Француска у доба короне: Париз je једино место у коме је добро очајавати

Баш када су решили да поново затворе Париз, стигло је пролеће. Париске улице и булеваре поново је испунила врева шетача - у улици Риволи која прати ток Сене од трга Конкорд, поред парка Тиљери и Лувра, трговачког краја око Шатлеа, градске скупштине и средњевековних кућа Мареа, све до трга Бастиља.

Парижани пркосно бране свој стил живота. Мере које се уводе за спречавање нове и још недовољно познате болести ионако не разумеју најбоље. Читаве зиме живели су у ритму полицијског часа који је почињао у шест сати поподне. То је захтевало другачију организацију живота - брзу набавку и затварање у кућу. Француски обичај да касно вечерају добио је нови смисао - вечере су од обеда постале обред, врело друштвеног живота, позорница страсног рашчлањивања актуелних збивања чијем квалитету доприносе флаше доброг црног вина. Нације које имају добра вина несумњиво боље пролазе у кризама, не треба то изгубити из вида у планирању „света после".

Нове луде двадесете

На радију се води разговор о томе да ли ће тај свет да личи на онај из „лудих двадесетих" прошлог века, када је након Првог светског рата уследила епоха великог оптимизма и стваралачког полета која је трајала све до краха берзи 1929. године. Тому Пикетија, писца глобалног бестселера „Капитал у 21. веку", брине социјални цех кризе, уместо финансијског о коме сви причају како ће се одразити на бруто домаћи производ. „Захтев за једнакошћу и социјалном правдом ће бити све снажнији и владе то не смеју да изгубе из вида", каже овај економиста и професор на престижној школи друштвених наука у Паризу. „Не може бити слободне трговине без социјалне политике, а данас томе треба додати - и без заштите животне средине", одлучан је Пикети, који подсећа да је 1919. године основана Међународна организација рада која се залаже за достојанствен рад, социјалну заштиту и пристојне плате.

На идеју о „лудим двадесетим" дошли су неки економисти који су пронашли сличност међу епохама - потрошачка грозница (једном када криза прође), финансијска тржишта која лудују, технолошки проналасци (у оно време електрична енергија и аутомобили, данас дигитална индустрија и нове технологије у медицини). „Можда ће бити неколико лудих месеци, али не верујем у нове двадесете", сумњичав је Пикетијев саговорник. „Данашња друштва су више песимистична него она од пре сто година."

Затворено друштво

Ново затварање дела Француске, укључујући и париски регион, уз полицијски час који остаје на снази, подразумева затварање трговачких радњи, робних кућа, ресторана и бистроа (осим оних који се сматрају неопходним, попут продавница хране, али и књижара и цвећара), као и ограничење кретања у кругу од десет километара од куће и забрану преласка из једног региона у други без оправданог разлога. Око сто хиљада париских трговаца невољно је спустило засторе на радњама и упутило се кући. Њихово незадовољство указује да би политички ризик од затварања могао да буде већи од економског, у сусрет председничким изборима наредне године.

Француска влада, међутим, нема избора. Годину дана од избијања епидемије болнице су и даље пуне, у одељењима за интензивну негу недостају кревети. Тестирање, у потпуности бесплатно, како за Французе тако и за странце (то важи за све врсте тестова, укључујући и ПЦР) свуда је доступно - у апотекама, амбулантама, шаторима који су постављени у готово свакој улици - али вакцина нема довољно. Вакцинацију успорава кашњење у испоруци и сумња у квалитет вакцина. АстраЗенека, вакцина шведско-британског произвођача, прво је повучена, а потом враћена у употребу након што је Европска агенција за лекове рекла да је од ње већа корист од последица.

