Боривој Ердељан: Превише је колумниста, а премало извештаја

„На Блиски исток сам први пут крочио 1961. године, и од тада сам се, углавном, највише бавио тим делом света, са великим, великим задовољством и великим опредељењем. Седећи уз шарене столњаке, често у неизбежном „Бермудском троуглу“, пријатељи и колеге су ме питали зашто нисам био дописник у Лондону или Паризу. Мој одговор је био једноставан. За то је довољно отићи, у оно време, у Југотурс и купити пакет путовање, седам до десет дана уживати. Али, моје животно задовољство је било ово.

После шест и по деценија, а мислим да сам најстарији у овој сорти новинара, могу да кажем – имао сам задовољство, које је незаменљиво, да сам био у центрима настанка људских цивилизација. У Каиру, Јерусалиму, Атини као стални дописник и као извештач из читавог региона, из подручја где су настајале цивилизације“, каже у Бермудском троуглу Боривој Ердељан, вишедеценијски спољни дописник, извештач и коментатор.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо о историјским тренуцима којима је присуствовао. Између осталих, о сусрету египатског председника Анвара ел Садата и израелског премијера Менахема Бегина, Садатовом одласку у Израел, који се пратио „као искрцавање на Месец“ и какве везе са тим има словеначки авио превозник, те о совјетско-америчком самиту 1989, првом сусрету Михаила Горбачова и Џорџа Буша Старијег и како је на крај Хладног рата утицао изузетно јак ветар на Малти тих дана.

Чувени новинар Политике и других штампаних медија и аутор емисије „Свет око нас“ одговара на питања о писању између редова и којим је фразама Миро Радојичић описивао цензуру, а како догађаје о којима је писао, о Предрагу Милојевићу, Драгославу Ранчићу и новинарском сазревању у редакцији великана, о „интервјуима рецитацијама“ и да ли је, као дописник из политички трусних подручја, позиван на разговоре у амбасаде, као и о викендима које је пар Милошевић – Марковић проводио у Атини. 

С Ердељаном разговарамо и о добрим и лошим дипломатама и спољнополитичким потезима, о подељености израелског друштва, како се кроз деценије мењао Египат, а како збивања на Блиском истоку утичу на Србију. 

„Ми не можемо себе да одвојимо од тога. Нисмо средиште, али нисмо ни далека периферија и ту је више ствари које су долазиле одатле, у таласима и утицале на нас, наше обликовање, стварање, нашу историју од када је ми познајемо. Не само на историју, него и културу, уметност, визуелну културу. Ти утицаји су се ширили у више или мање једном или другом правцу, али никад нису престајали и дубоко су овде укорењени.

Осим тога, оно што се у том делу света догађа не само да дотиче нас, него дотиче заправо цео свет, у шта врло често можемо да се уверимо... Морају се, пре свега, дубље, боље и темељније познавати сви ти народи који тамо живе и којима је судбина одредила да ту покушају да нађу своју срећу и своју будућност, и да некако преживе своју прошлост. Без темељног проучавања не може се о томе писати, а кад једном човек уђе у то, не може да се више одбрани. Морате да изучите менталитет, психологију тих народа, па ће све почети да вам бива много јасније, па ћете онда то моћи јасније и да пренесете свом читаоцу, гледаоцу или коме се већ обраћате.“