Ружичасти сутони над Буенос Ајресом: Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња štampaj

Пампа је била бескрајна. Изгледало је да се авион не креће. У унутрашњем џепу носио сам кесу лаванде на којој је писало „Корчула“. Из џепа ми је испао динар. Подигао сам га. Како је чудно изгледао над Рио Гранде до Сул.

Хоризонт се свео на усијану пругу. Пруга је попримила боју жеравице и наранџе.

Рекао сам: „То је жуманце првобитног јајета из кога је настао свет.“

Затим је осветљена магла шибала поред прозора. 

Аеродром у Буенос Ајресу чинио ми се мањим али живљим него онај у Рију. Вртлог кофера се окретао на тракама. Трупла говеда су се продавала у фри-шопу. Жене су биле боље обучене него у Рију, и то у бундице јер је овде била зима.

„Погледај Бразилке“, упозорио ме је Витор. „Оне све дођу овде да купе чизме. После се врате у Бразил и немају где да их носе. Следећи пут их носе кад дођу опет у Аргентину.“

Возач таксија је говорио оштро, у аргентинском маниру. Возили смо се кроз нека предграђа која су најпре изгледала као Нови Београд, а касније као Квинс.

Ускрсли Лазар полако је отварао врата нашег хотела.

У хотелу нас је дочекао Фабијан. Тај мали човек је за време хунте морао да бежи из Аргентине. Да није побегао, његово име би се придружило именима у Парку жртава терора. Лице му је било мирно. Избегавао је директан поглед. Некада је имао фабрику ципела, али је она пропала и од тада се није искобељао из дугова.

Фабијан нас је возио кроз град својим колима са затамњеним стаклима. Ноћни Буенос Ајрес сам видео као кроз наочаре за сунце.

Показао ми је Авенију Деветог јула, прављену по угледу на Шанзелизе: Обелиск, Театро Колон, зграда на чијим прозорима је био златни портрет Евите Перон. 

Била је ноћ. И зграде су биле високе. И возили смо се између њих. И нисам имао однос према огромности града. На једном позоришту слова од сијалица трептала су: ТАНГО! Ветар је ломатао листове палме. Захладило је.

„На Авенији Коријентес“, сетно је рекао Фабијан, „књижаре су некад радиле целу ноћ.“

Пролазили смо четврт с малим кућама, заборављену у прашини и полусветлу. Калдрма се сребрила као срделе. Висока курва са грудима као балкон издвојила се из ноћи. Некаква сиротиња у капуљачама чекала је аутобус који није долазио.

„Како се зове овај део града?“, питао сам Фабијана.

„Конститусион.“

Дошли смо у старинску кафану, која је могла бити и на Чубури. Под тендом су зрачили грејачи. Столови су били покривени флашама црњака и сифонима. Почели су да стижу колутови грилованог сира с мирисом на ћумур, кобасице, па ћоризо – који овде није био кобасица него говедина, неки flank steak, и најзад ребра. Зидови кафана су били окречени. Тоалет је воњао на урин. На зиду су висиле Ван Гогова „Кафана на плочнику“ и старе рекламе за кока-колу. Порције су биле огромне. Срби мисле да могу да поједу много меса. Ни близу као Аргентинци. Пили смо киселу воду „Villavicencio“. Пили смо вино „Luigi Bosca Malbec“.

Роштиљ смо заливали сосом „chimichurri“. Открио сам код себе способност да заволим ствари за које до малочас нисам знао. То није прошло без последица. Пробудио сам се у три сата, дрхтурећи. Био је то шок од меса. Уплашио сам се да се никад више у животу нећу радовати. Стварно ми је позлило од толике говедине. Ниједна идеја није имала никаквог смисла.

„Је ли могуће“, прошапутао сам, „да мисли људске имају смисла само кад си здрав?“

Рука ми је почивала на стомаку. У једном тренутку ме је прожела топлота. Рекао сам: „Оздрављење је најлепша ствар на свету.“

Роштиљ је у Буенос Ајресу добар, али је тешко наћи нешто друго.  Иако је половина емиграције у Аргентини италијанска, нисам седео у добром италијанском ресторану. Не кажем да га нема. Кажем да га ја нисам видео. Десет дана сам јео говедину и овчетину на жару.

Сваког јутра сам излазио на улице и покушавао да се повежем са градом. Из улице би искочила зграда и усправила се са својих осам спратова и три реда мансарди. Аргентинци су у Буенос Ајрес довели француске градитеље, од архитеката до радника. Тако су настале неке од тих француских палата, насуканих на прешироке булеваре.

