Три истините и једна измишљена прича: Певач убио певача на извођењу „Кавалерије рустикане“

ВИТЕШТВО

Наставник музичког у основној школи, Ремко, лагао је колико је језик могао да му скаче по устима. На сваком часу је лагао. Лагао је да у гаражи има паркиран ферари који не вози по нашем граду да не би изазивао пажњу лопова. Лагао је да се у Минхену наслонио на зид зграде која се помјерила јер то је била зграда на точкиће. Али добар је био. Ремко је једини наставник који је тражио да ђаци свакодневно уче музичку културу. Иако никад нисам волио музику, драга ми бијаше историја музике. Композитори, опере, симфоније... морали смо знати све. И више од тога. Памтим, кад је Ремко говорио о Пјетру Маскањију и његовој опери Кавалерија рустикана... Алфио убија Тирудуа. Нама је Ремко рекао чак и ово: Приликом једног извођења ове опере, неки пјевач, заиста је убио другог пјевача тако да је публика мислила да је ријеч о вјерној глуми, али била је то смрт. Више од двадесет година носио сам тај догађај, ту чудну смрт на сцени. Ах, књижевна моја глава, паде ми на ум да то, у драми, повежем са Јасоном који у старости гине испод брода Арго. Имао сам у глави реплику:

Ту гдје си стекао славу
треба да оставиш главу.

Отишао сам у школу и питао Ремка: У којој књизи да нађем име оперског пјевача који је изгубио живот на сцени? Он је ћутао. Био сам сигуран да никад није лагао о историји музике. Обећао је да ће потражити ту књигу. Срео сам га послије неког времена, али се правдао да није пронашао књигу у којој је дознао за погибију. Тада сам се заинатио да откријем, да ли је и то слагао. Позвао сам књижевницу Марију Кнежевић чији су родитељи музичари. Они нису знали. Упутили су ме на виолинисту Стефана Миленковића. Он такође није знао за стварну погибију у Кавалерији рустикани. Али је знао коме да пише... но, чак ни пријатељ Стефана Миленковића, чувени италијански тенор Андреа Бочели није знао за тај податак који га је заинтригирао па се распитивао код неких историчара опере у Италији... Бочели ми је послао писмо у којем каже да је опера Кавалерија рустикана, од премијере 17. маја 1890. па до смрти Пјетра Маскањија 1945, изведена више од четрнаест хиљада пута и ко може знати шта се све дешавало... Недуго затим, на улици сам срео наставника Ремка, и рекох му кога сам све питао, и рекох му да нико не зна детаље о чудној смрти на сцени, током извођења опере. Наставник Ремко, нагнуо се према мени, и очински ми рекао: Немој се оптерећивати тим стварима. Музика је чиста лаж.

СУНЧАНИЦА

Чим уђеш у Црну Гору, погледај оне ливаде са лијеве стране... Ту су живјела два брата. Мурићи. Многи знају причу о њима. Остали без оца и мајке, хтјели да се пожене и почели зидати кућу. Добро је ишао посао у прољеће, урадили темеље, подигли зидове приземља, а жарког јуна налили прву плочу и почели зидати спрат... Радили њих двојица, зидали, користили либелу и висак, начинили добре зидове, али, било је топло на плочи, знојила се браћа... често је требало одлазити на чесму и наточити хладну воду. Посвађаше се браћа око тога, ко ће ићи по воду. Заинатише се. Заклели се и један и други да неће ићи, а били су врели дани... Радили, радили и један на другог чекали. Ушла им кроз кожу сунчаница.  Један брат је легао, али је други мислио како се само прави малаксао да би му други наточио воду. Други је радио и чекао на првога, а први је нечујно цркао. Онда је и други пао. Тако су обојица поцркали чекајући кап воде. Питао сам људе, по чему памте браћу Муриће. Кажу, били су близанци. То је логично. Јер сваки близанац осјећа шта други близанац мисли.

АМБАЛАЖА

Након четвртог разреда Гимназије, мајка ме послала у Бијело Поље, да помажем у радњи наших рођака и тако зарадим неку пару за студије. Радио јесам и зарадио, а платили су ми много више, а још више сам појео - протутњао сам кроз ту продавницу као гладна година. Рођаци су убрзо на радњу ставили катанац... Међу многим муштеријама, један чудан. Звао се Лоло. Нејасан човјек, имућан. Али, ако је куповао чоколаду, наполитанке, кекс, кафу... тражио је да уклонимо амбалажу и да му све то дамо у руке. Чак би доносио флашу и ми бисмо млијеко из тетрапака сипали у његову флашу. Тражио је и да мјеримо банане без коре. Све смо радили како је тражио, а он је добро плаћао и остављао бакшиш. И сваки пут би рекао: Мрзим амбалажу! Мрзим амбалажу! Те ријечи одзвањале су у мени годинама.  А једног јутра, много касније, на црногорској телевизији гледао сам емисију о Лолу. Одликован од стране Министарства здравља. Лоло је, то нисам знао, био добровољни давалац коже.

КАПЕ

Сваки је старац некада био млад. Тако и мој рођак, Хидо Масличић, стари сликар. Рођен је прије Другог рата. У Беранама. Добро је запамтио рат. Војницима је као дијете тражио капе. И давали му. У кокошару је држао све капе. Понекад, ујутру, Хидо би ставио неку капу на главу. Поподне би та војска ушла у Беране и преузела власт. Имао је разне капе: капе Хитлерове и Мусолинијеве војске, партизанску, четничку, и капу муслиманске милиције. Коју капу ујутру стави и изађе на улицу, та војска поподне освоји град. Често би Хидо промијенио капу, често се мијењале власти. Када су партизани седми пут узели власт, Хидов отац је сакрио сину оне остале капе да види - да ли ће партизани збиља задржати власт. И остали су. Добили су рат. Док је мијењао капе, Хидо се није осјећао као умјетник, али је, након рата, отишао у сликаре. Мој рођак Хидо Масличић. Никада није сликао људе. Ни главе. Ни лица. На његовим платнима доминирају капе.

Умро је јануара 2020. Сахрањен је на гробљу Газилар у Новом Пазару.