Стратегијска дилема Европске уније: Брисел између Вашингтона и Пекинга

Како америчко-кинеске тензије (уз повремена попуштања) ескалирају, од царина до технолошких ограничења, Европа се нашла уплетена у ривалство које тестира њен економски прагматизам и геополитичку усклађеност. Огроман број билатералних састанака и самита у Европи знак је грозничаве дипломатије, ако не и панике, углавном као одговор на вртлог догађаја који је покренула друга администрација Доналда Трампа, а све је појачано асертивнијим приступом Пекинга.

Са још увек могућом ескалацијом царинског рата са САД, уз идеолошки конфликт који делови америчке администрације, предвођени потпредседником Џеј Ди Венсом, воде против европских либерала, није изненађујуће што су неки европски политичари окренути ка Кини, видећи је као потенцијал за „хеџовање“ у односима са непредвидивим Вашингтоном. Налазећи се под потенцијалним ударом Трампових царина, чини се да је Брисел спреман да понуди Пекингу „маслинову гранчицу“, тражећи уступке у економским питањима у замену за боље политичке везе.

Окретање ка Пекингу

Брисел је, на пример, недавно започео преговоре са Пекингом о смањењу европских царина на кинеска електрична возила, у замену за снижавање кинеских царине на европску робу и укидање ограничења извоза ретких минерала. Међутим, чини се да Кина одбија понуду, на шта, поред осталог, сугерише неспремност Пекинга да прихвати минималну цену за електрична возила која се пласирају на тржишту ЕУ.

Доносиоци одлука у Пекингу очекују да ће Трампов притисак приближити Европу Кини и Пекинг ће дефинитивно настојати да искористи празнину коју је оставило повлачење САД из међународних институција. Оно што није спорно је да би две стране могле да виде прилике за сарадњу на глобалној климатској акцији, коју је Вашингтон de facto напустио.

Позиција ЕУ је отежана прошлогодишњим трговинским дефицитом са Кином од чак 324 милијарде долара, пре свега услед огромног увоза хемикалија, машина и возила, енергије и индустријске робе. Слику додатно компликује недостатак кохезивне стратегије ЕУ о питањима у којима блок може да има утицај. Један пример је фрагментирана примена стратешких закона о трговини. Усред ових разлика, Кина се показала вештом у коришћењу комерцијалних подстицаја за политички утицај, преговарајући посебно са земљама ЕУ, попут Немачке или Шпаније.

Али стратешка моћ Кине није само у њеној способности да утиче на спољну политику економским средствима. Кинески економски приступ је структуран, дугорочан и вођен од стране државе. Сектори попут производње електричних возила откривају како Пекинг комбинује субвенције, трансфер технологије и економију обима да би доминирао на глобалним тржиштима (BYD, некада добављач Тесле, сада је надмашио ту корпорацију у продаји електричних возила).

Упркос томе што је Си Ђинпинг одбио да отпутује у Европу на самит поводом обележавања 50 година дипломатских веза Брисела и Пекинга, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен (иначе, скептична и прагматична у односима са Кином), најавила је да ће отпутовати у Пекинг крајем јула ове године. 

Међу званичницима ЕУ расте страх да је одбијање њених лидера да узврате на притиске две суперсиле – пре свега кинеске – знак слабости. Уочи самита ЕУ-Кина у Пекингу, они су забринути да ће, упркос неспремности Кине да попусти у погледу захтева Брисела за слободнију трговину и боље услове европских корпорација на тржишту те земље, лидери прихватити неквалитетан договор који би додатно разводнио кредибилитет блока у очима и Пекинга и Вашингтона. Поједини високи европски званичници страхују да би после очекиваног разговора између Трампа и Си Ђинпинга, ЕУ могла и даље имати кинеску контролу извоза ретких минерала, чак и ако она буде укинута за САД.

Индикативно је и понашање бизниса. Наиме, европска предузећа се плаше да су приморана да бирају страну, али одлажу такве одлуке што је дуже могуће. Идеја технолошког хладног рата није нова за холандски ASML, крунски драгуљ европске технолошке индустрије. Компанија доминира глобалним тржиштем за машине за прецизну литографију које штампају микроскопска кола за све мање полупроводнике. Све веће прибегавање САД и Кине контроли извоза отежава позицију компанија у ЕУ, те је ова фирма је већ била приморана да прекине продају своје најнапредније опреме Кини будући да је САД увела забрану извоза коју је холандска влада била принуђена да следи.

Ризици детанта са Пекингом

Кина се позиционира као разумнија и кооперативнија велика сила од Америке, што је промена у односу на Трампов први мандат, када је Пекинг примењивао агресивнију дипломатију која је на крају имала негативне ефекте. Индикативно је да кинески званичници константно потенцирају да деле амбиције својих европских колега да се заштити мултилатерални трговински систем од Трампових хировитих поремећаја. Си је, на пример, недавно нагласио да су Кина и Европа „две главне силе за изградњу мултиполарног света, два велика тржишта која подржавају глобализацију и две велике цивилизације које промовишу разноликост“.

