Игор Мандић, нежни и лајави витез у оклопу од папира

Губитак Игора Мандића је толико велик да ни култура, а ни ми који смо га знали, као да још нисмо сасвим схватили да се то догодило. Унаточ томе што је већ годинама кроз посљедње књиге трајно писао своје властите хронике најављене смрти.

Сад кад стижу некролози са свих страна, примијећујем нешто. Не, није то – иритантна и нечасна појава да онолики у његовој земљи (мада су све ове земље биле његове), у његовој Хрватској, који су деценијама усрдно шутјели сад оплакују великог аутора и бунџију и хвале његову храброст. Али не лажу у свему: постоји ту један дио истинитог удивљења, онако како се већ малешни и  уплашени диве већима и храбријима. 

Оно што је сада, овим несретним поводом, уочљиво с обје стране два завађена народа, између којих је, везујући их, културно, интелектуално, идејно, ауторски, Игор Мандић провео свој животни и стваралачки вијек, јесте да се његово дјело и јавни ангажман некако несвјесно и по аутоматизму своде на ових прошлих несретних тридесет година, на вријеме пуцања и на вријеме након пуцања, па онда „састављања“, чији је он био предводник, дословно први који је прешао границу, физички и метафорички, након краја сукоба.

Проблем је ту двострук, једнако истинит и једнако ограничавајући: Игора Мандића доживљавали су посљедњих десетљећа у Хрватској као човјека побуне против националистичке хегемоније, а у Србији умјесто критичара који је суставно пратио продукцију с ове стране и кад се то није могло, своде на чин доласка, на првог Хрвата од важних интелектуалаца који се усудио да дође на „другу страну“ – откада потиче и она чувена НИН-ова насловница „Хрват у Београду“.

То је заправо неправда према сјећању, најприје према Игоровом великом и тако невјеројатно разнородном опусу, али и према цјелокупној култури једне ере и епохе. Та се епоха звала велика Југославија и у њој је Игор Мандић, осим по своме критичком раду још од касних педесетих година, заузимао посебно и јединствено мјесто. У ери највеће славе, наиме, седамдесетих и осамдесетих година прошлог стољећа, Игор је био једина југославенска интелектуална звијезда.

Мандић и Тирнанић

А ево како: писци, књижевници то нису били – они у групи „тешкаша“ били су издвојени у својим кулама бјелокосним, они такозвани лакши нису се обраћали свима, а некад се нису ни знали обраћати најбоље, ни стилом ни наступом.

Новинари су друго пак – Тирке и Тијанић јесу били новинарске звијезде, што је опет другачија ствар. Јер, колико год некада било новинара богатих најразличитијим знањем, најпознатији представници те професије увијек су имали тенденцију да некако прикрију властити интелектуализам, ваљда у страху од претензије, ако би услијед стеченог знања и идеја које су могли имати такав интелектуализам уопће посједовали. Ова двојица потоњих су најбољи доказ за то.

Често се помиње у том смислу да је Тирнанић био некакав београдски парњак Игору Мандићу. Истина је прије да је могао бити антипод – унаточ великом броју заједничких тема и врсном стилу, брзини размишљања, бављењу високом али и поп-културом без дискриминације и као прва генерација које је вредновала нове појаве. Тирке је трајно бјежао од сваког интелектуализма, чему је онда и логичан наставак – а ово се никако не мисли пежоративно – била и његова американофилија.

Игор Мандић био је тип другачијег интелектуалца, нарочитог типа – медитеранског, везаног за романске земље и језике, за латински језик као основу и темељ (и преко католичанства такођер), као и за читав један круг који иде од класичних римских пјесника до сувремених француских и италијанских интелектуалаца. Његово образовање стога није било новинарско, самоуко, покупљено по кафанама, него темељно, класичарско, у традицији католичких гимназија, што је стварало у конзеквенци и посебну врсту етичких принципа из кога се развио полемички дух и ангажман.

