Дугорочне последице Путинове политике: Три руска губитка у Украјини

Без обзира на то како се рат између Украјине и Русије заврши, за Русију ће, верујем, неминовно уследити озбиљне геополитичке последице А оне би биле последица начина на који је господин Путин одлучио да започне и води овај рат.

Прва последица на коју се многи усредсређују јесте дугорочни прекид политичких и економских односа између Европе и Русије. То је заиста велики губитак за обе стране јер су, због различитих економских структура и ресурса којима располажу, оне природни економски партнери. Оба ова дела евроазијског континента имала су користи од економске сарадње. То није био тек стандардни случај рикардијанске компаративне предности, већ чак и убедљивији случај смитовске апсолутне предности: у производњи неких примарних добара Русија је била апсолутно ефикаснија од Европске уније, док је, с друге стране, у индустријским гранама и у појединим облицима напредне технологије (авионска електроника, брзи возови, фармацеутика) Европа поседовала апсолутну предност. Трговина заснована на гасу и нафти, с једне стране, и индустријским производима с друге била би – и заиста јесте била – узајамно корисна. Та трговина се, међутим, у догледној будућности неће обновити, а свакако не у обиму који је постојао пре рата.

Културна блискост између Русије и Европе, која је постојала најмање три стотине година, биће знатно ослабљена. То ће имати цену пре свега за Русију, јер ће је искључити из европских интелектуалних токова. Истина је да је Русија велика земља и да има сопствену интелектуалну традицију, али данас се не може интелектуално развијати гледајући само оно што се дешава у сопственом дворишту. Русија је, барем од Петра Великог, била идеолошки под утицајем европских интелектуалних мода и моралних норми; увек је била спремна да учи, а потом и да то примењује на нов и јединствен начин. Управо из тога су настали писци, композитори, филозофи, сликари и научници светског формата. Али губитак ће бити и европски. Европа без Чехова, Достојевског, Прокофјева и Мендељејева није иста Европа. Исто тако, неки нови Достојевски, и њему слични, због прекида политичких, академских, културних и спортских (нимало небитних) односа, много теже ће постати познати у Европи да би на њу утицали. И овде су обе стране на губитку.

Међутим, не бих прецењивао економски и политички губитак (за разлику од интелектуалног), јер иако је тачно да је Русија под Горбачовим и Јељцином тежила да постане саставни део Европе или да учествује у ономе што је Горбачов називао „јединственим европским домом“ који би се протезао од Атлантика до Урала и даље, та идеја се увек више допадала Русима него Европљанима. Под Горбачовим су се Европљани претварали да су тиме одушевљени, углавном да би извукли више уступака од Совјетског Савеза и угодили Горбачову (као што данас покушавају да ласкају Трампу) – али само да би ту идеју касније одбацили.

Економски губитак је, такође, мањи него што на први поглед изгледа, због релативног економског опадања Европе. Присилно окретање Русије ка Истоку и Југу можда неће бити толико штетно по њену економију као што би било да Азија не постаје средиште глобалне економске активности. Русија може имати – и већ има – тесну економску сарадњу не само са Кином, већ и са Индијом, Вијетнамом, Тајландом, Малезијом и Индонезијом. У оквиру троугла Кина–Индија–Русија, Русија чак има предност у томе што има боље односе са оба партнера него што их они имају међусобно. То Русију доводи у политички повољнију позицију. Стога присилна преоријентација ка Југу и Истоку за Русију неће бити тако тешка и скупа како то верују неки критичари Путинове политике.

Други губитак је сасвим очигледан и тиче се ширења НАТО-а до руских граница. Пре рата у Украјини, Русија на својим границама није имала ниједну земљу чланицу НАТО-а, изузев држава које окружују калињинградску ексклаву (територијално издвојени део Руске Федерације) и врло малог контакта с Норвешком у Арктику. Штавише, Норвешка се званично обавезала да неће распоређивати оружане снаге у близини те границе. То се драматично променило уласком Финске и Шведске у НАТО, као и много израженијом русофобном и ратоборном улогом коју je преузеo остатак Европе, укључујући и Швајцарску. Ова потоња је, супротно својој традиционалној неутралности (коју је строго одржавала чак и у Европи под нацистима), одлучила да заплени званичну и приватну руску имовину. Ова замрзнута средства – укључујући и руску имовину заплењену на другим местима – износе око 600 милијарди долара (што је отприлике једнако годишњем буџету Пентагона) и представљају за Русију још један велики губитак који никада неће бити надокнађен. Тај новац биће коришћен као формална репарација за Украјину, или, што је вероватније, за плаћање западних компанија које инвестирају у Украјини или западних консултаната који саветују украјинску владу. Лако је замислити да ће велики део тог новца, номинално назван „помоћ Украјини“, завршити у џеповима лондонских консултантских фирми.

Када би Русија имала независног тужиоца, овакво бескорисно расипање националног богатства могло би да послужи и за јаку оптужницу против Путина због занемаривања дужности – наиме, због тога што је рат исхитрено започео, не узевши озбиљно у обзир положај руске имовине у иностранству, и тим немаром нанео огромну штету добробити земље. Нико не почиње рат док му се сва његова имовина налази у џеповима непријатеља. Опрезнији политички лидер не би дозволио да се тако нешто догоди.

