Џигерица од јежа, жуч од јунца, сало од јазавца и Радина дојка: Примери народног (надри)лекарства

Нови Пазар је 1922. године добио бактериолошку станицу коју је основао један Рус избегао из СССР, доктор Никтополион Чернозубов, који ће касније у Београду постати професор епидемиологије на Медицинском факултету, а други Рус, Михаил Јермаков, 1924. је отворио овде амбуланту за кожно-венеричне болести.

Оба су у народу упамћени као угледни људи који су донели знања, а како ли су они гледали на медицинска знања локалног становништва које је имало, као што и данас има, многе видаре, траваре, такозване народне лекаре који су одређена знања добијали и стицали углавном од старијих?

Цео пазарски крај давао је такве појединце који би се, у причи народној, прочули по неком специфичном знању. Од уста до уста, пронела би се њихова способност и к њима би долазили људи и из далеких крајева да траже лек и помоћ. И грађани су знали ко је за шта „надлежан“ и код кога за какав проблем треба ићи. 

О потпасивању

Између река Лим и Рашка многи су знали да у Бијелом Пољу живи Зепа Касумовић која је знала да „потпасује“ жене. Наши саговорници тврде да је она је на специфичан начин везивала крпу на стомак жена које су желеле да остану у другом стању, али је на сличан начин радила да испуни и специфичну жељу многих брачних парова – да им се роди мушко дете. Памти се да је један комунистички функционер с женом имао три кћери којима се није обрадовао, јер је желео сина; за неиспуњење своје жеље није кривио супругу, кривио је себе. Још се препричава њихов разговор, вођен пред родбином.

„Мужу, да одем до Зепе, она зна народну медицину. Нека ме потпаше чаршавом, можда родим мушко“, предложила је жена дошавши кући из породилишта, након треће ћерке.

„Не!“, био је категоричан локални функционер. „Ако ја не знам да направим сина, неће ми га ни Зепа правити.“

Иако данас постоје многи медицински апарати у гинекологији, потпасивање није умрло, тврди Сулејман Бећа Кујовић, дању директор Центра за културу Рожаје, а ноћу успешан музичар и композитор који је потписао више од две стотине песама народне музике. „Моја мајка је знала да потпасује жене које су желеле да остану у другом стању. Док је то радила, моја супруга је помагала, али се данас моја супруга не бави тиме“, каже Кујевић, који каже да се потпасивањем делује на положај и облик материце.

Он као посебну специфичност народне медицине истиче да у Новом Пазару постоји Златно дијете које има енергију да уклони болове из болесника. „Кад су Златно дијете довели у Рожаје, оно је додирнуло једног мог друга који је после много година заспао без болова“, тврди Кујевић. 

Ми током истраживања нисмо наишли у Новом Пазару на траг према Златном детету.

Зелена приказа

Лекари углавном не подржавају алтернативне методе лечења или народног лечења, али се памти да је осамдесетих година XX века савезни министар здравља долазио да тражи лек у једној старој кући.

У Тутину се сви још увек сећају калуђера Сава Чанчаревића из манастира Црна ријека који је лечио нероткиње. „Долазиле су жене из свих крајева Србије, а колико ја знам калуђер Саво је свакој покушавао да помогне на неки начин“, каже Хазир Дердемез, просветни радник и писац који је заједно са Ћамилом Гегићем писао историју здравства у Тутину.

Дердемез истиче да су многи „народни лекари“ оставили велики траг код локалног становништва, а нерадо се сећају неког човека из околине Рибарића кога је народ прозвао Зелена приказа. 

Наиме, један ловац се прогласио да је стручњак за нероткиње. Он је остављао жене да преноће саме у некој кући, али би их на одласку упозорио да ако се у мрклој ноћи појави нека зелена приказа, тад жена не треба да се брани него да му се препусти. Наравно, Зелена приказа је био он сам и покушавао је да нероткиње лечи самим собом све док се нека није одбранила, побегла и пријавила га полицији. Остао му је надимак Зелена приказа.

Решење за главобољу

„У кафани у Годову, код газде Находа, радила је конобарица Рада која је лечила главобољу, стотине и хиљаде људи годинама је лечила од тешких мигрена“, прича Дердемез. А како је Рада лечила? Три пута би окренула дојку око главе свог „пацијента“, а потом га удари дојком по челу и по носу и каже: „Бјеж Добарцу, посјекох те.“

Дердемез тврди да су многи Радини „пацијенти“ говорили да су након тог ритуала болови пролазили као руком однесени.

Тутинци се сећају и Рома, солунског борца, Рагипа Ахметовића кога су звали Хипо. Он је деци и одраслима лечио упале крајника тако што је бајао.

Халил Џековић из села Западни Мојстир лечио је такође крајнике, али тако што би опрао руке и дугачким прстима додиривао грло, поправљао нешто на свој начин, и углавном су „пацијенти“ били задовољни.

Намештање костију

А тек како су зажалили Тутинци кад се у Крагујевац одселио Јован Обрадовић! „Он је живео у селу Митрова, памтим га као тихог и скромног човека који је имао неко знање да поправља ишчашења, ломове, повреде костију“, сећа се Хазир Дердемез. „Тада није било ортопеда ни у Тутину ни у Новом Пазару.