Борба против пандемије у Француској је ствар заједничке европске политике, односно питање аутономије Европске уније. Зато су прихваћене само оне вакцине које су одобриле европске здравствене институције (за сада су то Фајзер, Модерна, АстраЗенека и Џонсон и Џонсон, а на испитивању су вакцина Санофи коју производи француски институт Пастер и немачка вакцина Куревак). Свима је, међутим, јасно да је одлука да се не узму у обзир кинеска и руска вакцина политичка. У међународним кулоарима струје хладноратовски ветрови који утичу и на здравствену политику. Европска унија се боји да је политичка цена кинеске или руске вакцине већа него што су спремни да плате.

Иако је проблем са набавком вакцина европски, а не француски, Французи су разочарани због начина на који су се њихове власти суочиле са пандемијом - не разумеју како је земљу са једним од најбољих здравствених система на свету ова криза затекла неспремном. На левици разлоге за то виде у недовољном улагању у здравствени систем протеклих година и политици која предност даје друштвеним и привредним областима које доносе профит, а на десници сматрају да је то проблем Европске уније и њене нефункционалности. То што друге земље производе вакцине пре њих, иако је овде Луј Пастер 1885. године развио прву вакцину, Французи доживљавају као још један знак опадања француског престижа у свету.

Бег у „слободну зону"

Чим је председник Емануел Макрон најавио ново затварање града, Парижани су извукли кофере. Наредног дана железничке станице су биле пуне оних који су журили да се пребаце у „слободну зону". „Слободном зоном" називају данас делове Француске који су поштеђени нових мера - јасна је алузија на вишијевску Француску и области које нису биле под директном немачком окупацијом већ под управом колаборационистичке владе која се склонила у град Виши у алпском региону.

Следећег дана Парижани су осванули на тераси неке планинске куће у Алпима (жичаре не раде, али су непрегледне стазе за нордијско скијање - шетњу по снегу - утабане), или у каменој кући поред винограда у Бургоњи или на обали Медитерана. Мештани их гледају са подозрењем, иритира их престоничка лежерност. Док париски интелектуалци у својим викендицама које запљускују таласи океана контемплирају о „свету после", у њима расте тескоба да ли ће за њих бити места у том новом свету. У великим кризама социјалне разлике се продубљују а горчина социјалне неправде је снажнија.

Начин рада од куће који је наметнула криза - зум конференције, онлајн преписка са колегама, писање извештаја за кухињским столом - отворио је нове могућности за оне чије присуство на послу није „неизоставно". У професије без којих се не може у пандемији сврстани су лекари, апотекари, полицајаци, ватрогасци, пекари, продавци, али и књижари и цвећари.

Башта на асфалту

У Паризу је пролеће освојило град; кејови Сене су пуни, девојке и младићи седе на обали окренути лицем према сунцу, склопљених очију. Столови су склоњени са тротоара, столице су наслагане у излозима кафеа. 

Музеји, биоскопи, позоришта не раде. Остаје шетња по Паризу, по булеварима и парковима који блистају под пастелно плавим небом. Париз није овако изгледао ни за време окупације, када су кафане и кабареи радили за немачке официре и Французе који су се с њима дружили.

Градоначелница Ан Идалго са прозора елегантне градске куће посматра непрекинуту траку бициклиста у улици Риволи. Од када води француску престоницу, а ово јој је други мандат, унела је еколошку револуцију у урбанизму и саобраћају, због чега сања да се кандидује за председницу републике. Свуда по граду су проширене траке за бициклисте, кејови Сене су претворени у шеталишта и плаже с насутим песком и лежаљкама.

Бетонске површине између зграда и испод подвожњака претворени су у паркове и баштице у којима Парижани гаје винову лозу, паприке и тиквице. „Урбана пољопривреда" је у моди.

На једну такву баштицу која је никла усред бетона наилазим на потезу између Барбеса и Трга Стаљинград, у делу града који насељавају углавном мигранти. Две девојке из колектива „Урбани воћњаци" (чија је девиза „Ка јестивом граду"), заливају саднице док изнад њих тутњи метро.

Колектив постоји од 2012. године и део је покрета „градови у транзицији". Објашњавају ми да је модел самоуправни - након што поставе саднице свако може да се о њима брине и убира плодове.

