Реч о Милутину 

Пише: РАДОМАН КАЊЕВАЦ

Природно је што је човек са именом краља који је саградио највише српских средњовековних храмова обишао највише манастира и цркава. Природно је што је човек који је рођен на мору волео путовања, бродове и ветрове. Природно је што је човек добар као хлеб обишао, описао и осликао највише воденица. Природно је што је сликар, који је уживао у животу без предумишљаја, писао Записе с предумишљајем. Није, међутим, природно што таквог човека, након његовог изненадног одласка, нема у Алеји заслужних грађана у Београду. Милутин Дедић је био, у сваком погледу, част за Београд и комплимент за српску културу.

Постоји веровање да човек путује кад хоће да побегне од себе. Човек, међутим, путује кад хоће да пронађе себе, јер нигде нисмо ближи сопственој природи него на путовању. Ако хоћемо неког стварно да упознамо, најбоље је да са њим негде отпутујемо. Милутин Дедић је успевао на својим путовањима не само да пронађе најбољи део себе, него и да то искуство несебично подели са другим људима. Слушаоци нашег радија и гледаоци телевизије пропутовали су са Милутином Дедићем скоро пола света.  Некоме је можда жао што није и лично посетио са Милутином сва та митска места, од Кавказа до Хиландара, а мени је, након свега, жао што се нисам са њим довољно испричао. У српској култури није постојао нико са таквом осећајношћу, која је била диван спој искуства, несвакидашње радозналости и ерудиције. 

Био сам пре неколико година у Центру Сава, на београдској премијери филма „Мој занат", неке врсте визуелне аутобиографије Милутиновог брата Арсена Дедића. У атмосфери која је, након филма, пратила излазак на бину тог осамдесетогодишњака са дечачким лицем било је неке узвишене честитости и нескривене љубави Београда према том човеку којег, као и Ранка Мунитића или Игора Мандића, никад нисмо престали да сматрамо својим. У случају Милутина Дедића није било потребе да се то наглаша, јер он је, једноставно, био наш више него што смо и ми сами, понекад, били своји. Кад год бих видео на телевизији његов путопис из неке цркве или манастира, помислио бих и на Арсена, јер знам да је та духовност и та љубав према вечности дошла из исте куће.

Милутин и Арсен били су два јединства у супротности. Колико је Арсен био дисциплинован, фокусиран, самозатајан, толико је Милутин био рапсодичан, распричан, радознао, ренесансни полихистор са којим се могло сатима разговарати о свему што би вам пало на памет. У његовом гласу било је неке патине коју можете чути само код људи са великим искуством и осећајности коју имају само уметници. Било је велико задовољство слушати тај глас у емисији „Записи с предумишљајем", сваког петка на програму Радио Београда 2, сарађивати  са човеком коме је читав свет био дом и са уметником у односу на кога је свака енциклопедија била обичан, безвредан, немушти комад папира. Ова књига само је последњи у низу поетско-сликарских записа који сврставају овог јединственог, непоновљивог човека у нашу личну, интимну Алеју великана.

Три записа с предумишљајем

ЉУДИ, ДЕЛА, ТРАГОВИ 

Пише: МИЛУТИН ДЕДИЋ 

Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачувани запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити je се ко сећа.

С временом сам све више увиђао важност трагова минулих времена, и не само њих, и тако су се, један за другим, низали литерарно-ликовни записи. Можда термин записи и није најприкладнији с обзиром да се у грађи која се деценијама таложила, а која садржи десетак хиљада страница и пет-шест хиљада цртежа и слика, преплићу елементи дневника, хронике, путописа, поетских рефлексија, коментара и осврта на разне појаве, а можда још понешто. Како год дефинисали ову грађу, она има документарну, поучну, а верујем, и подстицајну вредност.

