„Музичари из Бремена“ у Риги: Политичке и кошаркашке бајке браће Грим

Магарац, пас, мачка и петао дочекали су на фарми старост, и кад су постали немоћни и бескорисни за власника – знали су шта им следи. Магарац зато предложи да побегну са фарме и постану градски музичари у Бремену. На путу су застали да се одморе у некој старој кући, и ту их нападну разбојници. Да би спасиле животе, четири остареле животиње одлуче да се попну једна на другу и да у исто време њачу, лају, мјаучу и кукуричу. Разбојнике је уплашила та чудна појава и бука коју су животиње правиле, и они се разбеже.

Ову бајку су пре два века написала браћа Грим. Иако животиње никад нису стигле до Бремена и оствариле свој сан, у овом немачком граду им је подигнут два метра високи споменик, који је данас један од симбола града.

Е сад, музичари из Бремена стигли су и у Ригу. Наиме, 1990. године град Бремен је поклонио Риги мању верзију свог чувеног споменика, само што животиње у Риги не гледају, као у бајци, кроз прозор куће ка разбојницима, него кроз Гвоздену завесу. Алузија је била јасна – и ко су разбојници и ко су музичари. Споменик је постао симбол летонске борбе за обнову независности.

 О споменицима и храмовима

Није ово био први пут да се ова бајка користила као политичка метафора уједињења малих и немоћних да би се победио неко велики и јак, али јесте једна од најуспелијих. Летонија је независност стекла после Првог светског рата, али ју је изгубила уочи Другог светског рата, о чему говори Музеј окупације који се налази на централном делу у Старом граду.

„Окупација? Па све ово овде су Руси изградили“, рећи ће нам таксисткиња Светлана, Рускиња са Крима, која од 1992. и своје треће године живи у Риги, али још увек нема „све папире“. У музеју су комунизам и фашизам приказани као два једнака зла која су угњетавала летонски народ, детаљно су описане страхоте које је доживео, с тим што је једино прескочено објашњење како се толико Летонаца нашло у војсци Адолфа Хитлера.

У музеју могу да се пронађу и делови Лењиновог споменика, који је октобра 1990. на одушевљење окупљене масе ритуално срушен. Иначе, био је то један од највећих споменика Лењина игде, висок више од 20 метара, па је тај чин, уз споменик из Бремена, постао други симбол обнове летонске државе.

Сада се на том месту налази Статуа слободе, а неколико стотина метара од тог трга који више не носи Лењиново име је импозантни Храм Христа Спаситеља са пет купола, од којих је главна и најмонументалнија од злата. То је највећа православна црква у балтичким земљама која прима и до пет хиљада верника, а кажу да је због јаке акустике посебно уживање слушање хорова у њој.

На службу у овај Храм прве недеље боравка у Риги дошла су и три српска кошаркашка репрезентативца, као што су неки други отишли у кафану на ручак, али ето, посета овом Храму је за неке у Београду испала проблематична и наведена је чак као један од разлога неуспеха.

Највећи пораз овај Храм доживео је 1963. године, када су од највеће и најлепше православне цркве на Балтику комунисти направили – кафану и планетаријум. Током тих срамних година већина фресака је оштећена, као и унутрашњи делови иконостаса, а објекат је правој намени почео да се враћа тек 1990, да би још десет година било неопходно да би се оспособио за вршење верских обреда.

Притом, православци су најбројнија верска група у Риги, има их нешто више од лутерана и католика, што су две групе на које се по вероисповести деле етнички Летонци.

Иначе, занимљивије од тога ко се како крсти сваком мушком посетиоцу Риге је то што је у овом граду 15 одсто више жена него мушкараца. Изразиту лепоту женске популације овде објашњавају словенском и германском мешавином, али и здравим начином живота, било да је реч о исхрани, било о бављењу спортом на отвореном, чак и по температурама које нису баш идеалне за рекреацију.

Финска кошаркашка бајка

Друга метафора која се може повезати са „Музичарима из Бремена“ је снага заједништва. Четири немоћне животиње заједно постижу оно што ниједна не би могла сама.