Кина је чак предложила оживљавање Свеобухватног споразума о инвестицијама, који је замрзнут 2021. након што је Пекинг санкционисао неколико чланова Европског парламента који су били критични према Кини. Ако се примени, овај уговор би заменио билатералне споразуме који регулишу начин на који се кинески инвеститори третирају у европским земљама и помогао би да се створе једнаки услови за европска предузећа у Кини.

И поред свега наведеног, сурова реалност је да се ЕУ не може ослонити на Кину. У ствари, поремећаји које је узроковала Трампова политика само повећавају кинеске економске и, делимично, безбедносне претње Европи. На пример, да би ублажила америчке царине ове године Кина је преусмерила свој извоз на алтернативна тржишта, укључујући Европу. Ово је резултирало рекордним кинеским трговинским суфицитом са ЕУ у првом кварталу 2025. Роба коју је Кина преусмерила из САД у ЕУ сада се директно такмичи са кључним европским производним индустријама – аутомобилским сектором, као и са електроником, индустријским машинама и компонентама, кућним апаратима и технологијама чисте енергије.

Ова поплава роба могла би да оштети ширу конкурентност европског производног екосистема, стварајући нешто попут „кинеског шока“ који је потресао Америку у првој деценији овог века. Међутим, будући да је преусмеравање кинеске робе из САД у ЕУ довело до тога да је ЕУ сада још важније тржиште за кинески извоз, Брисел ће вероватно искористити ту „полугу“ у преговорима са Пекингом.

Додатно, према тврдњама владе у Кијеву, које Пекинг негира, кинеске фабрике производе оружје за Русију и Кина извози барут и артиљерију у Русију која се  употребљава у рату у Украјини. Имајући у виду да Брисел види Москву као стратешку претњу, јасно је да се и подршка Кине Русији посматра негативно. На пример, Карнеги процењује да је 2023. Кина била одговорна за отприлике 90% робе која је Русији потребна да би издржала своје ратне напоре. У унутрашњем овогодишњем извештају ЕУ процењује се да је Кина одговорна за око 80% свих заобилажења санкција према РФ (иначе, до сада је ЕУ санкционисала само неколико десетина кинеских компанија због испоруке робе двоструке намене Русији).

ЕУ мора да се суочи са тешком истином: напори да се продубе везе са Кином у нади да ће се повећати предвидљивост САД-а могу на крају имати супротне резултате, поткопавајући стратешку аутономију Европе и продубљујући трансатлантске поделе.

Трговинска диверсификација Брисела

Многи аналитичари, посебно они атлантистичке провинијенције, тражење детанта са Кином виде као опасну игру за ЕУ. Оно што неки од њих предлажу је диверсификован приступ Брисела који би, уз наду да ће се за четири години променити политика администрације у Белој кући, укључивао склапање повољнијих трговинских споразума широм света.

Дакле, у економском домену, најјача заштита ЕУ од Трамповог царинског рата је да се обезбеди више трговинских споразума са савезницима, а не са Кином. Централни стуб ове стратегије требало би да буде да се ЕУ придружи Свеобухватном и прогресивном споразуму за транспацифичко партнерство  (Comprehensive and Progressive Agreement for Trans-Pacific Partnership-CPTPP) – трговинском пакту између 12 економија, укључујући Аустралију, Канаду, Јапан, Мексико, Вијетнам и Британију, којим би се смањиле царине, поставила заједничка правила о трговини, инвестицијама и радном законодавству.

Наиме, ако би се ЕУ придружила CPTPP, блок би представљао скоро 30% глобалног БДП-а. Истина, трговина са земљама CPTPP-а тренутно представља 15% трговине ЕУ и није довољна да замени доминантнији трговински однос који ЕУ има са Кином, али склапање додатних билатералних и мултилатералних трговинских и инвестиционих споразума са другим партнерима могло би да створи одређену „заштиту“ и од Кине и од САД.

Брисел би такође могао дати приоритет финализацији европско-индијског споразума о слободној трговини, који би помогао ЕУ да искористи предност најбрже растуће велике светске привреде (ови преговори су дуго били у застоју због спорова око приступа тржишту и смањења царина). Слично томе, споразум о слободној трговини који је ЕУ закључила у децембру 2024. са земљама MERCOSUR-а (Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај) треба да се примени што је пре могуће, како би се ЕУ отворила за огромна тржишта Латинске Америке и богате природне ресурсе региона.

Иако ће јаки безбедносни оквири бити неопходни да би се спречила крађа интелектуалне својине, селективна сарадња са Пекингом остаће кључна за европске компаније, посебно у аутомобилском сектору, где европски произвођачи заостају, и у иновацијама у области батерија и технологији чисте енергије, где кинеске фирме воде глобално.