Народ се често повређивао радећи у шуми, на њиви, било је тешких повреда од волова и коња и Јован се није либио да намешта скочне зглобове, лактове, тешке преломе. Вероватно је то знање примио од неког из своје породице, али је карактеристично то што – иако би дошли људи са тешким боловима, а одлазили са олакшањем – Јован није скупо наплаћивао своје 'медицинске' услуге. Он је био задовољан ако му неко донесе плетене чарапе, флашу млека, килограм ораха...“

Дердемез додаје да су Тутинци годинама пошто се Јован одселио ишли у Крагујевац да их он лечи. „Добар доктор, а није скуп“, говорили су.

Јован је у Сјеници имао „колегу“ – био је то Фахрија с надимком Јорганџија, који је по професији и био јорганџија. Знао је да прави зглобове не само „обичним“ људима него и надалеко познатим сјеничким скијашима.

„Прича се да је Фахрија учио осећај на тај начин што би сломио стаклену флашу и њене комаде стављао у џак, онда би само рукама, дакле наслепо, намештао флашу унутар џака тако да је скоро целу врати у првобитни облик“, каже Седат Врцић, првак невладиног сектора у Сјеници. „Тако је тродимензионално визуелизовао оно што не види и тако је стално вежбао. Народ у Сјеници га се сећа као човека који је имао сигурну руку да залечи тешке повреде.“

Сало медведа и јазавца

Народ овог краја прича да се медвеђе сало користи за извлачење свега што лекари забораве у пацијенту. „Моја мајка је имала велике болове у леђима након операције, а жене у Бијелом Пољу су нам рекле да направимо облоге од медвеђег сала и сала јазавца“, прича нам једна саговорница која је желела да остане анонимна. „Мазали смо то на мајчина леђа. Једног дана, мајка се сагнула да подигне нешто у кухињи, а ја сам видела како нешто црно вири из њених леђа. Извукла сам тридесетак центиметара газе коју је хирург заборавио. Тада сам се уверила да народ ипак има нека знања о ономе што постоји у природи.“

Инжењер Месуд Пучић прича да је његова мајка Фатима, у Сјеници, знала да помоћу лековитих трава врло ефикасно санира курје око и убојне повреде, уклањала је оток и модрице од повреда члановима породице, и није радила народу за новац.

„Сећам се, радимо нешто око куће, а мајка нам каже да пожуримо, можда ће брзо пасти киша“, каже Месуд Пучић. „Каква киша, нигде облака на небу! Бојим се, сад ће киша, каже мајка, јер орао је грактао. И збиља, за сат времена наоблачи се и паде киша као из кабла. Не кажем да је могла знати увек кад ће киша, али сам сведок да је имала претпоставку на основу тога како се орао понаша.“

Џигерица од јежа и жуч од јунца 

У селу Хоткову код Новог Пазара бележимо предање локалног становништва да је један њихов мештанин лечио рак коже привијајући џигерицу јежа 21 дан. Утоплио би ногу, чврсто свезао облогу и на његовој кожи појавили би се црви који би појели рак, а оставили здраво ткиво да замлади.

У Хоткову тврде да су помоћу жуте траве која се зове срчаник лечили жутицу, а кажу да су некад њихови стари лечили шећерну болест тако што би у тепсији помешали кану за косу и жуч од јунца који се хранио травом а не концентратом; онда би болесник згазио ногама у тај састав и потом би му превили ноге очекујући да ће тај састав стићи до панкреаса и уклонити болест.

У Хоткову је живела и Фаза Колашинац која је деци, ако неће да једу, „подизала врат“ како би могла неометано да гутају. Недалеко од ње живела је и Мухра Бихорац која је „гасила угљевље да се деца не би плашила“, а знала је и за траве којима би накадила „пацијента“ са зубобољом и тај зуб више не би болео. Наши саговорници претпостављају да је знала којим травама се може убити живац у зубу.

Живела је у Пећи, у близини аутобуске станице, Ромкиња Шаха. Сви Пећанци се сећају те жене која је деци лечила уши и многи и данас истичу да деца не би плакала након „третмана“.

Кирова отчашења

Ишчашења је у Новом Пазару лечио чувени ловац Бидо Маврић који од пре неколико година није међу живима.

Данас Новопазарци осим ортопедима одлазе да их лечи старац који је познат широм Србије, зове се Киро. Он живи пар километара од рударске варошице Ушће, између Краљева и Рашке. Некад је радио у руднику, а сада, као панзионер, напипава леђа, лактове, рамена, тетиве и покушава прстима да лечи повреде, а долазе му из свих крајева, понајвише из Београда.

Киро нерадо говори о себи и свом раду, нерадо се фотографише и не тражи да му се плати, али они који га посете спусте неки динар за преглед и контролу. Многи се хвале да је баш Киро решио њихове проблеме са кичмом и раменима, одагнао болове из колена, али понекад Киро зна и да каже шта није његов терен и када се треба обратити лекару. Иако не прати спорт, Киро је лечио многе чувене спортисте.

Отац медицине Хипократ овако је говорио: Кад год доктор не може учинити ништа добро, мора се спречити да уради нешто лоше. То важи и за народне лекаре са којима се људи срећу и од којих траже помоћ.