Шетао сам Авенијом Деветог јула. Галебови су летели изнад обелиска. Типови на штулама су регулисали саобраћај и показивали рекламе. Кловн је звиждукао птичјим језиком.

На постеру је била насликана жена. Панталоне су јој пале око листова. Била је везана. Монструозне мушке плаве ноге биле су на њеним раменима.

На Улици Парагвај човек је прошао и помиловао смеће у корпи на бандери. Ни тај призор нећу заборавити.

На углу Улице Флорида певао је реинкарнирани Карлос Гардел. Носио је смеђе панталоне и сиви сако. Било му је хладно. Изгледао је мамурно. Певао је чврстим гласом. Чим би завршио песму, у руци би му се створила цигарета. Он би одбио дим, уштинуо прстима корен носа, прибрао се и наставио своје распевано кукање.

Човек је спавао поред контејнера као да су и њега бацили са смећем.

Пред ружичастом Председничком палатом, на Мајском тргу, некад су се скупљале мајке „Несталих“, носећи њихове слике. На муралу су били насликани гневно сунце и гневна жена.

Упорно сам се трудио да зграбим умом Борхесов град. И нисам успевао. Било је то као да покушавам да се попнем уз  клизав зид. Возио сам се непрестано, ишао свуда, али ми град је измицао.

Требало ми је неколико дана да схватим да Буенос Ајрес није писмо адресирано на мене. Није ми било јасно како да га гледам? Како да га читам? У кључу Палерма? У кључу Њујорка? У кључу Париза? Нисам схватао колико је велик док нисам посетио Музеј декоративних уметности.

Ходао сам кроз музеј упетљан у имагинарне љубавне афере са женама с музејских слика као што је „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Помоћ уметности је била нужна.

Бескрај пампе на сликама помогао ми је да схватим размере Буенос Ајреса. Била је то непрегледна низија са сенкама облака. Пампа није као Панонија, већ пре као руска степа. Једно од обележја овог града била је – пустош. Друго је била моћ. Буенос Ајрес је морао да прогута огроман простор. И мени се чини да га никад није сасвим покрио. Много пустоши је остало у граду. Авенија Дел Либертадор дуга је 25 километара.

Аргентинска престоница је огромна, равна, дезоријентишућа. Као да се неко превише одмакао од тебе па не можеш да причаш с њим.

Бане Анђић ми је рекао да су мафију у Розарију двадесетих година започели Срби, Хрвати и Јевреји.

Питао сам се како су Аргентинци успели да упропасте толику моћ земље? Мислим да су је упропастили не гледајући куда иду. Током мојих шетњи пролазници су ме пет-шест пута мунули у раме. Три пута су ми нагазили на пету.

Габријел Гарсија Маркес је налазио да је Буенос Ајрес опресиван. Марио Варгас Љоса је мрзео овдашњу ароганцију.

„Аргентинци су гости у свом идентитету“, причао ми је Бане Анђић. „Говоре о себи у трећем лицу. Имају смисла за хумор, за разлику од Чилеанаца. Генији су за музику и театар. Сјајни су говорници, ведрији од Црногораца. Само та њихова вербозност некад иде против живота. Бриљантни у психологији, не могу да се уздрже да не попују. Књижевници су, наравно. Пишу сјајне приче, немарне романе.“

Давно, давно, ми смо на острву Зларин код Шибеника слушали две касете. На једној су чланови групе „Nueva Compagnia di Canto Populare“ певали наполитанске песме. Друга је била музика из Аргентине и Уругваја. Трипут сам је губио. Трипут су ми је снимали. Најзад смо изгубили оригинал, али делове тих песама заувек сам понео са собом. Једну сам певушио по изласку из буеносајреске чураскерије. Другу сам чуо у обојеној сиротињској Улици Каминито, где су емигранти правили куће од лимова који су довлачили из бродоградилишта.

„Шта је ово?“, упитао сам Пепеа.

„Чекај“, наћулио је уши ћелави професор и играч танга. „То је измењена верзија песме 'Los ejes de mi caretta'.“

Застао сам и слушао. Шта је то било у тој песми? Рањивост? Вечност? Страст?

На раскрсници Мајске авеније и Авеније Деветог јула стајао је споменик Дон Кихоту. На вриштећој Росинанти витез се отимао из блока камена. Уперио је бодеж у страну.