Стратегијска аутономија ЕУ

Укљештени између две бескомпромисне суперсиле, све већи број европских лидера се залаже за то да ЕУ коначно направи одлучније кораке ка стицању стратегијске аутономије. Они желе да се блок ослободи опасне зависности од САД-а за одбрану и технологију, од Кине за сировине и чисте технолошке производе и од Русије за енергију.

Како је то недавно истакла председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен:

„Нови међународни поредак ће се појавити у овој деценији. Ако не желимо једноставно да прихватимо последице које ће ово имати по Европу и свет, морамо да обликујемо овај нови поредак. Историја не опрашта нити неодлучност нити одлагање. Наша мисија је европска независност.“

Француски председник Емануел Макрон – највећи промoтер стратешке аутономије – се очекивано сложио, наглашавајући: „Желимо да сарађујемо, али не желимо да нас свакодневно упућују шта је дозвољено, а шта не, и како ће нам се живот променити због одлуке једне особе.“

У Бриселу ова тема изазива бурну дебату. Али док се мало њих не слаже са концептом, постоје поделе око тога како би већа стратешка независност могла да изгледа – и колико је изводљива.

Јасно је да је потреба за европском стратешком аутономијом хитна, посебно у погледу технологије. Јако заостајање за двема суперсилама, и последични неуспех у напредовању може значити да ће Брисел бити приморан да бира између једног или другог система. ЕУ ће се наћи у веома тешкој ситуацију ако не буде имала неки степен технолошке независности, што ће јој отежати стратешку позицију.

Атлантизам као солуција

Упркос свему, вероватноћа обухватнијег споразумевања Брисела и Пекинга је мала, без обзира на то како се развијају трансатлантски односи. Препирке између Брисела и Пекинга око кинеског индустријског вишка капацитета, државних субвенција и приступа тржишту за европске фирме ће се извесно наставити. Чини се да је реално да ће Европска комисија наставити да форсира своју оштру агенду за Кину како би побољшала услове на тржишту те земље на компаније из ЕУ.

Дакле, еквидистанца између САД и Кине није реална. Док ће ЕУ, са Трампом у Белој кући (и можда МАGА председником и после 2028) морати да осмисли кохерентну стратегију, чији ће део бити појачана сарадња са Пекингом, Европљани ће – и поред погоршања односа са тренутном администрацијом у Вашингтону – увек бити ближи Американцима, не само у културном смислу. Наиме, смањење посвећености САД европској безбедности може бити у складу са наративом „America First“, али је дугорочно отуђење европских партнера контрапродуктивно. Колективна снага компактне заједнице савезника и истомишљеника, укључујући Европљане, је „капитал“ које у средњем или дугом року Вашингтон не може да дозволити да изгуби.

Атлантистички приступ олакшава и то што се већина земаља чланица ЕУ слаже да би требало да троше више на одбрану, укључујући и куповину оружја произведеног у САД. Упркос томе што је страствени атлантиста, немачки канцелар Фридрих Мерц изјавио је да ће му приоритет бити нова европска безбедносна структура, у чему има подршку Емануела Макрона.

Ипак, јачање војних капацитета Европе није лако спровести, не само због фискалних ограничења у европским економијама, већ и због уобичајене разноликости политичких погледа унутар ЕУ, те чињенице да концепт може да подразумева и замену безбедносних гаранција САД. Јасно је да  Европа не може у потпуности да прекине свој однос са САД, иако ће дефинитивно морати да га суштински преиспита и калибрира.

Генерално, ослањање на Кину за економски раст или на САД за безбедност без сопствене кохезивне стратегије ЕУ је формула за стратешку парализу. Да не би постала пион ЕУ мора имати доктрину трговинске безбедности, која условљава приступ тржишту примењивањем стандарда за демократију, радничка права и стратешки реципроцитет. Само уграђивањем вредности у своје економске односе ЕУ може да почне да поново преузима своју улогу у мултиполарном свету.

Како се Европа шири и мења приоритет у својим трговинским и технолошким односима са савезницима и партнерима, она такође мора да реформише правила и институције које су одговорне за координацију тих веза како би омогућила више иновација и инвестиција. Нове оквире треба изградити са идејом да ће под будућом администрацијом у Вашингтону САД такође учествовати у њима.  Стратешко стрпљење и пажљив дизајн данас могу поставити темеље за обновљено трансатлантско партнерство сутра. Како то виде Хејди Кребо-Редикер и Лиана Фикс у чланку који је објавио „Foreign Affairs“, без обзира на то колико је контроверзан однос Трампове администрације према ЕУ и колико су „слатки“ гестови из Пекинга, Европа мора да запамти да Кина није њен пријатељ.