове књиге у којима се помиње Путин, стиче се утисак да је ауторка баш желела да се дистанцира од њега, али и да уједно објасни и оправда своју политику према Украјини.

„Упркос свему“, како пише, она и даље верује да је била у праву када је инсистирала на очувању контаката са Русијом и „одржавању веза кроз трговинске односе који су били више од обичних економских“.

Илузија о Украјини у НАТО

Од почетка руске инвазије на Украјину пре непуне три године, Меркеловој највише замерају што је на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. спречила приближавање Украјине и Грузије чланству у алијанси. Упркос потоњим оштрим критикама и тврдњама да је то била њена „историјска грешка“, она у „Слободи“ истиче да би евентуално украјинско чланство у алијанси било „играње ватром“, „илузија“ и „политика сведена на наду“. Конкретно, она истиче да има разумевање за жељу Украјине и Грузије, али сумња да би тиме ове две земље дошле до веће безбедности.

„Мислила сам да је илузија претпоставити да би давање МАП-а (акционог плана за чланство у Алијанси), Украјину и Грузију заштитио од Путинове агресије и да би тај статус имао толики одвраћајући ефекат на Путина да би он пасивно прихватио даљи развој догађаја“, пише меркелова и признаје да је тада постигнути компромис заправо био незадовољавајући за обе стране: „Чињеница да Грузија и Украјина нису добиле никакво одобрење за МАП за њих је представљало 'не' њиховим надама. Чињеница да им је НАТО притом понудио уопштено обећање да ће постати чланице НАТО-а представљало је за Путина објаву рата.“

Осим описа „храбрости да се супротстави једном америчком председнику“, Меркелова у мемоарима даје и једно аргументовано објашњење зашто је за НАТО заправо био велики ризик да те 2008. дозволи Кијеву и Тбилисију да ступе на последњу степеницу пред чланство у Алијанси. Она притом истиче да је тада мањина украјинског становништва подржавала идеју о чланству у НАТО, али не помиње чињеницу да је у Грузији за то била већина.

„Пријем нове чланице у НАТО не само да би требало да пружи већу сигурност за саму чланицу, већ и за сам НАТО“, пише она и додаје шта је била њена примарна брига: „Шта би потом уследило, посебно у периоду када би Украјина и Грузија, са статусом МАП-а, биле на путу ка НАТО-у, а да и даље не могу да се позову на безбедносне гаранције из члана 5. Уговора о НАТО-у?“

Ангела Меркел данас тврди да је за њу кључно питање било „да ли је тада било замисливо да у случају затезања ситуације државе чланице НАТО-а реагују и војно интервенишу – опремом и трупама“, као и „да ли је било замисливо да бих ја, као савезна канцеларка, тражила од немачког Бундестага такав мандат и за наш Бундесвер, као и да ли бих за њега обезбедила већину – те 2008. године?“

Због тога Меркелова пита шта би за кредибилитет НАТО-а значило да алијанса само стоји по страни и посматра потенцијалне руске нападе на своје кандидате за чланство без пружања војне помоћи.

Док ови аргументи „пију воду“, њени мемоари ипак показују да постоје „рупе“ у њеној политици према Украјини. Она тако пише да је разумела да „не можемо да оставимо Украјинце без одбране од руског насиља“, али уједно ништа није урадила ни по питању наоружавања Украјине, нити већег издвајања за опремање Бундесвера. Парадокса ли, противтенковске пројектиле „џавелин“, кључне за прве месеце одбране Украјине 2022. године, Кијев је добио од САД у време Трампове администрације.

С друге стране, Меркелова оспорава право Украјини да одустане од борбе, већ инсистира да су за крај рата неопходне „дипломатске иницијативе“ и то у „правом тренутку“.

„А о томе када ће доћи тај тренутак не може одлучивати сама Украјина, већ само у координацији са онима који је подржавају“, пише она.

Америчка похлепа

На критике које се тичу њене политике према Русији и Украјини, у мемоарима Меркелова одговара контраоптужбама, инсистирајући на дволичности САД, Пољске и Украјине када је реч о њиховом противљење гасоводу Северни ток 2, за који је увек тврдила да је „економски пројекат“.

„Пољска и Украјина такође нису суштински одбациле испоруку руског гаса Западној Европи, већ су хтеле да од тога профитирају прикупљањем транзитних накнада“, пише она, док за Трампово увођење санкција Северном току 2 каже да прави разлог нису безбедносни интереси Сједињених Држава, већ једноставно: америчка похлепа. „У стварности, САД су користиле своју супериорну економску и финансијску моћ да спрече економске пројекте других земаља, укључујући и пријатељске земље. САД су се првенствено бавиле сопственим економским интересима; желеле су да транспортују ЛНГ добијен фрекингом у Европу.“

Када су је на промоцији књиге поново питали о Северном току и енергетској политици ослоњеној на Русију, она је инсистирала да је то било најбоље решење за Немачку и њену привреду.