Дон Кихот је био најпопуларнија скулптура коњаника на свету. Био је важнији од свих краљева. Он је био херој унутрашњег света. Био је краљ.

„Тежак је двеста тона“, рекао сам Витору.

„Шта ме брига“, одговорио је он. „Нећу га на к. носити.“

Поред Дон Кихота осетио сам се као сопствени Санчо Панса.

Посетили смо тржни центар „Пацифико“. Грађен је по угледу на старе тржне центре Париза и Милана – Бенјаминове аркаде. Купио сам оковану тиквицу – шољу за мате. Купио сам сицилијански качкет. У њему сам и у црној јакници изгледао као шанер.

После сам купио и шал и постао „културно неодредив“. Седео сам и миловао мокар качкет као мачку.

Сунце је грануло. Кола су пролазила. Шине су блистале.

Возили смо се ноћу кроз Парк Розадо. Чудно је било у фаровима гледати обнажене људе у сјени егзотичних трава. Курве и трансвестити су ширили бунде. Показивали су се богу зиме.

Виршле „Duke“ је правио „Dukcevic“. „Quilmes“ је било грозно пиво. На путничкој агенцији је писало: „Туристички свет доживљаја.“ Un turist mundo di sensaciones.

Махала су ми школска деца из аутобуса. И ја њима.

Ишао сам траговима Кортасарових школица и препознавао на женским лицима ону лудакињу из Сабатовог романа О јунацима и гробовима.

Хуго Прат је волео Буенос Ајрес. Лоренс Дарел није. Не сећам се ко је имао нервни слом у Буенос Ајресу, он или његова прва жена. Дарел је мислио да ће му ослобођење сексуалности ослободити ум. Империја је била оброк који је сервирао другима. Сам то не би јео. У Бразилу је написао песму о кокосовом ораху и мајмунима. Није волео Индусе, Словене и Арапе. Буенос Ајрес је назвао моралном клоаком.

Да посетим град у коме нисам био способан нешто да заволим? То бих сматрао поразом. Заволео сам старе кафее, као сто су „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (шампањац пристојан, коњак лош) и нарочито „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – који је у сопственој категорији. Потапшао сам Борхеса по рамену. Ту је долазио и Пирандело. Људи са шпанским именима и италијанским презименима потписали су се на црно-белим разгледницама.

Пепе је рекао: „Половина су Италијани. Седи у угао и гледај их. Видећеш да као Сицилијанци говоре рукама."

Борхес је осећао носталгију за Буенос Ајресом и док је живео у њему.

Стари лавабои, писоари, водокотлићи. Већ ми недостајете.

Заволео сам обојену сиротињу Каминита. Заволео сам бескрајни једноспратни Палермо. Заволео сам гробље на Реколети које је загробни град скулптура.

„Од ствари сам крхке створен, од загонетног времена“, рецитовао сам на том гробљу. На њему није било Борхеса, али ту је почивао његов пријатељ Биој Кесарес. Под куполама и анђеоским крилима били су сахрањени господари града, снабдевачи енглеске армије говедином, који су у Буенос Ајрес преносили зграде из Париза.

Голубови су пили из зеленог тањира. Клепетале су разваљене плочице као нануле. Анђео је седео у облим крилима као у столици за љуљање. Жена је држала за раме одлазећег Римљанина. Архитекта је развио свитак планова за загробни живот.

Мачке су биле пуне ауторитета.

Овде је Енеја из подземља изашао на белокосну капију лажних снова.

Христ је носио крст. Мислилац клепсидру. Човек-сунце је згазио змију. Грк је убијао сфингу. Наклониле су нам се две слутње с паучином испод кукуљице. Анђео је изгледао као да сеје цвеће.

Музе, уцвељене и застрте, нагнуле су се над генералским брадицама. Лепота је оплакивала живот.

На Реколети је почивао доктор Франческо Кесада Пачего из Научног друштва Аргентина и Гиљермо Оадија, председник Трговачког одбора. Ту је нашао вечни починак адмирал Гиљермо Браун, организатор Сан Мартинове флоте. Адолфо Алсун је био театралан у белом мермеру. Луис Ангел Фирпа представљен је у спортском огртачу. Бронзани војник је чувао гроб генерала Хуана Лаваља. Женска глава је стављала прст ћутања преко усана. Гроб Емилије Ноел Рамос Отеро је био велик као катедрала. Маријана Сааведра је седела на две прекрштене кости, а на бронзи је исписан списак њених пријатеља и поштовалаца. На Реколети се одмарао и доктор дон Торибо де Ахерза. Његов споменик је представљао „доказ пријатељства и захвалности његових пријатеља“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Руфина Камбасерес се са оклевањем машила врата гроба и још зурила у свет. 