Његова урбаност такођер је била од другачије природе, медитеранска, и одређивала га је, као и Арсена Дедића и Тонка Мароевића, кроз посебан ритам, градски ритам, који је из Шибеника и формативног Сплита донио у Загреб. То није исти ритам као онај Београда и могуће је због те разлике толико и волио тадашњи главни град, као што се воле недокучиве ствари.

Медитерански тип дефинирао је и нарочит, хуморно-меланколични поглед на свијет – за што је у Игоровом случају антидот или противотров био фундаментални утјецај Крлежин и његова узбибаност и енергија која се поклапала с Игоровом бескрајном радном и интелектуалном енергијом и знатижељом.

Елемент, специфични qualitas, који је заокруживао тип славенског медитеранског духа, био је посебна врста уживања у тјелесном, издигнутом на готово метафизичку раван, и из тога на промишљање самих чула онако како реагирају на стимулансе, било кроз храну, пиће или еротичко – култура је то епикурејска, гдје је тјелесно и чулно филозофска категорија. У том смислу дакле: не, Тирнанић и Мандић нису били парњаци.   

Мандић и телевизија

Игор, је најприје постао познат као аутор и критичар у писаним медијима, и онда је почео често говорити и на телевизији – главном медију епохе – гдје се исказало и открило његово друго најјаче оружје: његова елоквентност.

И говорио је увијек као интелектуалац, а не као новинар; говорио је као феноменолог, као критичар, не скривајући своју ерудицију, играјући се безбројним подацима и знањем. Дапаче, „рифовао“ је док говори – био је тип говорника који у наступима користи нешто што у писању критике по дневницима и периодици, по природи медија, није могао.

Шта је телевизичније од брзог и одрјешитог говорника у студију, па још у доба тадашње „споре“ телевизије, дугих програма и емисија, муцавих суговорника-писаца (ако се већ ту нађу), који споро мисле и слабо се сналазе пред камерама?

Негдје је и природа одрадила своје: Тирке, рецимо, иако врхунски стилист у новинарству, није био добар говорник. Игоров наступ и стил говора: чувено и препознатљиво агитиран, гласан, театралан, обиљежен далматинском каденцом и музиком, најчешће провокативног и памтљивог садржаја и истакнутих, емфатичних, наглашених израза и појмова. Био је говорник иронијског осмијеха на лицу којим су доминирале велике наочале, човјек брзих а интелигентних и силно луцидних реакција – све дакле оно што телевизија као брз медиј воли. Чак и у самоуправном социјализму.    

Игор Мандић је био звијезда јер је имао све потребне елементе да би се то било.

Маклуанова галаксија

Не само да је Игор имао споменуте за тај медиј потребне говорничке квалитете, садржајност говора и провокативност, него је – као један од првих који је феноменолошки писао о телевизији, ослањајући се на теорије масмедија и писање о медијима Умберта Ека и Ролана Барта и у Југославији популаризирујући Меклуана – имао и свијест о медију самом.

И кад се онда, у сасвим мета-културној ситуацији, догађало да на телевизији говори о курентним феноменима који су у оно доба изазивали специфични „шок садашњости“ (како му се и једна књига звала) – о темама феминизма, еротике, еротске versus високе литературе, порнографије, филмова, технологије, поп-културе, стрипа, књига и Гутенбергове галаксије, односно њеном „крају“, дакле редом најакутнијим феноменима двадесетога вијека – Игор Мандић је од прве засјао као метеор, онако провокативан и заиграно конфликтан.

Треба се само сјетити некада чувеног момента окршаја са Славенком Дракулић, баш на Телевизији Београд, давне године, и термина који је тада, да се прости, пенетрирао у колективну свијест – кованице „мудологија“, изговорене баш те вечери у каснијим термином речено „прајм тајму“, на једном од два канала југославенске телевизије. Тим и сличним наступима Игор се наметнуо као водећи јавни полемичар, не само за интелигенцију и културњаке, него и у свијести такозваног обичног народа.  Ко би му могао парирати?

Велика земља

За такву врсту (од)важности, за могућност да ријеч и појава и говор интелектуалца тако одјекну, требали су неки услови. Главни од свих био је – велика земља.

