Зашто и како је Исо Тахировић у соби своје куће ископао бунар

Има Ћамил Сијарић причу „Бунар" о човеку који потроши богатство да би ископао бунар и пронашао воду за путнике и намернике на Пештерској висоравни. И многи су се смејали том науму, али човек није одустао од свог сна који се и данас може видети у Мелаје, на дубини од око пет метара, избија вода дебља од две руке и хлади грла путницима и пастирима.

Понекад реалност понуди симетрију са литературом. Исо Тахировић није био богат као Џимшир из Сијарићеве приче, али је био упоран, можда и упорнији од литерарног јунака. И један и други су упамћени.

Незапослени Исо Тахировић настанио се испод борове шуме, између села Хоткова и новопазарског насеља Својбор. Настанио се ни у селу ни у граду. Кућио се и мало помало саградио кућу која није била прикључена на водовод. Али, невероватном снагом духа добио је питку воду онако како нико није очекивао. Прича о његовој упорности је прича о љубави и пажњи.

„Жена ми је била много болесна, ни трен је нисам остављао саму. Тражио сам воду на много места... А онда сам узео оне бакарне жице и, док сам их проносио кроз собу, не сањајући да ту икада копам, жице су се укрстиле и ја сам утврдио да има воде под подом. Одмах сам одлучио да копам."

То су речи човека на чији труд су многи пријатељи и комшије гледали са неверицом, а неки и са подсмехом.

Исо се није освртао на приче, али се чудио како је његова мука, борба за воду покрај болесне жене и нејаког детета, могла служити за циркус људима. Соба - чудно место за бунар, али је Исо копао упорно, стрпљиво, трпао земљу у џакове, а потом спуштао мердевине у бунар и на леђима износио земљу и камен, избацивао у двориште.

Исо је био и опрезан. Мало је људи који имају храбрости да уђу у земљу и копају бунаре, због страха од зарушавања, јер зарушавање земље нико није преживео. Зато је некада, међу свим занимањима, најмање било бунарџија.

„Пробио сам два метра љутог крша. За златом не бих копао као што сам копао воду. Вреднија је вода. Без злата свако може, али без воде... Копао сам и труд се исплатио - на дванаестом метру појавила се вода. Нико не зна каква је радост копача који нађе воду. Због себе не бих копао, али због жене и детета бих и сто метара копао!"

Он је потом пронашао „водену жицу" и „ухватио је" у дворишту где је ископао још један бунар у коме се вода, као и у кући, појавила на 12. метру.

Исо каже и да мука човека натера на свашта па и на чудне подвиге:

„Моја душа зна колико сам муке видео док сам ископао онај бунар у кући, ал кад сам пронашао 'водену жицу' и ископао бунар у дворишту морао сам и на дете да пазим, шта да ми се оклизне усред собе и изгуби живот у бунару. Повезао сам танке цеви, поставио их на дно бунара, да бих могао пумпом да вадим воду, а земљу сам вратио у бунар из кога сад вири само цев. Е да видите моје муке: враћам у бунар земљу коју сам копао, али због жене и детета све бих урадио."

Ово је прича за све оне који никада нису били ни гладни ни жедни.