Изван баште окружене металном жицом, стоји група миграната који изгледају као да су недавно пристигли у француску престоницу, чекају нешто, не знајући вероватно куда да се упуте. Повремено погледају у нашем правцу.

Париз је велика шетња

Париз је град шетача. Један од њих је био Емил Сиоран. Њему је посвећен стрип албум „Само у Паризу се може живети" који је тек стигао у књижаре. У стрипу Сиоран у шетњи кроз град изговара своје афоризме, „силогизме горчине" с балканским хумором.

Пошто је Сиоран пореклом био Румун, његов преводилац, Санда Столојан, тумачила је његово писање у склопу балканско-латинске традиције изругивања. Његова размишљања о животу и постојању, песимистичко и фаталистичко поимање света, отклон од буке и беса епохе у којој је живео, добили су данас ново значење. „Сви смо ми на дну пакла чији је сваки тренутак право чудо", писао је овај „безвољник нирване" и „учени пакосник", како је себе понекад описивао. И још: „Париз је најудаљенија тачка од раја, али остаје једино место у коме је добро очајавати". Житељи француске престонице који се тискају на кејовима Сене за Сиорана су „неколико милиона разочараних обузетих мором на којој им завиди остатак света". „Могу да живим само у Паризу и завидим онима који у њему не живе", играо се речима.

Нови климатски режим

Само у Француској  има смисла бити реакционаран, промишљати свет у супротности са идеологијом прогреса која уништава планету. О томе, у другачијем кључу, пише један други мислилац, Бруно Латур, који је, као и Сиоран, од парије постао један од најуваженијих тумача савременог света.

У новој књизи „Где сам то ја?" овај научник и есејиста позитивне стране здравствене кризе која је закључала свет налази у томе што нас тера да размишљамо о новој организацији друштва.

Његова метафизика заточеништва говори о променама кроз које пролазе људи од када живе затворени у станове и куће, попут кафкијанске метаморфозе у инсекте, или термите који живе у заједници укопани у земљу. Ова трансформација је за Латура последица климатских промена и удаљавања човека од земље, од Геје. Земљани почињу да се питају да ли ће икада бити поново слободни, каже Латур, поготово што се криза коју је изазвала пандемија накалемила на кризу много већих размера коју изазивају климатске промене. „Устручавам се да куцам по тастатури из страха да се не отопи неки удаљени глечер", пише. Савремени човек је неспособан да одговори на проблеме који су последица глобализације и индустријализације, зато је питање опстанка на планети кључно политичко питање, не више питање екологије, већ преживљавања, сматра овај „филозоф здравог разума", како себе назива. „Нови климатски режим је нови политички режим", изричит је. Позиција очувања планете руши све јучерашње категорије, попут суверенитета, националних држава и граница. Више се не води борба између капиталиста и пролетеријата, већ између оних који хоће да опораве планету и оних који игноришу глобално загревање и настављају логиком индустријског развоја, производње и несмањене потрошње због које изумиру читаве животињске и биљне врсте и због које је доведен у питање опстанак људске врсте. Латур предлаже повратак уназад, са свешћу о међусобној повезаности и зависности једних од других, како би се истражили капацитети за преживљавање.

Време вештица

Већ је пет сати поподне, сат времена пред полицијски час, и књижара у улици Севр, у петом арондисману, почиње да се пуни. Поред нове Латурове књиге пажњу ми привлачи књижица Штефана Цвајга „Униформизација света", која почиње овако: „Упркос срећи којом ме испуњава свако ново путовање у које сам се упустио последњих година, у мој дух се усадио утисак који ме не напушта: тихи хорор наспрам монотоније света. Различити начини живота на крају почну да личе, све се прилагођава хомогеној културној шеми."

И нешто касније: „То је опијеност, подстрек за масе, али сва та нова технолошка чуда у исто време доносе огроман губитак илузија за душу и подстичу пасивност индивидуе... Појединац не бира више полазећи од свог унутрашњег бића, већ приклањајући се општем мишљењу". Свет од пре сто година који Цвајг приказује у свом есеју из 1925, природно се наставља у Латуровом свету потчињеном диктату хомогенизованог тржишта, чија се логика „напретка" окренула против самог човека.