„Лично, гледајући уназад, не мислим да је то била грешка! Нема грешке! То морам да кажем“, била је изричита.

Западни Балкан на маргини

Грешке Меркелова не помиње ни када је реч о Западном Балкану, којем посвећује тек три и по од седамсто двадесет страница мемоара, схватајући га очигледно тек као безбедносни проблем, будући да о њему пише у оквиру поглавља посвећеном немачкој војсци и њеним иностраним мисијама, уз потпоглавља о Либији, Авганистану и војном року у Немачкој.

Не само што је потпоглавље о Западном Балкану мало и практично на маргинално, оно је и садржајно поприлично празно, то јест уопштено и без икаквих оцена или анализа које би могле да открију Меркелине ставове о региону и његовим политичарима. Садржај би безмало могао да се изједначи са неким бирократски уопштеним извештајем о активностима немачке војске и делом политике у овом региону.

Додуше, све је умотано у причу о обележавању стогодишњице почетка Првог светског рата па се у оквиру те приче проналази једина новина за ширу јавност. А то је како је у Берлину дошло до идеје да се покрене Берлински процес, чија десетогодишњица је недавно обележена.

Меркелова описује како је у њеном кабинету организован састанак на којем је идеје о начину организовања обележавања стоте годишњице Великог рата размењивала са тадашњим вицеканцеларом Зигмаром Габријелом, шефом дипломатије Франк-Валтером Штајнмајером, министром унутрашњих послова Томасом де Мезијером, министарком културе Моником Гритерс и шефом Канцеларијата Петером Алтмајером.

На њен предлог да се позову и лидери земаља Западног Балкана како би појачали сарадњу са земљама које још нису чланице ЕУ, „Габријел је климнуо главом“, а Штајнамјер „приговорио“.

„Није ли мало дрско да ми Немци са својом историјом покрећемо такву иницијативу, а да је нисмо координирали са другима у Европи?“, рекао је Штајнмајер. Меркелова додаје да је схватила његову поенту па је предложила се прво искоординишу са 27 чланица ЕУ, па да потом буде организована конференција која ће прерасти у процес, при чему „ћемо наравно о томе информисати и понудити учешће и Европској комисији“.

Након описа „великог успеха“ Берлинског процеса, канцеларка наводи да „ту има још посла“ и да још нису успели да „превазиђу све препреке, упркос томе што смо моји сарадници ја у то инвестирали много снаге и времена“.

„Била сам и још сам уверена да само чланство свих држава Западног Балкана у Европској унији може да обезбеди трајни мирни суживот у овом региону. Колико год да је тај пут каменит, њиме се мора ићи“, закључује она.

Укратко, Западни Балкан уопште није био у њеном фокусу, а у целој књизи га овлаш помиње још само у причи о избегличкој кризи, као и у контексту односа према Путину, када се присећа његовог говора на Минхенској конференцији о безбедности 2007. За тај говор пише да је Путин „показао недоследност јер је критиковао НАТО зато што је 1999. године бомбардовао Србију али није критиковао Србе за злочине почињене током ратова деведесетих“.

Што се тиче политичких личности са Западног Балкана, Меркелова помиње само две особе – Слободана Милошевића и Зорана Заева. Први је наведен у оквиру објашњења да су 1999, „као део НАТО операције ваздухопловне снаге (Бундесвера) ратовале са српским и југословенским трупама председника Слободана Милошевића“ које су „предузеле бруталне акције против албанског становништва у покрајини Косово и натерали их да побегну како би спречили независност Косова“.

Другог помиње у оквиру приче о евентуалном чланству Украјине и Грузије у НАТО, када се осврће на спор Атине и Скопља око имена државе наводећи да је проблем решен „храбрим и одлучним поступцима грчког премијера Алексиса Ципраса и његовог македонског колеге Зорана Заева“.

Скривена осећања

Колико су те три стране о Западном Балкану заправо безначајно мале у овим меомарима, сведочи и то да је са неописиво више детаља Меркелова описивала како се први пут срела са својом дугогодишњом секретарицом Беате Бауман, уз чију помоћ је и написала ову аутобиографију. На чак три стране описује како је Бауманова у стану Меркелове 31. јануара 1992, тачно у 15 часова дошла да се представи као потенцијална сарадница. Из детаљних описа и реченице: „Одлучила сам, Беате Бауман такође“, на посредан начин Меркелова је приказала своју наклоност овој сарадњи која јој је очигледно много значила.

Генерално, Меркелова се поприлично потрудила да не открије превише осећања из свог приватног живота. Нарочито је дискретна по питању љубави, па тако однос са својим првим мужем Улрихом Меркелом, чије презиме и данас носи, описује више кроз оно шта им се дешавало или шта су радили, попут одлазака код његових родитеља викендом. Без превише детаља, емоција или оцена. И начин на који се удала и како се растала од првог мужа су наведени као нека досадна фактографија.