Игор Мандић, Хрват и у вријеме Југославије (“кад се није смјело“), некомуниста, чак антикомуниста, Шибенчанин, Сплићанин и Загрепчанин, био је истинска југославенска појава и само у великој Југославији могао се размахати како је ваљало. Онда кад је доспио на лед седамдесетих након гашења важног листа ВУС (“Вјесник у сриједу“) у којем је објављивао, Игор је писао за београдске медије. И то је било нешто што је велика полицентрична – дословно: с више центара – Југославија омогућавала.  

Игор Мандић био је зато једна од ријетких фигура којима је нестанак Југославије учинио то да његова матична република – Хрватска, „постане много премалена“. Смањило се било све, као посљедица настанка патуљастих држава наступило је и вријеме патуљака у култури, вријеме владавине интелектуалних пигмеја.

Човјек је више или мање пристајао на то и помало заборављао да је некада било другачије. Ако је интелектом и даље знао, онај другачији, важнији, сублимни и висцерални увид полако се губио и хабао.

На једном заједничком ручку у „Округљаку“, чувеном загребачком ресторану, тамо негдје почетком двијехиљадитих, Игор ми је као узгред и без много наглашености рекао да је ту ручао и на Арсеновом вјенчању, на којем је био кум. „Други кум је био Ђино Паоли“, додао је.

Као да ми се у том трену отворио прозор у једно давно вријеме, у прошлост која је кроз неколико изговорених ријечи засјајила свјетлошћу необичне снаге и засвједочила на секунд да се подсјетимо какво је то вријеме било: отворено, свјетско вријеме силних индивидуа и умјетника. И трен касније, осјећај готово гушења над преплављеношћу клаустрофобијом мале, искључиве, затворене, потпуно провинцијализиране културе као директног резултата смањења простора у оквире још искључивије, закашњеле и случајне државе. 

Волети Србе

Један од разлога зашто је Игор радо долазио у Београд, поред његове искрене, нек се назове правим именом, србофилије, управо је било то смањење. Овдје треба објаснити нешто додатно и не подилазити никоме – што ова култура иначе воли, из свих погрешних разлога, и понекад се гуши у самодопадности.

Србија се најчешће ни не пита зашто је нетко воли, кад је већ воли, као да се то подразумијева. Тако се није ни питала у случају ове велике и, у једном моменту опасне љубави, која је код Игора била искрена и топла, а не само интелектуална или морална.

Разлог зашто је рођени опонент и негатор, инаџија, волио Србе, није нека њихова инхерентна вриједност, а нити само зато да би ишао уз длаку (као у наслову своје књиге) хрватској националистичкој хегемонији, како се пак мисли у Хрватској.

Да, он је волио провоцирати, али отићи – јавно! – у Београд, само пола године послије рата није била мала ствар, био је то ризик какав већина у Србији никад заправо неће моћи појмити. Иза инатљивог одласка и поновог успостављања веза стајало је нешто много дубље, интимније и топлије.

Сјећам се како ми је причао, бескрајно деликатно и њежно, и толико озбиљно, без труна оног редовито подбадачког хумора и иронијске инвективе, причу о томе како му је ту љубав према Србима полако, још као дјечаку, градио и гајио један ујак – или стриц, не сјећам се више. А начин како је то говорио открио ми је још нешто што је стајало иза лика прзнице, рођеног полемичара и крлежијански обиљеженог негатора културних и колективних лажи, наметнутих идеолошких премиса и растурача лажних вриједности, било књижевних било идејних.

Тај борбени баштиник оне непреводиве далматско-италијанске ријечи „дишпет“ – што би било нешто као инат, пркос – показао је тада један сакривени, бескрајно крхак свијет властитих породичних коријена, свијет који га је формирао као дијете, и то, готово томасмановски, као дијете грађанског Шибеника. Иза оклопа (касније њим самим названог двоструком метафором, оклопом „од папира“) бљеснула је у приватности једна силно племенита, истински блага душа, паучинастих титраја које је скривао од свијета. „И чиме од свијета да се браниш, као ружа са два смијешна трна или сном“, уосталом.