У књижари прелазим без већег интересовања преко наслова новије феминистичке литературе („Хвала, не, заиста, хвала", „У потрази за женским оргазмом", „Устукнути не значи и пристати", „Фабрика перверзњака", „Херсторy"), али пажњу ми привлачи књига „Вештице, непобедива моћ жена".

Вештица је фигура феминизма par excellence. „Једина прихватљива женска судбина остаје давање себе другом. Или, прецизније, давање себе које подразумева пре одустајање од сопствених стваралачких потенцијала него њихово остваривање", пише Мона Шоле, ауторка ове књиге, која је доживела значајан успех код читалаца. У тексту богатом историјским и књижевним референцама, овако формулише смисао политичке борбе која се и данас води на разним странама света: „Време је да жене - често толико несигурне у себе, у своје могућности, у вредност онога што могу да понуде, у право на живот за себе - науче да се одбране од наметања кривице и заплашивања, да озбиљно схвате своје тежње и да их одбране без и најмањих уступака фигурама мушког ауторитета које покушавају да преусмере њихову енергију у своју корист".

Пролеће песника у метроу

Док чекам метро на перону линије 12 са разгласа се чују Ламартинови стихови: „Једна једина жеља је довољна да настани читав један свет". Читање поезије у метроу је смислио Жак Ланг, некадашњи министар културе, у оквиру манифестације која је названа „Пролеће песника". Овог пролећа читају се стихови француских песника на тему „жудње". Поезија је у метроу свеприсутна - на паноима окаченим на зидове перона, у вагонима; постоји и песнички конкурс који париски метро организује за песнике аматере свих генерација.

Париз ове године слави двеста година од рођења Шарла Бодлера, песника париског сплина. Његове поетске визије града у „Париским сликама", бекство од чаме и убиствене досаде, опседнутост смрћу и путовањима, последњи стихови „Цвећа зла" - Желимо, док мозак пали чудо ово / у бездан, до Пакла, Раја, није важно / на дно Непознатог, да нађемо ново! - боље него било који савремени текст описују растрзаност и тескобу човека усидреног у стварност градског живота који чезне да се уздигне изнад туробне свакодневнице.

Чудесна судбина једног скитнице

У метроу испред мене једна црнкиња разговара на телефону на неком од афричких језика. Поред ње двојица Руса, мигранти по свему судећи, претресају своју судбину. „Мы цыгане", каже један од њих уздишући.

Ослушкујем њихове гласове док прелиставам „Канар аншене" („Оковани патак"), омиљени лист Француза коме нема равног у политичкој сатири. Нема у њему ни огласа ни текстова писаних по наруџбини да би се попунио буџет; редакција никада није била у кризи. Читам невероватну причу о бескућнику који је добио одштету од суда због тога што се појавио на фотографији коју је пре три године објавио недељник „Пари мач" у оквиру репортаже о зависницима од крека у париском метроу. Уживалац ове синтетичке дроге се препознао и потражио адвоката који је пред судом изнео тужбу свог клијента: „Њихова лица нису замагљена као лица полицајаца који се налазе на фотографији". Лист је осуђен да плати 10.000 евра и са свог сајта уклони фотографије из репортаже. Месецима касније фотографије су још стајале на сајту, па се клијент, бескућник из метроа коме је повређена приватност, поново обратио суду. Казна за лист је овај пут износила 30.000 евра. Поређења ради, бивши премијер Мануел Валс добио је 2018. године спор против истог недељника који је морао да му плати 10.000 евра због кршења права на лик и нарушавања приватности јер је на насловној страни објавио његову фотографију са новом девојком. Постоји ли овај закон код нас?

