Сукоб Израела, Америке и Ирана: Крај рата или довиђења у следећем рату štampaj

Коначно је, после 20 месеци кретања од лошег ка горем, са Блиског истока стигла нека добра вест – Иран и Израел договорили су се о примирју после 12 дана интензивних непријатељстава, а Доналд Трамп, председник Сједињених Америчких Држава, тријумфално је објавио да је то крај рата који је почео 13. јуна, нападом Израела на Иран. Колико ће ово крхко примирје потрајати, нико за сада не може да предвиди.

Ипак, ништа није деловало да води том исходу када су у недељу рано ујутру амерички авиони специјалним бомбама ГБУ-57, до сада непримењеним, извели нападе на неколико кључних иранских нуклеарних постројења укључујући Фордо, најбоље обезбеђен, укопан дубоко у планинама у близини светог шиитског града Кома, али и Натанз и Исфахан, које је у претходним данима бомбардовала израелска авијација. Амерички напад је уследио само два дана пошто је Трамп рекао да даје још две недеље преговорима и дипломатским решењима пре него што одлучи да ли ће да нападне Иран.

Уследила је интензивна размена напада Израела и Ирана, уз претње Ирана да ће сигурно одговорити на напад Америке. У најжешћем бомбардовању Техерана до сада, у недељу поподне израелске ракете погодиле су и капију затвора Евин на северу града, уз људске жртве и повређене, као и бизарни сат на Палестинском тргу који одбројава време до краја постојања Израела. Палестински трг налази се иначе у густо насељеном централном делу града, а Евин је још од времена шаха Резе Пахлавија, потом после победе Исламске револуције 1979, злогласни симбол места где завршавају највећи противници режима.

Најављени одговор Ирана

Свет се следио када су у понедељак поподне почеле да стижу слике из Дохе, главног града Катара, на којима се видело да небо парају ракете и да дејствује противваздушна одбрана, а Иран је објавио да је напао америчку ваздухопловну базу Ел Удеид удаљену педесетак километара од Дохе. Срећом, брзо се испоставило да су о нападу унапред обавештени и Катар и САД, да је база испражњена пре тога и да у нападу није било ни жртава ни било какве штете.

Била је то копија ситуације из јануара 2020, када су Американци у ракетном нападу убили у Багдаду команданта специјалних снага иранске Револуционарне гарде генерала Касема Солејманија, једну од симболички најважнијих личности у Ирану (Солејмани је у Ирак дошао на унапред договорен састанак). Иран је запретио тешком одмаздом, али је напад на америчку војну базу у Ираку био најављен и прошао је без жртава. Техеран је реаговао и „сачувао образ“, али је даља ескалација избегнута.

Свега неколико сати после ракетирања Ел Удеидa, Трамп је објавио да је договорен прекид ватре између Израела и Ирана и да су на то пристале обе стране. Каснији извештаји су говорили да је велику улогу у преговорима имала катарска дипломатија, на челу са катарским емиром Тамимом бин Хамом ел Танијем. Катар, иначе, од свих арапских држава у Персијском заливу има најбоље односе са Ираном, са којим дели и највеће гасно поље на свету, Јужни Парс.

Непосредно пред почетак примирја, Техеран и Тел Авив су поново разменили баражну ватру. У иранским ракетним ударима погођена је и стамбена зграда у Бершеви у којој је погинуло четворо људи и више десетина повређено; у израелским нападима у провинцији Гилан на северу земље, поред Каспијског мора, погинуло је девет људи и 33 повређено. Нуклеарни научник Мохамад Реза Садиги убијен је у центру Техерана.

„Победе“ и последице

Како то бива у сличним приликама, сви су прогласили победу. Ирански државни ТВ канал ИРИН објавио је прекид ватре наводећи да је он „наметнут“ Израелу након „успешног“ иранског напада на америчку базу у Катару, и да је Трамп „молио“ за прекид ватре након напада Ирана.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је прогласио „историјску победу“ и рекао да је Израел остварио све своје циљеве, уништио ирански нуклеарни програм и разорио иранске капацитете за производњу и лансирање ракета дугог домета којима је Израел био угрожен.

Трамп је одмах после америчког бомбардовања нуклеарних постројења изјавио да су мете напада „потпуно уништене“, подсмевао се иранском одговору у виду најављеног напада на базу у Катару, а проглашавање „краја рата“ у његовој режији било је пуно тријумфализма. Истина, пре одласка на самит НАТО-а у Хагу љутнуо се на обе стране због кршења примирја, мало више на Тел Авив јер је јављено да су две израелске ракете пале на Техеран, а демантована је вест да је Иран ракетирао Израел.