У жељи да свеобухватније сагледам људе и њихова дела, али и околности у којима су живели и радили, није било довољно само пуко бележење, већ је било потребно проучити одговарајућу литературу, архивску грађу, а пре свега отићи на лице места. На тај начин остварена је одређена занимљивост, али и аутентичност. Скупљена грађа пружа још једну погодност. Омогућава драгоцена упоређивања и сагледавање преношења и преплитања разних утицаја, који указују на континуитет трајања одређених идеја. Ради се о процесу у коме су настајале и нестајале поједине културе и народи, па и цивилизације, од којих ни једна није настала или нестала без неког утицаја што, разуме се, не потире њихове посебности. Напротив, прожимање и преплитање разних утицаја помогло је изграђивању свега онога по чему се народи међусобно  разликују. Српски народ је у том погледу изванредан пример. Готово је немогуће набројати све утицаје које је кроз своје трајање примао, а ипак је изградио и сачувао свој културно-историјски, духовни и људски идентитет. Разни утицаји, некад више некад мање, покушавају да пониште тај идентитет, али верујем да ће Срби, као безброј пута до сада, успети да га сачувају. Моја настојања уопште, а посебно Записи с предумишљајем, управо су у тој функцији.

Речено, надам се, олакшава прихватање наслова Записи с предумишљајем. Део сакупљене грађе сам до сада представио кроз књиге: Воденица божја и ђавоља, Кућа облака, Трг тишине, Пркос ветру и времену, Светлост у тами векова, Осмех винског духа; бројне колумне и фељтоне у дневним новинама и часописима; есејима; изложбама; ТВ серијалу Енциклопедија за радознале РТС-а; видео и графичким илустрацијама и дизајну.

Од октобра 2018. године део поменуте грађе емитован је, као емисија „Записи с предумишљајем", сваког петка, путем таласа Радио Београда 2.

Слике завичаја

Слике завичаја назиру се још само у сувим влатима златолике житуље. Она се прва осуши и зазлати кршевити предео. Ове се године осушила раније него обично, али то није утицало на њену чудновату способност да штити слике завичаја да не избледе баш до краја. Придружују јој се модротиркизна сазвучја Крке и камена с којим је у дослуху. Не зна се да ли камене литице израњају из њених мистичних дубина или увиру у њих са неких још мистичнијих висина. То и није толико важно, јер слике завичаја споро прекрива заборав. Можда томе подједнако доприносе суве влати златолике житуље и моћна сазвучја реке и камена. 

Тежак Вароша шибенског

Стално сам питао оца одакле смо ми, Дедићи, дошли у Варош шибенски…

Након Кандијског рата, у другој половини 17. века, Далмација је остала пуста. Оно становништва што није изгинуло у рату, умрло је од разних болештина – куге, глади… Млетачкој републици је било важно да има људе који ће да обрађују земљу, иду на галије, у војску… да има пореске главе. Требало је ово подручје населити неким новим живљем. Своје мисионаре, махом фрањевце, слали су у крајеве који су још увек били под турском окупацијом, где су врбовали и обећавали, мамили хришћане. Тако је дошло до великог таласа насељавања хришћанског живља из Црне Горе, Херцеговине и Босне на територију Млетачке републике. Мислим да су тада и Дедићи дошли у те крајеве. Не у Шибеник, него у село Миочић, близу Дрниша. Мој отац је говорио да је одатле у Шибеник дошао његов деда.

У том селу Миочић, десетак километара североисточно од Дрниша, у подножју брда Усовача, налази се заселак Дедић. На гробљу још постоје споменици Дедића. Они су се одатле спустили у Шибеник, вероватно или крајем 17. или почетком 18. века. То су подаци које сам чуо од свог оца Јована.

Дакле, ја не знам ништа о Дедићима, осим да су дошли из Миочића и да су моји преци били слуге код неког богатог трговца, и да су, скупивши новац, купили неку малу кућу у Вароши. Имам тапију, кућу су купили 1868. године. Значи, морале су генерације да прођу да би се скупило довољно новца којим би се купила та мала страћара од два одељења: коноба и простор за спавање. То је што се тиче Дедића…

О мајци нешто више знам. Њено девојачко презиме је било Мишковић. Они су из села Рупе. Нити горег имена, нити лепшег предела у Далмацији. Ту је горњи ток реке Крке, село између два врло важна црквена објекта: фрањевачког самостана на острву Висовац и чувеног православног манастира Крка, чији је ктитор била Јелена, сестра цара Душана, жена Младена III Шубића. У ово село су млетачки мисионари довели и населили групу људи из Херцеговине. Сви су били православни, а надимак им је био „Буњевци“. Али не као етничка група која данас постоји у Војводини код Суботице, већ су га добили по реци Буни поред које су била њихова села, код Благаја недалеко од Мостара. Сви су морали да пређу у католичку веру да би могли добити одређене бенефиције: земљу, могућност да направе неку кућицу... Готово сви су, изузев једне породице, прихватили ове намете.