Љубав у доба короне

Излазим на Тргу републике где ме чека Весна. Око нас се вијоре алжирске заставе; Алжирци протестују због неког закона који се доноси у њиховој земљи.

Весна ми прича о првом искуству упознавања преко апликације. „Наговорила ме је цимерка, каже: посматрај то као социјални експеримент". Цимерка је двадесетпетогодишња Рускиња, Весна је десет година старија.

Од када су затворени кафићи и клубови, Французи се упознају на апликацијама. Званична анкета показује да је трећина Француза користила сајтове за упознавање у време првог затварања, пре годину дана. Љубав у доба короне је дигитална. „Има та апликација која више поштује жене, убациш критеријуме и када се деси поклапање онда ти пишеш њему, а он има 24 сата да одговори. Ако се то не деси, губите контакт. Имаш право и да продужиш време ако хоћеш", објашњава Весна живахним гласом. „Прва три дана сам елиминисала цео Париз. Стигла ми је порука: више нема кандидата по вашим параметрима. Тада сам схватила да је моје стање свести врло негативно". Одлучила је да ублажи критеријуме. „Почела сам да се дописујем са двојицом; један пита да ли навијаш за Ђоковића или за Федерера, ја му одговорим наравно за Ђоковића. Он пита да ли сам Српкиња, а кад сам одговорила потврдно само је нестао. Други покушај - исто, кад сам рекла одакле сам, изгубио се. Замисли!" Ни наредни онлајн сусрет се није боље завршио: „Написао ми је: ти си виша од мене два сантиметра и имам двоје деце. И више се није јавио. Баш сам се разочарала. Поставиш им питања, а они не знају шта да одговоре".

Таман кад је пребацила апликацију у фолдер „разно", стигла јој је порука - тај и тај је продужио време са вама. Већ јој је било преко главе дописивање, али је одлучила да проба још једном. „Кажем му: хвала што си продужио време, али што се тиче уводних питања ја то стварно не могу. Лопта је на твом терену па ти види. А он ми одговори: А шта ако прескочимо уводна питања. Кажем му: важи, одлично, а у себи размишљам - шта ћеш сад", наставља Весна своју причу. „Нема њега неколико минута, кад стиже фотографија плавог неба окруженог јелкама. Где ме нађе. Кренемо да се дописујемо, после два сата ми постави питање и одмах се извини што га је поставио. У контакту смо већ месец дана, у последње три недеље се баш интензивно чујемо, два-три сата свако вече". Питам је да ли разговарају преко телефона. „Не, преко порука. Видели смо се у недељу", каже кикоћући се док улазимо у улицу Алибер.

Нашијенци

На крају улице, на раскрсници са улицом Биша, назиру се камени бедеми који окружују болницу „Сен-Луј". Овај кварт са сплетом уских, мирних улица и баштама бистроа је скривени рај париских буржуја са боемским навикама (због чега из зову бобо).

Пролазимо поред бистроа „Каријон" и ресторана „Мала Камбоџа". У време терористичких напада 2015. године нападачи су овде пуцали насумице и усмртили петнаесторо људи. Смрт их је затекла док су пили пиће на тераси бистроа.

Из авеније Парментије улазимо у улицу Артур Грусије и заустављамо се испред броја 16. Изнад великих црвених врата окачена је спомен плоча на којој пише: „У овој згради је живео Данило Киш, писац, 1935-1989. У њој је умро 15. октобра 1989." Кишов студио се налазио два ћошка даље, у улици Тесон. У краткој аутобиографији „Извод из књиге рођених", 1983. године је: „Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам: чујем како се нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника".

Када сам следећег јутра отишла на пијацу Попенкур, у суседном, једанаестом арондисману, младој продавачици специјалитета од живине пришао је човек средњих година и пружио флашу црног вина. „Морате да пробате, то је вино из моје земље, видећете", рекао је на француском са познатим акцентом. „Merci beaucoup", одговорила је док су јој се очи смешиле изнад маске. Кад се удаљио питала сам је да ми покаже етикету. На њој је писало: Пељешац.