Три чудне истините приче: Рецепт за дуг живот Бахтијара Кошуте из Хоткова који је живео 126 година

Човјек који је изумио летећи ћилим

Уређивао сам програм мале и досадне телевизије, куцкао нешто у канцеларији... И тако, једном, упаде човјек, елегантан, и затражи од мене да објавим нешто важно. Представио се. Он је инжењер ћилимарства. Има тридесет година искуства. Освајао награде на међународним сајмовима. Али сада... Он тврди: „Изумио сам летећи ћилим!“

Показао ми је скицу свог изума. На скици: човјек стоји на летећем ћилиму, на глави има кацигу.

Објашњавао је: „Возач, мислима, преко кациге а путем сензора, издаје команде ћилиму тако да има тренутну могућност кретања у било ком правцу, могућност подизања и приземљавања! Основни извор енергије биће сунчева свјетлост. Сваки чвор ћилима имаће фото-ћелију. Потребна је посебна вуна која ће у ћилим бити уткана по принципу паукове мреже... Летећи ћилим може се користити у туристичке и војне сврхе или за пребацивање пацијената са неприступачних терена...“

Наложио сам новинару и сниматељу да направе кратак прилог о том човјеку који се жалио да га сви сматрају шарлатаном који је отишао у облаке...

На колегијуму су ме напали сви новинари и сниматељи, позивали су гледаоци и псовали, на сајту је било негативних коменатара, а код куће – чудили се моји родитељи и жена: „Ризикујеш да те упамте као уредника који је најавио летећи ћилим!“ Но још је већи ризик – ако ћилим полети – да ме упамте као уредника који није најавио летећи ћилим. Опрезно са чудацима! Понекад с њима долази и оно Немогуће. 

Човјек који воли живот

Кумро је радио у трафици. Из љубави према народу, продавао је пробушене кондоме. Иглом их је бушио, надајући се да ће у народу бити што више дјеце. Газди трафике дошла је у уши Кумрова хумана активност па га отпустио.

Кумро се вратио на село, купио козу и почео да шверцује муницију за пиштоље. Набављао муницију од рођака из Црне Горе, а продавао је сеоским дилберима који су пуцали на свадбама и осталим весељима. Када би Кумро посумњао да му у кућу долази потенцијални убица, таквом би продавао меткове које је умакао у воду како би барут изгубио разорно дејство.

Десило се да је неког Кумровог купца пресрела бијесна лисица и напала га. Он је извадио пиштољ и пуцао, али се чуло само пауф, пауф... јер су то били овлажени Кумрови меци. Тада је, тог човјека, ујела бијесна лисица и дуго се лијечио. Кад је изашао из болнице, отишао је Кумру и псовао му преварантску мајку, јурио га по дворишту.

„Ја волим људски живот!“, правдао се Кумро и бјежао око куће.

И тај посао му пропаде. 

Но, свако ко има душу, има и нафаку. Кумров рођак је постао директор болнице и запослио га у мртвачници. Тамо ништа корисно не може урадити за људски живот, те се његова егзистенција сматра сигурном. 

Портрет старца у младости

Иако није био ни папа, ни диктатор који гине од руље осветника, ни глумац који умире од пилула, ни музичар којем стане срце због прекомјерне дозе пропофола, водећи европски медији јавили су кад је умро мој рођак, стари Бахтијар Кошута, неписмени сељак из Хоткова.

Уз вијест о његовој смрти, емитовали су снимак изјаве за аустријску телевизију кад га је новинар упитао: „Шта је рецепт за дуг живот? Шта сте јели?“ – а Бахтијар Кошута се зачудио таквом питању. Рече: „Био сам више гладан, него сит.“

Дика нашег племена, истинит у нашим лажима, праведан међу нашим зарђалим венама, у 126. години испустио је душу; до задњег дана, ни слух, ни вид нису га напустили, ни пошалице. Бијаше толико стар да му на лицу блисташе осмијех малишана. Бијаше толико подмлађен, да су му, уочи смрти, никли млијечни зуби. Сијали су као ордење.