Фински кошаркаши најбољи су пример за то. Одавно један тим на Европском првенству није био више тим него што су били Финци. И то им је враћено невероватном шансом да имају зицер за бронзану медаљу који је, на крају, Јантунен ипак промашио. Али да екипа која има само једног врхунског кошаркаша, Марконена, једног средњошколца који у патикама скаче као Мати Никенен на скијама, Муринена, плејмејкера пореклом Албанца са Косова чији је отац играо некада за Трепчу, Магхунија, и гомилу тамнопутих играча од којих свако има неку везу са Финском, али ниједног који игра врхунску кошарку, да таква екипа дође до шута за медаљу јесте нешто што смо мислили да има само код браће Грим.

Око споменика сличних овом у Риги увек постоје разна празноверја на тему шта доноси срећу, али управо финско заједништво и вера у тим донела је тим момцима срећу да им против Србије улазе сви немогући шутеви, а да тржишно неупоредиво вреднији српски бекови промашују са отворених позиција.

Тужно је било гледати очај тих момака са финским пасошем када им је, ипак, у сусрету са Грцима измакла бронзана медаља; сузе је ретко ко могао да сакрије. Уосталом, ни магарац, мачка, пас и петао никад нису стигли у Бремен.

Турски „мелтинг пот“

Још једна метафора која се користи када се помену „Музичари из Бремена“ јесте солидарност међу мањинама и маргинализованим групама које, сматра се, само заједничким деловањем могу да се изборе за равноправност са доминантном већином. Та метафора се често користи у контексту Европске уније, али овде у Риги најбољи пример за то је земља која је бескрајно дуго кандидат за чланство у ЕУ, али члан никада неће постати. А то је Турска. 

Селектор Ергин Атаман је, на пример, у финалној утакмици са Немачком (88:83 за Немце) користио девет кошаркаша, од којих су само двојица „прави“ Турци (Шенгун и Корказ). До понављања највећег успеха Турске на првенствима Европе, сребрне медаље, Атаман је дошао уз помоћ дечка рођеног у Охриду, а кошаркашки одраслог у Сарајеву – Чедија Османа; затим Кенана Сипахија рођеног у Приштини, те јунака полуфинала Османија који је рођен у Бајрам Цурију, на самој граници Албаније и Србије. Плејмејкер Хазер је Курд из области Сирта, центар Јуртсевен је рођен у Ташкенту, главном граду Узбекистана, а одлични скакач Бона је са 13 година из Нигерије стигао у Турску. Шејн Ларкин је Американац.

Рига је град који нема то етничко шаренило, половина становника су етнички Летонци, док око трећину чине Руси. Остатак грађана главног града Летоније су Украјинци, Белоруси, Пољаци... Можда је и то разлог што, за разлику од Литваније, овде нема толико изражене русофобије. Утисак је да сви Летонци говоре руски и да немају проблем да причају на том језику. За разлику од градова на Западу, овде скоро да нема миграната из Азије и Африке и све услужне послове углавном ради локално становништво.

Немачка као кошаркашка велесила

И коначно, „Музичари из Бремена“ из бајке никад не стигну у Бремен, али пронађу своју срећу. Наравно, Бремен је овде симбол слободе и среће, али се ова метафора користи и за немачки народ који је у историји на различите, често и ужасно погрешне начине, тежио одређеним циљевима да би их нашао не кроз „тврду моћ“ и доминацију над другима, него кроз „меку моћ“. Дакле, економија и култура, а не оружје.

И спорт, у овом случају чак и кошарка.

Када је Немачка прошли пут, давне 1993. године, постала европски првак, била је то највећа сензација у дотадашњој европској кошаркашкој историји, која се приписивала генијалности тада младог селектора Светислава Пешића и још неким чудним стицајима околности.

Данас је Немачка дошла до тога да се после управо завршеног Европског првенства у кошарци о њој говори као што се некада причало о фудбалерима Немачке – сви играју, али на крају победе Немци. По броју врхунских кошаркаша Немачка тренутно јесте неупоредива са било ким, тројица тако квалитетних НБА играча као што су Вагнер, Шрудер и Тристан да Силва су нешто што у овом тренутку нема ниједна држава у Европи. Али и остатак тима чине сјајни играчи од којих је много оних који могу да „ускоче“ у главну улогу, попут Исака Бонге, МВП-а финала са Турском.

Како год, „Музичари из Бремена“ остају и овде у Риги као симбол да може и другачије и боље. И сви који се у Риги хватају за главе магарца, пса, мачке и петла надају се неком чуду које ће преплашити разбојнике и одвести их до среће.