На страну ритуално бусање у прса, вреди погледати неке од резултата свега што се од 13. јуна дешавало. Најпре, оно најважније, нису пређене крајње црвене линије, Израелци и Иранци нису бомбардовали једни другима нуклеарне електране, што би изазвало катаклизму сличну Чернобилу; није затворен мореуз Ормуз у Персијском заливу, чиме је Иран претио, нити су јеменски Хути кренули у интензивне нападе на бродове у Црвеном мору, што би заједно гурнуло читав свет у нови „нафтни шок“ и последичну економску кризу.

Но, пређене су неке друге црвене линије, од чега је читав свет стрепео деценијама. Када су прошле године у два наврата Израел и Иран разменили ракетне нападе, било је то први пут да су ове две земље гађале територију једна другој, после деценија „подземног рата“ у виду диверзија, атентата, сајбер напада, ратовања преко посредника… Ти напади су били (не отворено) најављивани, калибрисани тако да не нанесу велику штету и изазову страдања људи, али су водили овоме што се десило.

А то је први директан судар Израела и Ирана, и први директан напад Сједињених Држава на Иран. Тиме је отворени рат ове три земље „нормализован“, и сваки следећи сукоб полазиће од те линије која је погурана напред као никада у претходних 45 година. Не треба сумњати да ће тих сукоба бити, јер све проглашене „победе“ оголиле су и слабости сукобљених страна и показале да ни на једној не постоји озбиљно промишљање о даљој будућности и било каквом компромису.

Иран сам у рату

Иран је званично објавио да је у израелским ударима убијено 610 људи и 4746 рањено, од тога велики број деце, жена и цивила. Убијани су и нуклеарни научници, високи официри Револуционарне гарде, војске, оштећена су бројна нуклеарна постројења, фабрике и складишта оружја, војни и енергетски објекти, инфраструктура…

Израелски авиони су без проблема стизали и до најудаљенијих кутака земље јер иранска противваздушна одбрана није способна да их угрози. Два пута је бомбардован Машхад, на истоку земље, више од 1000 километра далеко од Техерана. За време иранско-ирачког рата (1980-88) милиони Иранаца су избегли у Машхад јер тако далеко нису могли да добаце ирачки пројектили Скад и авиони. Но то се променило у модерном добу.

Израел је сигурно тиме хтео да покаже и да нико нигде није безбедан, али су ти напади били и симболички. Машхад је и „свети град“ у који долазе милиони шиитских ходочасника сваке године, то је место где је у монументалном маузолеју сахрањен осми имам Реза, једини од шиитских имама чије тело почива у Ирану. Света места у овом рату, срећом, нису гађана ни на једној страни.

Од како је обогаљивањем Хамаса, Хезболаха и падом Башара ел Асада пукао „шиитски полумесец“ и „осовина отпора“ према Израелу, које је Иран деценијама креирао и у њих улагао, Иран је остао практично без регионалних савезника који му могу у случају рата притећи у помоћ, осим јеменских Хута који јесу борбени и пркосни, али не могу бити никакав јачи ослонац. То је овај рат потпуно оголио. Тлапње о уништењу Израела никада нису имале смисла, сада поготово.

Иран је у дубокој дефанзиви, у којој може да позива на преговоре које друга страна игнорише, попут Израела, или их прихвата па крши, као Вашингтон. Може да се брани онако како се бранио, али и да одбрану радикализује затварањем Ормуског теснаца, ударом по израелским нуклеарним постројењима, нападом на америчке базе у земљама Персијског залива – за то му не би биле потребне ракете дугог домета, прекопута су Ирана.

Техеран очигледно избегава и не жели такву радикализацију јер је свестан да би после таквих потеза тешко пострадао, и не би требало доводити га у позицију да буде под таквим ударима да престане да размишља о последицама одговора.

Израелски циљеви

Што се тиче Израела, тријумфализам због показане војне надмоћи над Ираном нема много смисла. Јесте Иран далеко више пострадао у сваком смислу, али се Израел нашао у ситуацији у каквој није био од свог оснивања, ни током првог Заливског рата кад је Ирак на његову територију испаљивао Скадове, ни током осталих ратова са арапским суседима.

Јесте Гвоздена купола, како кажу, заустављала 90 одсто иранских ракета, али су опет многе падале по израелским градовима, енергетским објектима, убијале људе. Све то је било неупоредиво са ранијим ракетирањима од стране либанског Хезболаха, Хамаса, Хута.