Био је то загробни буржоаски реализам. Ту су лежали достојанствени људи из улепшаног света.

Заволео сам Палату Бароло и Палату Текућих вода.

Пред Палатом Бароло и Палатом Текућих вода сетио сам изгубљене цивилизације Пал-ул-дон из стрипова о Тарзану. Палата Бароло је из Пал-ул-дона пренесена у Рио. То је био небодер из доба „Титаника“. С гроздовима еркера тај небодер је изгледао индонежански.

Борхес је за Аргентину и Уругвај говорио „моје две домовине“. Слична је палата постојала на ружичастом граниту Монтевидеа и звала се Палата Салво. И једну и другу је подигао италијански емигрант Марио Паланти. Ова друга, Палата Салво, подигнута је на месту где је компонован танго „La Cumpersita“. Под стубовима су представљена полуизмишљена бића, јастози, хоботнице, рибе од бронзе, морски коњићи, бубе, гроздови, ананаси, све чиме рађа природа. Саламандри су били рогати. Саламандри су се бечили. Саламандри су били исплажени. Саламандри су извирали из ничега.

У Буенос Ајресу сам заволео пусте улице. Њихов ружичасти сутон.

Заволео сам бандонеон.

Заволео сам човека који је помиловао смеће.

Заволео сам барове, заволео сам шалове.

Заволео сам наранџасту пругу из које извире живот.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга.

Заволео сам Конфетерију „Идеал“.

Стопе на путу живота 

Енглеска реч „serendipity“ значи срећан случајан налаз.

Ишао сам насумице кроз Буенос Ајрес. Нашао сам салу за танго.

„Добро“, рекао сам. „Дајте ми могућност да заволим ствари које до малопре нисам знао.“

„Confiteria La Ideal“ је била избледела.

Као Хотел „Гелерт“ у Будимпешти.

Као да се налазим у Хавани.

У време кад је мој деда био дечак изградио ју је шпански трговац Мануел Росандо Фернандез. Имала је лифт у облику руске цркве. Завијеним степеницама попео сам се на спрат.

На спрату је стајао круг људи. Изгледали су као да изводе розенкројцерски обред. У средини је човек говорио шпански и енглески. Учио их је тангу. Једна жена је покретала ногу у страну. Била је у хеланкама. Имала је савршену фигуру.

Доња сала је била плавкаста, са сатом изнад шанка. Лустери су се растопили у блеску.

У тој сали за танго двоје су били једно. Деда је играо са средовечном женом, огроман дебели човек са бабом. Човек са брадицом, у пругастом оделу, скакутао је као коњић. Његова играчица је обмотала боу. Старац је изгледао као октопод. Старичина рука је притискала место између његових лопатица. Показали су ми да танго никад не престаје.

Музика ми је бесрамно дирала душу.

Сутрадан увече крошња се ковитлала у ноћи и светлу. Адреса је била „300 Calle Suipacha“, близу угла на Авенији Коријентес. Дошао сам на представу и рекао: „Као други свет. Као носталгија за младошћу мојих родитеља.“

Две кугле су биле окренуте надоле, једна нагоре. Под је био углачан. Шанк у загробном мраку. На њему је сребрио медаљон огледала. Човек је махнуо руком. Сала се затамнила.

Чекали смо да нешто почне.

Коначно...

Појавила су се два старца с црвеним краватама.

Тапкали су погребним ципелама и цупкали бандонеоне.

Онда је изникао окопрчни ћелавац и запевао с режећом страшћу..

Појавио се тип у оделу од љубичасте пластике. У коси су му се видели трагови чешља. Ципела жене је миловала под. Вукли су ноге по минском пољу страсти.

Светлост их је мењала.

Изашао је нов пар.

Мушкарац је носио црну кошуљу, белу кравату, пругасте панталоне, црвени сако. Девојка је била сјајно грађена, у хаљини вилинске краљице. Трзнула је ногом уназад у жељи да дотакне потиљак. Уклапали су ципеле као да играју брзопотезни шах. Он је постао осовина и чинио да она лети кроз ваздух. Музика је била плачна и вртоглава.

Четири главна елемента танга су: личност, елеганција, ритам и финале.

