Пожарни на петак тринаести

Седео сам са средовечним, свечано обученим, бледим мушкарцима. Тешке фотеље биле постављене гримизном кожом. Око нас библиотека са старим књигама увезаним такође у кожу. Све је упућивало да је реч о неком затвореном клубу. Како сам се, дођавола, овде обрео?, помислих.

Подсећало је на једну епизоду из осамдес' седме. Мој послодавац, господин Штимац и ја запутисмо се у његов клуб. Била је то јединствена прилика да оверим енглески клуб за господу из прве руке. Истина, нисам поседовао смокинг, али обукао сам најбољу гардеробу тренутно на располагању. Да ли плаву кошуљу? Не, њој фали дугме. А црна? Она је искрзана од ношења. Имао сам сомотску јакну, брадицу и фризуру као да сам сам себе шишао у тренутку нервног растројства.

На вратима ме строго одмерише; изгледао сам сувише фанки. „Ви можете, али ваш господин гост није прикладно одевен", рече вратар ауторитативно, и сам одевен у смокинг и лептирку. То је био фенси вратар, кључар над кључарима, обучаван за пријем у рај и клубове затвореног типа, што је скоро иста ствар.

Упркос инсистирању г. Штимца, нису хтели да ме пусте унутра. Моја шанса да једно вече будем члан високог друштва - слично мученом Џеку Досону у Титанику - пропала је неславно. „Имате ли можда ви кравату за господина?", извукао је г. Штимац последњи адут. „Жао ми је", рече вратар, још једном ме гадљиво одмеривши. Могао сам да му прочитам мисли. Кравата овде не помаже, лебдео му је облачић изнад главе. Овом момку треба комплетно реновирање. Морам признати да је био у праву.

Разговарало се о политици и економији. Можда сам баш зато, деценију после описаног догађаја, конкурисао на Лондонској школи економије и политичких наука. Ваљда сам хтео да конверзирам на равној нози са оваквом господом. Онима који седе иза замандаљених врата и одлучују.

На LSE су ме примили. У енглеске клубове још нису.

А ево, сад смо био лицем у лице с тим дасама. Носио сам црни смокинг марке версаће и црну лептирку. Мора да ми је ово позајмио Мома Мазић, помислих. Ко други? Господа повадише цигаре и запалише. Утонусмо у облак дима.

Мени уз осмех неко понуди јефтину индијску цигару, какву пуши сиротиња, са више папира него дувана. Узех је опрезно, чудећи се њеним гломазним димензијама. Запалише ми је и повукох дим.

Имала је очекивано језив укус, баш као она коју сам некад пробао у Индији. Дим ме је пекао за очи и горео ми у грлу. Цигара ме је, речју, давила. Осећао сам да ме дувански дим полако испуњава и да неће напоље. Али био сам у мушком, компетитивном друштву које је упражњавало своје ритуале са скепсом и гуштом. Осећао сам се као каубој који улази у салун пун битанги и наручује боцу вискија, иако би радије попио сок од јабуке. 

Господа су пућкала своје цигаре; упркос врућини, разговор није замирао. Повремено би неко извадио своју марамицу са иницијалима и обрисао чело. Претварао сам се једно време да и сам уживам. Да је све у најбољем реду. Али факат је да никад нисам био пушач. Ко се дима не надими, тај се ватре не огреја, поучих себе.

Али у једном тренутку - све ми постаде несношљиво. Нисам више могао да издржим ту тортуру за око, грло и нос. Закашљах се гласно. Одбацих енглеске манире поскочивши из масивне фотеље. „Ма носите се!", викнух. „Ви и ваши клубови, ви и ваше кубанке!" Био сам као Браца на састанку са Ирис у филму Кад порастем бићу кенгур.

Сере ми се од ваших учених разговора! Јебе ми се за ваше дубокоумне опсервације! Мука ми је од ваших скупих одела, затворених кружока, трофеја из лова! Овде не може да се дише! Мука ми је!, викао сам.

Мушки сам се разбеснео. Као Браца, више на себе него на те људе. Бацио сам своју индијску цигару на под и згазио је, не престајући да кашљем. У просторији завлада непријатна тишина. Све су гледали у мене. Коначно је и у енглеском клубу, препуном правила и фер-плеја, завладала нека самовоља. После свега је у први план је избила груба искреност. На крају се и ту огласио балкански хаос.

И у том тренутку се пробудих.

Лежао сам мокар и го голцат у спаваћој соби. Ваздух је био тежак; врућина неподношљива. И даље ме је гушио неки смрад. Ресетовао сам се. Аха, није зима и Енглеска, него лето и Грчка. Да, да, рекох себи конспиративно. Или што би рекли Грци: Не, не.

Осећао се исти, загушљиви воњ. Сан је процурио у јаву. Или обрнуто? Још сам се гушио, нешто ме је и даље пекло за очи, терало на муку. Мора да је то она ужасна спирала за комарце, помислих. А знам и ко ју је запалио.

„Стефана, Стефана!", покушао сам да је дозовем; али из суседне собе чуло се само равномерно хркање.

Те спирале ће пре потровати нас него комарце, помислих. Устао сам да угасим тровача. У ходнику ме је затекло изненађење. Спирала је била давно потрошена. Шта онда...? Схватих да мирис вуче на паљевину.

Ухвати ме истинска паника.

Тек ту сам се разбудио. Одсели смо у кући пријатељице из Лондона. Спалити ту кућу као деда Ђенку свећом заборављеном после вечере било је последње што ми треба на овом свету. Пожар у гостима!

Растрчах се као махнит по кући; проверио сам све собе, инсталације и врт. Све је изгледа било у реду. Одахнух и обрисах руком зној са чела. Задах је очито долазио однекуд споља. Изађох на улицу. Било је тихо; није се чула ни врева, ни сирене. Осетих се као први будни сведок неке катаклизме. Тек је свитало. Ватра мора да је негде у селу, рекох себи.

Испоставило се да је ветар донео дим чак са друге обале Коринтског залива, удаљене око четири километра. Касније смо видели хеликоптере; Грци су брзо санирали пожар. Чули смо да су три села у близини суседне Патре превентивно евакуисана.

Пре неку годину био сам у америчкој пустињи којој тепају Долина смрти. У питању је једна од најврелијих тачки на планети; температура од 43 степена целзијуса у хладу је ту уобичајена. Потезао сам ово искуство као егзотично.

Али овог лета - шта год био разлог - несносне врућине преселиле су се на Медитеран. Четрдесет један степен гарантује опекотине, сушу, сунчаницу, пожаре. Све то сам искусио на својој осетљивој кожи. А на суседној Сицилији било je кудикамо горе него у Грчкој: забележено je 49 степени целзијуса, што је највиша температура свих времена у Европи.

Свих ових година често сам се налазио близу ватре, помислих. Довољно близу да забележим доживљај, неко сведочанство из прве руке. А ипак довољно далеко да ме ватра не опрљи, пламен не лизне. Можда је то идеално за новинара?

Грке дефинитивно трују мање него нас. Јер од грчког брашна не добијам горушицу, од грчког млека немам гасове, од грчког пива ми не позли, од грчке воде не остају трагови каменца. Али није ни код куће све тако црно. Ето, макар су нас заобишли пожари, рекох себи.

Вратих се у Београд. И рано јутрос, осетих познати мирис.