Не делује да су остварени прокламовани циљеви напада на Иран, попут потпуне „демонтаже“ нуклеарног програма Техерана. Нуклеарни објекти сигурно су тешко оштећени, мада се не зна колико, побијени су бројни атомски физичари, но ирански званичници понављају да имају довољно знања да нуклеарни програм наставе. Мохамад Еслами, шеф иранске Организације за атомску енергију, рекао је да су већ у току припреме за његову рехабилитацију. То ће потрајати, али могућа реакција Техерана на агресију Израела и Сједињених Држава може да буде стварни покушај да направи нуклеарну бомбу, као „средства одвраћања“.

Јер, преговори су се, са гледишта Техерана, показали као беспредметни. Уговор о минималном обогаћивању уранијума у замену за укидање санкција склопљен 2015. са администрацијом Барака Обаме, који је три године одлично функционисао, поцепао је Доналд Трамп 2018; усред скорашњих преговора са Вашингтоном, напао их је Израел, који понавља да са Ираном нема о чему да се преговара; два дана пошто је Трамп изјавио да ће дати две недеље преговорима и дипломатији, Америка је напала нуклеарне објекте у овој земљи. Набрајајући све то, после позива из света, укључујући Вашингтон, да се врате преговорима, један ирански званичник је завапио: „Са ким и о чему да преговарамо?“

Осим тога, поверење Техерана у Међународну агенцију за атомску енергију (ИАЕА) је на никад нижим гранама, пошто је извештај агенције објављен десетак дана пре напада Израел искористио као повод за почетак рата, тврдећи да се из речи Рафаела Грoсија, шефа Агенције, види да је Иран способан да направи девет бомби у кратком року. Узалуд је Грoси, када је напад већ био у току, изјављивао да нема доказа да је Иран икада покушавао да направи бомбу, из Техерана су му поручили да је касно за „вађење“. Иран је најавио да ће његова Организација за атомску енергију обуставити сарадњу са ИАЕА док не буде добила гаранције за безбедност нуклеарних постројења.

Позиви на промену режима 

Ако говоримо о поменутој „потпуној демонтажи“ иранског нуклеарног програма и начину на који би Иран престао да буде претња Израелу, из изјава израелских званичника, што отворених, што двосмислених, види се да мисле да би тако нешто било могуће када би се променио режим у Техерану, мада се тврдило да то није циљ овог рата.

На ту промену час позива, час то негира и Доналд Трамп, а истакао се и немачки канцелар Фридрих Мерц, својом скандалозном изјавом на самиту Г7 да „Израел има храброст да обави прљави посао за све нас нападом на Иран, чија је моћ донела смрт и разарање у свету“. „Без тих израелских напада, можда бисмо наставили да трпимо месецима и годинама тероризам тог режима, који би можда чак завршио и добављањем нуклеарног оружја“, додао је Мерц.

Иначе, изјаве западних званичника око Ирана су у длаку исте као оне које су њихови претходници давали о оружју за масовно уништење Садама Хусеина као претњи за читав свет 2003. године, пре инвазије на Ирак која је ову земљу, уз безбројне жртве, потпуно уништила. Ни свет није остао поштеђен, клице тероризма изникле из ирачке катастрофе и данас бујају на многим странама. Никакво оружје за масовно уништење није, иначе, у Ираку касније пронађено.

Што се тиче промене режима у Техерану, једини резултат досадашње агресије на ту земљу је да су се Иранци, и они у земљи и они у дијаспори, као никада раније удружили у осуди те агресије, укључујући и оне који су од режима били прогањани и о том режиму мисле све најгоре. И свима им је пред очима слика хаоса у који је Ирак потонуо после рушења Садама Хусеина.

То што ће, када се рат буде завршио, поделе и проблеми, а не мањка их, поново букнути, не значи да је на видику икаква организована снага која би заменила данашњу иранску власт. Домаћа опозиција је одавно брутално разбијена и ућуткана, „опозиција у егзилу“ делује трагикомично.

Већ данима западни медији промовишу Резу Пахлавија, сина покојног шаха Мохамада Резе Пахлавија који је срушен у револуцији 1979. Пахлави јуниор позива земљаке на устанак, избацује фразе о новом, демократском и просперитетном Ирану, нуди себе као лидера земље и ујединитеља. Заборавља, или се прави да не зна да је његов отац срушен у револуцији у којој су учествовали готово сви, од радикалних левичара и комуниста, очајно сиромашних радничких маса, преко грађанске класе, до радикалних исламиста.

Срушен је због сурове диктатуре, бесомучне пљачке и распродаје земље, социјалне беде у којој је живела већина Иранаца док су се Пахлавијеви и њима блиски купали у неописивом богатству, и то Иранци памте. Ко је и како изашао као победник из те револуције и како је било после, друга је прича.