Онда је сеоски кнез, старешина који их је довео, рекао да не могу да их силом натерају да промене веру, будући да су то њихови пријатељи, комшије и рођаци, и понудио им је да могу да се надовежу и настане крај села, те је тако настало презиме Надовеза. Хајдуков фубалер, чувени голгетер Петар Перо Надовеза је из тих Рупа. Они су наиме једини били Срби православци у том селу.

Мој деда по мајци био је један изузетно занимљив човек, који је два пута био у Америци. Био је шеф на броду „Карпатија“ који је спасавао утопљене са „Титаника“. Задесио се ту у тренутку када је њих већ „Карпатија“ искрцала. Морнари су му причали како је то било, што је он касније препричавао комшијама. Имао је два сина. Два пута се женио. Прва му је жена била из породице Кобилић. Они су у ствари били Обилић, па им је жупник залепио оно „К“ да презиме не би било сувише ортодоксно.

Дедићи-Мишковићи су се населили у тај Варош и мукотрпним радом стекли су могућност да направе једну кућицу. Када је отац мало дошао себи радећи дан-ноћ, и када смо Арсен и ја почели да зарађујемо, ми смо је почели дозиђивати. Та кућа, која још постоји у Шибенику, је као лего коцке које деца слажу, тако је то грађено. Не дозвољавамо да се сада модернизује. Окружени смо неким савременим зградама које одударају од градитељске традиције у Далмацији; оаза нечег што је било и што и данас живи макар у мојим причама.

Живело се врло тешко, били смо једна од бројних сиромашних тежачких породица у шибенском Варошу. Једина опција коју су житељи имали да би преживели била је да се иде у виноград или да се ради око маслина, што је врло тешко. Мене је и отерало из Шибеника ручно прављење маслиновог уља, јер отац није могао да плати млин за маслине.  

Via Duce

Мојој мајци је породица била најважнија. Бдела је и стрепела над нама, јер је претходно троје деце изгубила. Трпела је, мучила се, прилагођавала само да јој синови не остану заробљени локалним примитивизмом и провинцијалном глупошћу. И кад је помислила да долазе неки бољи дани, избио је рат.

Глад се увукла и требало је некако доћи до икакве хране. Ишла је два пута недељно пешице од Шибеника до Дрниша, носила мало соли и рибе и то трампила за исто тако мало кукурузног брашна. Осим физичке снаге требало је имати и смелости, јер на том релативно кратком путу пролазило се кроз разне војске – италијанску, четничку и партизанску, кроз немачку и усташку.

Но, мајка је била умешна да се прилагоди и најнезгоднијим ситуацијама. У селу Рупе, одакле је родом, било је за време италијанске окупације веома тешко. Један сељанин по имену Анте Цинцин, не могавши више да трпи глад, насече мало дрва и са својим магарчићем упути се у Шибеник да их прода. Целу је ноћ пешачио.

У Шибенику је италијанска команда наредила да се свако јутро у 8 часова на главном тргу подиже застава. То је било праћено свирањем италијанске химне и где се год ко нашао морао је стати мирно и салутирати подизањем руке. Анте Цинцин о томе није имао појма. Било му је, додуше, чудно што толики народ стоји мирно са подигнутом руком, али на то није много обраћао пажњу већ је терао свог „магу“.

То примети један фашистички официр и брзо му приђе, узме цепаницу са магарца и поче га ударати. Ко зна шта би на крају испало да то случајно није видела моја мајка. Брзо је пришла и господину фашисти некако објаснила да сиромах Анте ништа не зна и да га не треба тући. Истовремено се обрати Анти, који је поплавео од удараца: „Анте, вичи VIVA DUCE!“ (на италијанском „Живео Дуче“). Кркљајући, готово нечујно Анте је почео да виче: „Via Duce“ (што значи „напоље“). То, разуме се, још више разбесни италијанског официра, па настави још јаче да га удара. Несрећник се некако измигољи, остави магарца и дрва и побеже у Рупе.

Рат се завршио, почела је послератна изградња земље. Анту нико није могао да увери да су дошла нова времена. До краја живота му није падало на памет да се макне из свог села.