Сменио их је следећи пар. Играч је био у оделу боје беле кафе. Играчица у мрачно љубичастој хаљини. Светлост се променила. Они су позеленели. Она се само образом држала за њега. Он је патио играјући. Стално је био на граници да заплаче. Њена нога је сукнула уназад као шкорпијин реп.

Упалили су свеће.

Чула се штрецајућа хармоника.

Видео сам пицикато брзих ногу.

Плесали су стилизована мужевност и женственост.

Смењивале су се двобојне и црвене ципеле.

Танго се мењао од кловновског до суптилног.

Пар је наслонио чело на чело.

Он на петама. Она на прстима.

Танго је ритуал постајања Аргентинцем.

Настао у кризи, храњен кризом.

Створили су га емигранти: ово радимо боље него ико.

У почетку поштене жене нису играле.

Коврџави клинци, Сицилијанци у Каминиту, вежбали су један с другим.

Борделски плес, инсистирао је Борхес, био је чеднији него танго високог друштва.

Шуњање је прелазило у вртлог а покрет у непомичност.

Парови би поклекли и кренули напред. Повлачили су се у осеци.

Окретали су ногом.

Цртали су круг врхом ципеле.

Присутни су били људи из Србије, Чилеа, Мексика, Бразила, Боцване, Шпаније.

Представили су нас од стола до стола.

Изашао је дебео човек с држањем старог мајстора. Његово лице је некад било лепо. Саиграчица га је волела и поштовала. Дебељко није грешио ни гледао. Цура је раширених очију пратила сваки покрет.

Дугокоси гаучо и гауча играли су с марамама. Он је плесао с трзајима корака боле. Држао их је у зубима и вртео главом. Тукао је њима о под. Боле би могле да се откаче и да убију човека. Кад нисам ономад настрадао на Корчули, где су с мачевима играли „морешку“, нећу ни од овога.

Заљубио сам се у прашњаву и полуосветљену Kонфитерију „Идеал“, сличну Трувиловој „Заносној сали“. У њој је дуго играчка звезда био један гробар. Дању је гробар сахрањивао људе – можда баш на гробљу Реколета – а ноћу долазио да одигра идеални танго. Тај човек се звао Герардо Порталеа.

„Радим на гробљу“, говорио је. „И кад време дође остаћу тамо.“

Неки кажу да се гробар звао Пупи Кастело. Кад је завршио у болници, учио је сестре и докторе тангу.

Страст сахрањених на Реколети оживљавала је сваке ноћи у бедрима њихових унука – у Конфитерији „Идеал“!

Оцењивали су се загрљај. Ход. Осећај.

Постајање. Прихватање. Видљивост. Вољеност.

„Да ли би могао живети без танга?“, питали су једног од милонгероса.

„Као без ноге.“

„Волим да водим жену грудима“, рекао је један портењо. „Никад јој не стављам руку на леђа. Стално је ослушкујем на језику танга.“

„Радио сам у луци“, додао је други. „Често сам ишао на посао без спавања. Најважнија ствар је била играти танго.“

Трећи играч је признао:

„Пар пута сам се скоро оженио. А онда би се нешто десило, као да је нестало светла.“

Њихове ципеле биле су лептири који не слећу.

„Како сте се вас двоје заљубили?“, питали су старца и старицу.

„Играјући танго. То је било пре педесет година.“

Луиса Валенсуела је приметила: „Чекајући испред неког шалтера тешим се мишљу да бих у том тренутку могла да играм танго.“

Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња.

Кажу да су милонгероси усамљени људи.

Танго је бол.

Танго је сан.

Сном су се Аргентинци борили, против државе, против банака, корупције, војске.

Била је то песма пркоса и сексуалне туге, немогућности сједињења, чежње.

Плесни израз жудње и блискости. И врхунца. И одвајања.

Сва бића су тужна после коитуса.

И пре.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга. Образ уз образ, две девојке, две старије жене, возач трамваја и његова супруга, покрај дугог реда, вежбали су плес. Није ту било некрофилског савршенства Последњег танга у Паризу. Ово је било приснија игра. Разнежили су ме детаљи: играч зажмури притискајући чело на чело играчице; нежни грч њене шаке на његовом потиљку.

На улицама Буенос Ајреса открио сам нешто слично сарајевским стопама Гаврила Принципа. Само што су овде угравиране у плочник биле – стопе танга. Запамтио сам понос девојчице која, под очевим вођством, први пут ступа у те стопе.