Вакуум власти би изазвао неконтролисани хаос у Ирану, могуће последице би биле несагледиве и по регион и свет. Делује да Тел Авив пре свега, али и Вашингтон, такав хаос призивају позивањем на промену власти у овим условима. Из позиције Израела Иран у унутрашњем хаосу је мања претња за њега, али шта после Ирака, Либије, Сирије, Авганистана мисле европски и светски лидери који му у томе терцирају, здравим разумом је тешко докучити.

По питању прокламованог уништења иранских могућности да ракетама дугог домета засипају Израел, и те могућности су сигурно смањене, али и ирански напад на Бершеву и друга места у земљи пре примирја показују да нису нестале. Како уопште могу да потпуно нестану, као и нуклеарни програм, осим у бескрајном бомбардовању Ирана и бескрајном низу иранског ракетирања Израела, Нетанјаху није рекао.

Иначе, поменуте поделе и проблеми од којих пати Иран не мањкају ни Израелу, само што су, опет због ратoва, гурнуте дубоко под тепих. Много тога је на шта ће Нетанјаху и његови сарадници морати да одговоре када се ратови једном буду завршили, и то је један од разлога зашто оволико трају.

Америчка прича

Америчка политика према Ирану која је ескалирала нападом у недељу остаје дилема у будућности. Напад на Иран као решење проблема проповедале су од 1979. све администрације у Вашингтону, нарочито републиканске, некада гласније, некада тише.

Доналд Трамп је, између осталог, на председничким изборима победио обећањем да Америку неће више увлачити у ратове далеко од куће, већ да ће се посветити домаћим проблемима, а оне светске решавати преговорима, лаким и брзим. Колико су наивни били они који су у то поверовали, и код куће и у свету, видело се у недељу.

Није мали био шок међу присталицама МАГА покрета због онога што се десило – јесте да има јастребова који су одушевљени обрачуном са Ираном, али много је оних који питају шта се десило са „Аmerica First!“. Даље уплитање у блискоисточни хаос то питање ће продубљивати.

Чињеница је да октобра 2023. и почетка рата у Појасу Газе Вашингтон каска за Израелом, колико му год било повремено неугодно због бескрајног масакра и мрцварења који се тамо дешавају, а да Израел чини оно што жели. (Додуше, пристајање Израела на примирје преко ноћи, и то после безброј изјава да ће напад на Иран трајати још дуго, можда показује да се и ту нешто мења.)

Да Израел није напао Иран, вероватно то не би урадила ни Америка. Па опет, тешко је поверовати да није било никакве координације у тим нападима, такве ствари се не планирају и не одлучују преко ноћи, колико год тако деловало из Трампових објава на друштвеним мрежама. Но, није сигурно неважно ни шта председник САД одлучује, а он једног дана објављује безусловну веру у преговоре, следећег рат, трећег се хвали примирјем, час позива на промену режима у Техерану, час каже да то не жели, и тако у круг.

Рушење поретка

Ниво поверења између Техерана и Вашингтона, ионако одувек катастрофално низак, сигурно никада у историји није био нижи после свега што се дешавало претходних дана и недеља. Сви се ратови на крају завршавају преговорима, али се тренутно не види, као што рече онај ирански званичник, ни ко ни о чему ће у блиској будућности преговарати, ни колика је реална вредност било каквих преговора и уговора, колико год се поново најављивали. Што је још горе, не види се ни шта је уопште сада америчка блискоисточна политика и стратегија за будућност.

Једна од последица израелско-америчко-иранског рата је и потпуно урушавање икаквог реда у међународном поретку, мада је и до сада био у јадном стању. Било је и пре овога само у овом веку, да прошли не помињемо, безброј примера лицемерја, двоструких стандарда, „јачи тлачи“ принципа, који су достигли врхунац ратом у Појасу Газе.

Но, још гора реалност је ступила на сцену нападима усред преговора на Иран, нормализовањем стања у коме тај рат потискује све оно што се у Појасу Газе и Украјини дешава, стања у коме су гађање државне иранске телевизије у коме су у програму уживо убијене две жене и затвора препуног људи и оних који су им дошли у посету вести које за пар сати нестају из етра, неконтролисаних изјава и поступака лидера многих по свет значајних држава, попут САД и Немачке, који по природи ствари преговоре треба да воде.

Како год, остаје само нада да ће бар проглашено примирје потрајати и да га Трамп неће сутра укинути на друштвеним мрежама. И да ће Мохарам, месец у коме шиити, којима је Иран матица, жале своје мученике, а који управо почиње, протећи у миру.