На путу ка бесконачности

Има места која су нам блиска и верујемо да их добро познајемо. Па ипак, кад треба нешто написати о њима, јави се сумња да ли је могуће наћи праве речи да се изрази њихова суштина. Једно од таквих места је Манастир Светог Василија на Светој Гори.

У периоду од 1994. до 2004. више пута сам га посећивао. Први цртеж настао је 18. августа 1994. и после тога сам урадио много слика и скица. Тада се јавила и дилема да ли у опису манастира предност дати писаној речи или ликовном запису. Срећом, једно друго допуњавају и тако је дилема отклоњена.

Настанак Манастира Светог Василија везује се за краља Милутина, односно за прилике које су у то време, крајем 14. века, владале. Моћ Византије увелико слаби и то користе многи. Можда највише Османлије које незадрживо освајају Малу Азију, али и Срби који постају сила на Балкану. Цар Андроник II радио је што је могао. Можда му је највећи проблем био тај што није имао војску, па је морао да ангажује стране плаћенике. Са Србијом је склопио трајан мир који је учвршћен женидбом времешног краља са његовом петогодишњом ћерком Симонидом.

Ово се показало делотворним, јер краљ Милутин, поред осталог, започиње велику обнову Хиландара, посвећујући посебну пажњу његовој безбедности, што је било и те како важно пошто су Турци својим лаганим бродовима брзо долазили до обала Атоса и угрожавали манастире. Хиландарски монаси су се за помоћ обратили кра љу Милутину и он се одазвао. На једној суровој хридини у близини хиландарског пристаништа, званој Хрусија, подиже 1302. године моћно утврђење (пирг) са црквицом посвећеној Вазнесењу Господњем.

Краљ Милутин је очигледно био свестан значаја овог објекта, па је настојао да му обезбеди што стабилнији статус. У том циљу му је поклонио многа имања, а Влахе обавезао да напасају манастирске коње. За ново утврђење одвојио је своје двадесет четири кобиле. Треба истаћи да су и други владари после њега следили његов пример. Чак је и његова ташта, царица Ирина (Јоланта) Монфератска поклонила место на реци Струми за градњу воденице. За статус Манастира Светог Василија посебно је била важна одредба да се његов старешина бира из хиландарског братства, али уз сагласност краља. Према опису савременика, нарочито тадашњег хиландарског игумана Данила II, градња пирга Хрусија омогућила је да хиландарско пристаниште постане једно од најсигурнијих на Атосу. И то се убрзо и показало.

Пошто цар Андроник II није могао да плаћа најамнике, они су се дали у пљачку свега чега су се дочепали. На њиховом удару нашла се Света Гора, посебно Манастир Хиландар. Међу пљачкашима се истицала Каталанска компанија. Они су три године опседали Хиландар, али га нису могли освојити. Заслуга за то припада његовом игуману Данилу II, али и утврђењу које је краљ Милутин подигао на мору и још једно на путу за манастир.

Током треће деценије 14. века син краља Милутина Стефан Дечански подиже унутар бедема цркву посвећену Светом Василију и од тада се ово место чешће назива Манастир Светог Василија на мору. Од 1424. године, када Турци освајају Свету Гору, о Манастиру Светог Василија нема никаквих вести пуне три стотине година. Тек на бакрорезима из 18. века, бечком из 1743. и московском из 1757, видимо манастир, винограде и пристаниште, што значи да није био угашен. Питање осаме и духовног мира несумњиво је једно од важнијих кад је реч о монашком подвизивању. Манастир Светог Василија јесте примарно саграђен из безбедносних разлога, али је предодређен и за молитвено тиховање, односно осаму. То се показало већ у 14. веку када оживљава исихазам, важно теолошко учење које је и у Србији оставило дубоког трага. Преподобни Григорије Горњачки је рекао: „Ништа не чини срце тако скрушеним и душу тако смиреном као осама разборита и ћутање потпуно".

О осами до доласка у Манастир Светог Василија нисам посебно размишљао. Кад сам 1996. упознао оца Павла, који је са 88 година сам живео у манастиру, онда ми се питање самоће учинило и те како важним. Могло би се о томе доста расправљати. За ову прилику моје сазнање да човек ма колико се осамљивао у Манастиру Светог Василија, не може да буде сам. Ту је увек светитељ, али и неизбежно море, некад мирно некад разорно.