Једина својеврсна „боја“ у опису тог брака може се назрети само у две реченице. Једне у којој описује како је „једног јутра почетком 1981. године са једним кофером у руци напустила заједнички стан у Маријенштрасе“, а друга у којој је свој брак сажето описала: „Била је то студентска љубавна веза.“

Додуше, управо из тих штурих описа значајних догађаја из приватног живота можда се најбоље приказује њен емотивни склоп, или барем како би она желела да се представи у јавности. У томе се види колико се током целе своје политичке каријере у уједињеној Немачкој трудила да приватни живот склони од јавности. Пре свега због тога што је била свесна колико је тешко бити жена у немачкој политици која је деценијама била резервисана за мушкарце. 

А Меркелова је имала још једну отежавајућу околност, а то је да је била жена из Источне Немачке. Управо о томе колико јој је идентитет источне Немице била терет у ЦДУ, пише у својој књизи.

Због тога не чуди што у мемоарима растављање од првог мужа описује тиме да је заједнички стан препустила њему „јер је он толико труда уложио у њега“, те да је она тада била „поново у потрази за станом“.

С друге стране, читаоцима не даје детаље када је први пут упознала садашњег супруга Јоахима Зауера, већ да га је пословно већ знала, да га је средином осамдесетих „боље упознала“ и да је онда „то било нешто друго“.

„Заљубили смо се“, кратко наводи Меркелова и додаје да јој је Зауер много година касније признао да ју је приметио још када је видео њено име на листи руководства радничког савета.

Намерно прећутани

Док мањак информација о упознавању другог мужа код неких већ буди сумњу да она ту нешто крије, међу немачким коментаторима, чини се, влада сагласност да је у својој аутобиографији Меркелова многе личности намерно изоставила. Није јасно да ли је тиме хтела да их на неки начин „казни“ или да им пошаље поруку да су јој „били неважни“.

Све у свему, упадљиво је да помиње неколико пољских и румунских политичара, попут браће Качињски и Трајана Басескуа, али не помиње бившег аустријског канцелара Себастијана Курца нити, примера ради, грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса, који је њој и Волфгангу Шојблеу муке задавао у току решавања грчке дужничке кризе. 

Изузев Заева, Ципраса и Басескуа, од живих савременика из сфере политике у југоисточној Европи не помиње никога, иако се релативно често сусретала са, на пример, Бојком Борисовим, Александром Вучићем и Борисом Тадићем.

Нема алтернативе

Изостанак и најмањег осврта на Јиргена Хабермаса тумачи се као својеврсна освета највећем немачком живом филозофу због тога што ју је критиковао, између осталог, и за то што је у образлагању својих политичких одлука говорила да су оне „без алтернативе“.

Овај израз који је у немачком језику придев и једна реч (Alternativlos), која би се могла превести и „безалтернативно“, Меркелова је у својих 16 година на челу немачке владе често користила када је хтела грађанима, али и политичким конкурентима, јасно да стави до знања да је апсолутно уверена у исправност својих одлука. Штавише, да сматра да се не може другачије ни одлучити јер је то једино разумно.

Упркос евидентним грешкама које је чинила, њено канцеларовање је означило то „безалтернативно“ одлучивање, што се на неки начин види и у стилу писања мемоара. Овај израз она користи само четири пута у књизи, али на основу онога што пише јасно је да је и данас уверена да њеним одлукама није било алтернативе, да су све биле исправне, чак и оне најконтроверзније због којих је једни посебно цене, а други проклињу.

Баш као што у предговору мемоара помиње да је одлуку о писању ове књиге донела још 2015. јер није желела да „опис и тумачења“ њене одлуке о пријему сиријских избеглица „препусти другима“, тако је очито да ни по питању других одлука није желела друга тумачења. За њу ни ту „нема алтернативе“.

Меркелова је заправо своје мемоаре требало и да назове „Без алтернативе“, док би их критичари вероватно назвали „Слобода да се прећуте грешке“. Свих 720 страница одишу увереношћу у сопствену непогрешивост, односно потребом да читаоце увери да су њене евентуалне грешке тек занемарљиве ситнице настале услед неких околности, а да очигледне грешке једноставно прећути.

Тако на шест страна нашироко пише о такозваној „летњој бајци“, како Немци зову Светско првенство у фудбалу 2006. године, али не помиње корупционашку аферу која га је пратила. Иако помиње да је Франц Бекенбауер довео Мундијал у Немачку, прећуткује не тако бајковито откриће о милионском миту датом како би Немачка, а не Јужна Африка, добила организацију овог такмичења, због чега се против Бекенбауера и још три немачка званичника водила истрага која је само због процедуралних разлога обустављена.