Трећи губитак за Русију произлази од дугорочног утицаја рата на украјинско-руске односе. Сасвим је јасно да сведочимо рату за украјинску независност и државност и да ће он, као такав, бити слављен све док Украјина постоји, као што је случај са сваком земљом која је била у сличној ситуацији. Тај рат биће представљан јавним песмама и споменицима, о њему ће се опширно и у хвалоспевима писати у уџбеницима, књигама и мемоарима. Споменици ће се подизати на трговима у селима, варошима и градовима. Ко год је видео колико споменика постоји у бившем Совјетском Савезу у знак сећања на Велики отаџбински рат, не треба дa се чуди ако слични споменици ускоро почну да красе многа места у Украјини. Улице ће добијати имена по погинулима у рату; школе, вртићи и државни празници славиће војнике који су умрли за Украјину. Рат ће постати – или већ јесте – конститутивни тренутак украјинске државности. Штавише, рат је током четири године трајања изложио цивиле свим могућим облицима злостављања и патњама, уз ваздушна бомбардовања која онемогућавају нормалан живот. Рат ће постати део породичног предања: годинама ће чланови породица једни другима причати како су бежали од бомбардовања или како су усред зиме две недеље провели без воде и грејања. (Иста врста породичних предања каква Путин радо прича о својим родитељима и брату током опсаде Лењинграда.) Те породичне приче ће се преносити кроз генерације и одзвањаће мржњом према освајачу.

Често размишљам како су само три месеца НАТО бомбардовања Србије, које је уништавало инфраструктуру, остала тако дубоко урезана у српску психу. Бомбардовање Украјине, које је по трајању сада вероватно десет пута дуже, не може да не остави сразмерно јаче последице по украјински однос према Русији. Овом дугорочном мржњом господин Путин ће постићи управо оно што је тврдио да жели да спречи – да Украјина постане антируска. У стварности, исход овог рата јасно показује да ће Украјина, у било ком облику буде постојала, бити анти-Русија.

Неки верују да ова мржња не мора бити трајна и да ће временом ослабити. То је сасвим могуће, јер се исти интензитет мржње не може преносити кроз генерације које имају различита искуства. Али, као што видимо у данашњем свету (Кина против Јапана; Алжир против Француске), такве мржње могу с временом да постану чак и јаче. Зато морамо бити опрезни. Пример спуштања нивоа непријатељства јесте француско-немачко помирење. Заиста, Први светски рат је по броју жртава био далеко крвавији за Француску и Немачку него што је садашњи рат за Украјину и Русију. Али не треба заборавити да су између француских и немачких елита постојале веома јаке интелектуалне везе. Француски студенти и водећи интелектуалци изучавали су и дивили се немачкој филозофији, модерној уметности и књижевности; Немци су, са своје стране, одувек имали поштовање према француском интелектуалном и политичком генију. То, међутим, није случај са украјинским и руским елитама. Ове друге не маре много за украјинске интелектуалне доприносе и склоне су да презиру украјински језик и уметничка дела створена на том језику. С друге стране, Украјинци, који су пре рата углавном били русофони, тежиће систематском смањењу утицаја руског језика (између осталог и спаљивањем књига на руском), и његовој замени енглеским језиком у административној употреби, како то сада покушава администрација Зеленског. А интелектуална елита ће се радо окренути Западу, који је интелектуално изазовнији и занимљивији од Русије.

Други пример помирења након рата је однос између Вијетнама и Сједињених Држава. Вијетнамски рат је био, на безброј начина, много бруталнији од садашњег сукоба између Украјине и Русије. Довољно је сетити се бомбардовања напалмом или намерног убијања цивила у градовима као што су Ханој и Хаифонг. Помирење је у овом случају било могуће јер је Вијетнам имао веома висок раст становништва, тако да су током педесет година од завршетка рата стасале три нове генерације. Са брзим растом становништва, разлике у искуству између различитих генерација постају велике, а првобитна мржња везана за старију генерацију може постепено дa бледи. Поред тога, данашњи односи Вијетнама и САД-a су сараднички јер деле исти циљ обуздавања све већег утицаја Кине. То би теоретски могло да се догоди и у случају Русије и Украјине, ако би се појавила сила која би угрожавала обе земље. Тада би, упркос међусобном неповерењу и компликованој историји, биле принуђене да сарађују, бар имплицитно ако не и отворено. Иако тако нешто није немогуће, тренутно се не види таква сила на хоризонту и стога се помирење чини мање вероватним него у случају Вијетнама и Сједињених Држава.

У закључку, три су велика геополитичка губитка која је господин Путин нанео Русији: економски, политички и идеолошки губитак односа са Европом; смањена национална безбедност услед присуства НАТО-а на руским границама и намерно занемаривање националног богатства; и, коначно, стварање Украјине која ће, по самој својој конструкцији, дуго остати анти-Русија. Иако је рат био оправдаван тврдњом да ће побољшати геополитички положај Русије, постигао је управо супротно.