Гледао сам 18. фебруара 1997. како је један џиновски талас у 10.30 часова одвалио део манастирског бедема. Ни самоћа самодовољног мора не би имала смисла без светитеља и незнаног монаха, па ни шкољка која се затекла на углачаном жалу код манастира, у којој се време заувек зауставило.

Осамљеници ма ко да су и ма где се налазили, самоћу самоћом употпуњавају на путу ка бесконачности.  

Часовничар Лазар Хиландарац

Друштвени положај појединаца и велика временска дистанца која их дели с временом често губе на значају. Дело које су створи ли их спаја и они постају блиски свима, чак и онда кад о неком од њих знамо много, а о другом мало. Ово мишљење поткрепљују две личности из црквеног живота: папа Силвестар II (940-1003) и хиландарски монах Лазар који је живео четири стотине година после папе.

Папа Силвестар II (Герберт од Ремса) био је један од највећих математичара, логичара и филозофа свога времена. Писао је чак и музичке уџбенике. Његово знање и моћ били су толико велики да су након његове смрти сматрали да је све то плод магије и сарадње са ђаволом. Поред осталог, увео је нулу у систем арапских бројева, а пронашао је и „часовник са зупчаницима и утегом као погоном". Занимљиво је да се школовао и на, тада најпрестижнијем, муслиманском универзитету у Фесу. Сваки туристички водич који доводи госте у овај царски марокански град ову чињеницу посебно истиче.

И док о папи Силвестру II знамо доста, о монаху Лазару са Свете Горе знамо веома мало. Звали су га Лазар Хиландарац или Лазар Призренац. Важније од тога је свакако оно што га повезује са поменутим папом, а то је његово бављење часовницима. Он је „први конструктор великих механичких сатова". Радио је то чак двеста година пре Швајцараца.

На позив великог московског кнеза Василија Димитријевича, монах Лазар је 1404. године конструисао први јавни сат у Русији и уградио га у кулу Цркве Св. Спаса у московском Кремљу. За тај посао добио је сто педесет рубаља, што је за то време била позамашна сума. Лазарев часовник откуцавао је пуне часове и њихове четвртине 217 година! Почетком 17. века замењен је новим сатом.

Можда би овај подвиг монаха Лазара Хиландарца остао помало у сенци ако се бар у назнакама не би нешто рекло о времену кад је настао. Наиме, 15. век у свету означава свеколики напредак. У Италији почиње да се развија ренесанса, оснивају се банке, Гутемберг проналази покретна штампарска слова, откривају се до тада непознате земље, пишу се технички приручници за сликарство итд. И у Русији долази до крупних збивања. Москва постаје главни град Русије, која се све више шири. Велики кнез Василије доводи у Москву највеће уметнике: Рубљова, Теофана Грка, једног од најбољих иконописаца и друге. Ето, таквом кругу припадао је и монах Лазар Хиландарац, највероватније родом из Призрена. У Србији је то време владавине деспота Стефана Лазаревића.

Постоје намере да се сат монаха Лазара Хиландарца реконструише. Делови кремаљског сата, за које се претпоставља да припадају Лазаревом делу, можда ће олакшати реализацију. У прилог томе иду и подаци о Лазару и његовом сату сачувани у летописима Никоновски и Воскресенски. Сачувана је и једна минијатура која приказује монаха Лазара, његов сат и великог кнеза Василија. Било би то важно и због Хиландара.

У Хиландару, у непосредној близини звонаре, налази се сахат-кула која је већ годинама без сата и обложена је алуминијским лимовима! Нешто што се ни на који начин не може уклопити у хиландарски амбијент. Ми, додуше, не знамо какав је ту сат био постављен. Свети Сава у свом Хиландарском типику 1199. године наводи да „монаси одређују време чувши где часовник избија..." Сахат кула је после тога саграђена. Можда је ту био уграђен неки Лазарев часовник?

Неовисно од претпоставки и нагађања, било би добро да се у оквиру обнове Хиландара, која се врши након катастрофалног пожара од 4. марта 2004. године, конструише одговарајући сат и постави на место предвиђено за њега, и тако на примерен начин сачува успомена на великог мајстора монаха Лазара Хиландарца.

Нек љубав запири врх светова

Султан Мехмед II Освајач био је, поред осталог, велики поборник персијске културе. Можда је он или неко из његове најближе пратње, видевши фреске у Богородици Љевишкој у Призрену, написао испод једне од њих, пазећи да ниједну фигуру не оштети, стих персијског песника Хафиза: Зеница ока мога теби је гнездо.