„Кума“ Алтернативе за Немачку

Меркелова не помиње ни то како је њена политика допринела поларизацији и расцепканости немачке политичке сцене. Стратегија њених предизборних кампања је стручно описивана као „асиметрична демобилизација“, у којој она избегава контроверзне изјаве све док остали јавно „не испуцају“ своје идеје и предлоге, након чега оне у становништву најпопуларније она укључи у своје решење или предизборни програм. Као резултат тога, странке у политичком центру постајале су све сличније једна другој, популарност СПД-а и Зелених се топила јер су њихов гласачи на дан избора или остајали код куће или гласали за Меркелову.

Некадашњи председник Европског парламента и канцеларски кандидат СПД-а Мартин Шулц својевремено ју је оптужио за „напад на демократију“, јер је тактиком асиметричне демобилизације ослабила СПД, а ојачала десничарску Алтернативу за Немачку (АфД).

Штавише, критичари су јој замерали да је управо својим честим истицањем како њеним решењима „нема алтернативе“ на посредан начин била „кума“ АфД-а, који је и основан као израз револта појединих чланова ЦДУ-а због Меркелине догме да спасавању евра у оквиру европске финансијске кризе „нема алтернативе“.

„Оснивачи странке су одбацили политику моје владе о стабилизацији евра“, пише она у књизи и додаје да је поносна што смо „успели да сачувамо евро“, као и да је реизбором „осетила да је мој курс потврђен“.

Чак и када помиње своје политичке грешке, у мемоарима увек за њих налази оправдање. Па тако Герхарду Шредеру даје за право што се противио бомбардовању Ирака, правдајући сопствени супротни став тиме да су Американци лагали да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење. Додуше, то и даље не значи да у потпуности хвали Шредеров став, пошто истиче да је он погрешио јер се супротставио Американцима. Напросто, сарадња са Америком за њу је вредност сама по себи.

На сличан начин, и за то што је почетком деведесетих година као министарка за жене и омладину у парламенту гласала против права на абортус, проналази оправдања – од младости, преко заговарања нешто другачијег концепта закона до партијског притиска демохришћана. Другим речима, ни ту за њу није било алтернативе.

Ангела Меркел са и без маске

Одлучност Меркелове да овим мемоарима не призна било какву грешку посебно љути њене политичке критичаре, нарочито на десници. Због тога се они ових дана окрећу једној другој Меркелиној биографији, која се прогурала до 17. места на листи бестселера. У питању је књига драматурга, историчара и писца Клаус-Рудигера Маија, под називом „Ангела Меркел, између легенде и реалности“.

Ово дело са поднасловом „Једна критичка биографија“ засновано је на претходно необјављеним документима и ексклузивним интервјуима са Меркелиним сарадницима и сведоцима њеног рада, који приказују Меркелову као канцеларку која је, нарочито у свом последњем мандату, водила Немачку „дозвољавајући јој да ужива у продуженом геополитичком и економском дремежу из којег тек треба да се пробуди“.

„Постоји Ангела Меркел са маском и Ангела Меркел без маске“, сматрају рецензенти ове књиге, указујући да је ова критичка биографија за оне заинтересоване да упознају „Меркелову без маске“.

Ова књига се знатно разликује од „Слободе“ јер се већ одавно зна својеврсно правило да политичари не пишу мемоаре да би признали грешке, већ да би оправдали себе и своју улогу у историји. Због тога Меркелини мемоари и одишу њеним „безалтернативним“ ставом.

Истини за вољу, вероватно само с таквим ставом је једна жена из некадашње ДДР, коју су са дозом омаловажавања страначке колеге звале „Колова девојчица“, могла да се избори за позицију у странци и власти у земљи у којој је деценијама политика била посао за мушкарце. Због тога је у праву издавач конзервативног дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ Бертолд Колер када истиче да „чак и они који попуњавају празнине у мемоарима Меркелове, сопственим сећањима на њене грешке и мање гламурозне епизоде ​​не могу да јој ускрате статус политичког изузетка“.

И заиста, Ангела Меркел је изузетак. Најпре јер је као жена из Источне Немачке успела да политички плива у свету којим доминирају мушкарци из Западне Немачке, а потом јер је била довољно вешта да се избори за позицију вође, довољно флексибилна да опстане дуго на власти и довољно мудра да сиђе са ње а да не изгуби на изборима.

Имајућу на уму колико данас на политичкој сцени Немачке скоро да нема никога ко брани њено политичко дело, иако су га пре само три године безмало сви ковали у звезде, није ни чудо што Ангела Меркел жели да га одбрани у аутобиографији. Уосталом, упркос изјавама политичара, немали број Немаца ипак није спреман да своју „Мути“ баци у историјско блато. Због тога не чуди да је већ продато око 600.000 примерака њене књиге.