Донкихотовско копље

Још нешто ми је тада, у тим разговорима, постало очито. Игор, шампион јаког јавног наступа, са театралношћу и чувеном staccato митраљеском вербалном испоруком, далматински благоглагољив (чак и један антијугославенски и кроатофобично оријентирани, најпознатији данашњи универзитетски професор српске књижевности, означио је Игора као „мајстора с мора“), својом провокативношћу одавао је утисак човека бескрајно сигурног у себе, до тога да су многи (углавном бесловесни) држали, штовише „знали“, да је „арогантан“. А у приватним сусретима, у ситуацијама за столом, у његовој дневној или радној соби, у разговорима „један на један“, Игор Мандић био је стидљив човјек.

Стидљив не значи пак и уплашен. Говорећи о Игоровом интелектуалном, филозофском и менталном хабитусу кроз медитерански круг и формацију, указује се једна помисао, као метафора. Није чудно да је централни роман и књижевно дјело тога цивилизацијског круга Сервантесов Дон Кихот – витез, какав год али витез, трагични херој састављен од литературе и борац за изгубљене ствари, као и сви велики.

Игор Мандић био је у том смислу заправо витешка појава.

Ево како: узгред само спомињемо случај хрватске телевизијске емисије „Латиница“, не много година након рата, кад је на постављену клопку и агресивни напад глумца Златка Витеза (!) на присутне госте Богдана Диклића и Драгана Бјелогрлића (гдје је први очајнички и на глуве уши покушао, као и толики Срби, доказати своју људскост у лошим временима, а други, срчаним и мангупским рефлексом враћао мило за драго колико је могао). Игор је тада витешки устао и стао да контрира све гласније у покушају да ушутка агресивног и самоувјереног глумачког шовинисту.

Игор је тако и „емпиријски“, у најгора времена, властитом снагом и одрјешитошћу, дијелом можда и управо тим витешким „лудилом“, доказао нешто фундаментално у својој непосредној култури, онда кад се она изолирала од најближих.    

У контексту културе и медија чијој се публици овај текст обраћа, треба додатно појаснити и потцртати: бити тада у стању, и то на главном медију, у најгледанијој емисији Хрватске телевизије рећи да је „Домовински рат“ био грађански, обавезну карактеристику о агресији назвати „регресијом“, рећи да је побуна Срба у Хрватској деведесете била логична, и – као табу свих табуа – да су Срби и Хрвати два племена истога народа, земља у којој излази овај текст мислим да никада неће моћи појмити каква је снага требала да се то учини. Да се, сам, без подршке, исуканим па макар и сломљеним копљем удари на вјетрењачу апсолутних табуа, дословно опасних по живот онога који их, табуе, критизира или деконструира.

Снага и морал су то, без сумње, или пак, поготово након проживљене апсолутно најстрашније личне животне трагедије за човјека – губитка дјетета – осјећај да се послије тога нема више што изгубити.

Изрекавши то све, осим што је показао свој несаломљиви став, Игор Мандић доказао је овим етичким „експериментом“ и једну законитост: ако због својих ставова не устукнеш пред руљом – руља ће устукнути.

У томе, као контраст, а умјесто епилога: тај часни и племенити човјек од самога почетка свога писања умјесто личне замјенице „ја“, кад би говорио о себи користио је у текстовима, с иронијом наравно, а по Матошевом и Крлежином моделу као и, опет класичарски, по стилу средњевјековних латиниста, кованицу „моја маленкост“, као пријевод израза mea simplicitas и mea parvitas.  

Сада кад се опраштамо с Игором Мандићем, када га испраћамо с очајном празнином у срцу, видимо колика је иронија, сад од друге врсте, била читаво вријеме у том изразу. Од „његове маленкости“ наиме, није у нашој сувременој култури било значајнијег критичара. Ни племенитијег човјека.

Адио, витеже.