Тако је дошло до симболичног сусрета двеју лепота којима удаљеност није сметала да се препознају и додирну. Каснији, не баш повољни догађаји нису им ништа одузели. Додуше, у Ширазу се налази велелепни маузолеј песника Хафиза, доста посећен, а Богородица Љевишка је опасана жицом и у њу се не може ући. Хафиза многи сматрају највећим лириком персијске књижевности, много је утицао на европску књижевност, посебно на Гетеа, а код нас на Лазу Костића и Змај Јову Јовановића.

У Ширазу, који је остао поштеђен монголског разарања, подигнут је маузолеј и песничком великану Садију. После студија у Багдаду он се одрекао лагодног живота и приклонио се филозофији дервишких мистика те је као просјак лутао персијским и сиријским пространствима. Често му је живот био у опасности. Када су га заробили крсташи, морао је да са другим сапатницима копа ровове око њихових утврђења. Крај живота провео је у родном Ширазу стварајући.

Од свих персијских песника, судбина Омара Хајама је можда најчуднија. Више је био познат као научник него као песник. Тек кад је енглески песник Едвард Фицџералд 1839. године превео његове Рубаије, његова поезија доживљава многа издања и захваљујући њему персијска књижевност постаје веома популарна. Европа Омара Хајама убраја у своје класике. Да апсурд буде већи, његова слава се из Европе преносила у Иран. Иранци су његове стихове читали прво на енглеском.

Због својих слободоумних идеја и величања култа вина још за живота је био омражен и прогањан. Чак ни на гробљу није било места за њега па је сахрањен у врту своје куће. Споменик у родном Нишапуру подигнут му је тек 1934. године. Кад сам обилазио Иран, 2008. године, у иранским књижарама нисам наишао на његово дело, што не значи да су га сународници заборавили. Ипак, у једној малој књижари, у хотелу где сам одсео, наишао сам на његову репрезентативну монографију.

Мухамед Реза Пахлави, последњи ирански шах, организовао је 1971. године прославу две и по хиљаде година иранског царства. Председник СФРЈ Јосип Броз Тито, као добар шахов пријатељ, наредио је да се овај јубилеј и у нашој земљи свечано обележи. На челу одбора за прославу био је високи државни руководилац Родољуб Чолаковић. У то време био сам управник Театра поезије у Београду. Друг Чолаковић дао је налог да се припреми рецитал персијске поезије. Задатак је изгледао нерешив јер смо ову књижевност слабо познавали. Додуше, издавачко предузеће „Рад" штампало је 1964. године Хајамове Рубаије, али то није било довољно. Срећом, госпођа Марија Ђукановић са Филозофског факултета добро је познавала персијску културу и књижевност. Она је припремила избор из персијске поезије, а редитељ Бода Марковић је то маштовито претворио у сценски израз. За наслов рецитала узет је Фирдусијев стих „Нек љубав запири врх светова". Тако су стихови великих персијских песника неочекивано запирили и у нашој средини.

И живот Фирдусија био је узбудљив. Тридесет пет година је писао Књигу краљева, која спада у најобимније светске епове. Има чак 60 хиљада дистиха у једанаестерцу. Осам пута је већа од Хомерове Илијаде. Кад је књигу предао шаху Махмуду, очекивао је одговарајућу награду. Међутим, она је била разочаравајућа. Добијени новац поделио је као напојницу свом слуги и једном крчмару. Ово је шаха разбеснело и наредио је да га слонови изгазе. Несрећни песник се некако извукао и склонио у родно село Тус. Шах се касније покајао и наредио је да се песнику однесу богати поклони. И док су камиле под теретом скупоцених дарова једва улазиле у Тус, у том часу кроз западну капију излазила је погребна поворка носећи мртвог Фирдусија у правцу степе.

Данас готово да нема места у Ирану без споменика великом песнику Фирдусију. А Богородица Љевишка? Ваљда ће ветар љубави и њу једнога дана дотаћи и уверити нас да додир истинских лепота треба сачувати независно од тога ко их је урадио, јер оне припадају свим добронамерним људима.  

