О фасцинацији и зависности, након повратка из Кине: Свест о границама учења и дубина истинског знања štampaj

Тек што сам се вратио из Кине (у ствари, мој авион из Шангаја слетео је пре два сата) када сам у аеродромском ресторану, док сам наручивао храну и пиће, ухватио себе како помишљам: „Када ћу се вратити у Кину?“

Зашто ми је то било на памети? Јесам ли провео две дивне недеље у Пекингу и Шангају? Да, упознао сам многе људе, научио нешто ново, јео сјајна јела, посетио занимљива места, али нисам тамо био срећнији него што сам то обично у Њујорку. Можда сам чак био и мало мање срећан јер ми се живот у Њујорку заиста свиђа.

Па, откуда онда такве необичне мисли? Схватио сам да разлог није био у обичном задовољству или уживању на неком месту. Разлог је, парадоксално – помислио сам – лежао у осећају фрустрације. Било је то као нека врста зависности.

Што сам више учио о Кини и што сам више мислио да је разумем, то сам осећао да сам даље од истинског, правог разумевања. Као битка у којој што си ближе победи то се чини да она постаје недостижнија – а онда, у настојању да је се коначно домогнеш, напредујеш тек да би открио да те тај напредак заправо вратио уназад. То је битка коју не можеш добити; што више настојиш, то је извесније да ћеш изгубити. Ипак, привлачност победе преовладава и заводи те. Она мала нада са дна Пандорине кутије изнова избија на површину и помишљаш: можда ће овог пута – баш овог пута! – мој привидни напредак постати стваран.

Можда би ова кратка прича могла да послужити као илустрација или метафора. Било како било, мени је била од користи.

Елем, када сам пре неколико година посетио један универзитет у Кини „била ми је додељена“ једна студенткиња, пријатна, лепа и љубазна млада докторандкиња, да ми помаже и буде водич. Одмах сам помислио сам да ћемо се лепо слагати. Била је млађа од оба моја сина, али ме је третирала истовремено и с поштовањем и са непосредношћу и опуштеношћу какву људи обично показују за оне из своје генерације и окружења. Могли смо да причамо о свему – и то с лакоћом; никада нам није понестало тема.

Једне вечери, након што сам се пожалио да сам претерао с кинеском кухињом, одлучила је да потражимо неки леп западњачки ресторан. Испоставило се да је то теже него што смо мислили. Био је празник, а многи кинески младићи тада воле да изађу у западњачке ресторане. Већина места је била резервисана. Ипак, имали смо среће, пронашла је један одличан мали шпански ресторан, за који неко ново или страно лице у граду вероватно никада не би ни помислило да постоји. Провели смо време уз врло пријатан разговор.

Када смо завршили вечеру изашли смо да потражимо такси. Један се брзо појавио. Стојећи поред кола, она је почела да објашњава возачу где да нас одведе, прво мене а потом њу, а онда се тон њеног гласа изненада променио: постао је узбуђен, радостан, живахан. Ушли смо, она је села напред поред возача, и неколико тренутака касније се окренула и објаснила ми је да је возач из провинције одакле је и она. Заподели су разговор у којем је она, много млађа и причљивија, водила главну реч.

Иако, наравно, нисам ништа могао да разумем, њено узбуђење што је у великом граду срела некога из свог родног краја било је толико опипљиво да сам, седећи тихо позади, то осетио као силу природе, као да стотине водопада падају у море: кристалан звук њеног гласа, живост и високи тонови, реченице које на крају лагано гасну, полупитања која остају у ваздуху...

И схватио сам корен оног очарања с почетка ове приче: чак и да сам деценијама млађи, чак и да сам одлучио да цео живот посветим учењу о Кини и њеној култури, чак и да учиним све што човек може учинити, увек ће постојати нешто недостижно и непојмљиво, нешто чему никада нећу моћи да приступим. Као што бих, слушајући разговор, по тону гласа, по звуку, могао да погодим о чему се ради, али никада не бих сасвим разумео.

На крају, једноставно речено, колико год дуг наш живот био и колико год се посветили учењу о нечему што нисмо научили од малих ногу, оно посебно кинеско знање – можда зато што је толико старо и што је истовремено тако близу и тако далеко – никада неће бити у потпуности наше.