Облак у руци 

Више пута сам посећивао Ваљево и кад год сам могао, обишао бих Споменик борцима револуције на брду Видрак, на ком доминира фигура народног хероја Стевана Филиповића са снажно подигнутим рукама. Једном приликом угледао сам облак иза Стеванове руке. Изгледало је као да га држи у руци. Заиста необичан призор. Јер, навикли смо да борце на сликама и скулптурама најчешће видимо са заставом или оружјем у руци.

Војин Бакић, аутор споменика код Ваљева, сматрао је да је довољно да задржи Стеванове руке подигнуте, баш онако како се виде на фотографији његовог вешања у Ваљеву 22. маја 1942. године. Тако снажно подигнуте изражавају пркос, понос и осећај слободе. Истовремено су величанствен и универзални симбол непокорности. То су препознали Ваљевци, али и антифашисти широм света. Фотографија Споменика борцима револуције са фигуром Стевана Филиповића уврштена је у музејску поставку логора Аушвиц, а фотографија вешања Стевана Филиповића налази се у згради УН у Њујорку.

На овим фотографијама нема облака. Међутим, облаци, било да су у Стевановој руци или не, увек изазивају осећај слободе, чак и онда када их гађају противградним ракетама. Ваљевци одржавају овај споменик. До пре неколико година чланови СУБНОР-а су одређеног дана полагали венац. Сад само понеко сврати и остави букет цвећа. Млади све чешће долазе до споменика и буду неко време код њега. Можда је то најбољи одговор онима који су споменик скрнавили којекаквим непримереним знацима и натписима.

Међу многим споменицима у Ваљеву два се издвајају својом симболиком. Један је на Бранковачком Вису, на месту где су прота Матеја Ненадовић и Јаков Ненадовић, после Сече кнезова, окупили 28. фебруара 1804. године вође ваљевске нахије и донели одлуку да се крене у борбу за ослобођење од Турака. Споменик је подигнут 1954. године. На њему је и грб СР Србије са звездом петокраком. После политичких промена народ и свештенство су се сагласили да ово социјалистичко обележје не треба склонити јер је и оно сведочанство једног времена.

На супротној страни Ваљевске котлине налази се већ споменути Споменик борцима револуције са фигуром Стевана Филиповића високом 16 метара. О овом споменику могло би се доста тога рећи са уметничког, моралног и цивилизацијског становишта. Задржаћу се на четири личности које су на посебан начин повезане са овим местом. То су Семјуел Кук, Стеван Филиповић, Слободанка Васић и Војин Бакић.

Амерички лекар и хуманиста Семјуел Кук дошао је као добровољац у Србију 1914. године да помогне. Америка тада још није била у рату. После Церске битке у Ваљево се слило на хиљаде рањених и болесних. Велики проблем била је епидемија тифуса. Иако свестан смртне опасности, Семјуел Кук је своју вакцину уступио једном војнику. Од старих гробова на месту где је споменик, сачуванe су хумке Семјуела Кука и Селимира Ђорђевића, такође лекара, који је био управник ваљевске болнице и кога је тифус такође покосио.

О Стевану Филиповићу много је писано. Овај младић из Опузена у Хрватској, стар свега 26 година, показао је оно што је и Немце запрепастило. Они су одустали од јавних вешања којима су хтели да застраше српски народ. СС потпуковник Лудвиг Тајхман после мучења Стевана записао је да је он „немогућ случај". Међу народом кога су Немци натерали да присуствује вешању Стевана Филиповића нашла се и једна девојчица са фотоапаратом у руци. Била је то седамнаестогодишња Слободанка Васић, фотографски шегрт. Без страха је пришла до самих вешала и снимила Стевана Филиповића са омчом око врата и уздигнутим рукама. Та фотографија је задивила свет, а великом вајару Војину Бакићу била инспирација за споменик Стевану Филиповићу.

Војин Бакић је један од првих југословенских уметника који је раскинуо са соцреалистичким идејама прихвативши авангардизам апстракције, али не као помодну појаву, већ као могућност да тај концепт обогати маштом и визијама. Форму је максимално прочистио и редуковао давши јој монументалност и непосредност.

Стевану Филиповићу био је подигнут споменик и у родном Опузену, али његови суграђани су проценили да је боље да га нема, па су га минирали у ноћи између 17. и 18. јула 1991. године.

Времена се мењају, али истинске вредности остају. Поменуте личности и њихово дело вредности су заувек. Било би добро кад би будуће генерације уместо оружја држале облак у руци. 

26. април 2019.