Ухвати ме ако можеш: Време лажног представљања, лажних профила, лажних вести и лажних људи

Преваранти и преваре у великом стилу последњих су година потресали америчку јавност.

Силиконска долина епицентар је случаја  Елизабете Холмс који је избио 2015. године. Њена компанија „Теранос", коју је основала 2003, са 19 година, производила је револуционарне апарате за анализу крви из само једне капи. Визија је била савршена. Уђете, на пример, у наш „Лили" или „ДМ", боцну вас у прстић, ставе узорак у апарат и вама стижу очитани резултати крви по свим могућим параметрима.

На врхунцу моћи компанија је вредела девет милијарди долара. У управном одбору седели су Џорџ Шулц и Хенри Кисинџер, стари политички вуци. Елизабету су звали „нови Стив Џобс", хвалили су је и Клинтон и Бајден, док је њено лице преплављивало насловне стране магазина као што су Forbеs и Fortune.

Постојао је један једини проблем. Револуционарни уређај није радио.

У време када Форбс ставља Холмсову на своју насловницу, на другој страни континента Ана Делви, представљајући се као богата немачка наследница, осваја Менхетн у идеји да оснује уметничку фондацију под својим именом са седиштем у историјској згради  „Church Mission House" на Парк Авенији. Живела је на високој нози, била присутна на фенси догађајима, дружила се са познатима, боравила по луксузним хотелима.

Постојао је мали али нарастајући проблем: Ана Делви није била немачка наследница и била је шворц. Ухапшена је 2017.

За то време у Европи, Симон Левијев, син израелског „краља дијаманата" Лава Левијева, на Тиндеру је упознавао девојке, импресиониране његовим гламурозним бизнисом, статусом и животним стилом. Био је пажљив и галантан. Потом би почео да тражи позајмице, правдајући се проблемима и непријатељима у послу са дијамантима.

Главни проблем је био у ствари што Симон није био син краља дијаманата, већ серијски преварант Шимон Хајут. Ухапшен је 2019.

Његов случај тема је британског документарца The Tinder Swindler (2022). Симон више није на Тиндеру, али је на слободи и  легално зарађује на својој познатости, чак је давао и плаћене љубавне савете.

Прича о лажној немачкој наследници Ани Делви alias Ана Сорокин тема је Нетфликсове игране серије Inventing Anna (2022), као и позоришне представе Anna X (2021) лондонског Театра „Харолд Пинтер".

Многе телевизијске мреже посветиле су Сорокиновој  епизоде својих редовних серијала. Потписала је уговор за ријалити о боравку у затвору и недавно је гостовала у подкасту Парис Хилтон.

Највећи скандал од свих наведених ипак је случај лажне биоетехнолошке иноваторке Елизабете Холмс, о којој је на платформи Хулу емитована играна мини серија The Dropout (2022) као и документарац компаније ХБО The Inventor: Out for Blood in Silicon Valley (2019). Небројене ТВ емисије, књиге и подкасти посвећени су овом случају.

Елизабета Холмс је у затвору а пресуда је најављена за септембар ове године. 

Нарцизам, психопатија и макијевелизам

Зашто су истините приче о преварама и преварантима постале заступљене у популарној култури до мере да постају поджанр у производњи играних и документарних филмова и серијала, тв емисија, књига, подкаста?

Ради ли се о духу времена - о фејк култури, времену лажног представљања, лажних профила, лажних вести и нормализације лажи сваке врсте? О похлепи као мотору савремене цивилизације где је мото „циљ оправдава средство" легитимна и пожељна пословна филозофија?

Сасвим могуће, а једно је сигурно: ради се о фасцинантним причама. Душу дало за екранизацију сваке врсте.

Преваранти су људи пуни самопоуздања, лажу и не трепћу, задобијају поверење несрећних жртава и заиста је занимљиво пратити када ће цела контрукција да пукне, пошто преваранти иду до краја, као да и сами поверују у своју лажну, али победничку причу. За то време жртве су упале у паукову мрежу и не схватају шта их је снашло - да им неко управо уништава живот.

Психолог и ауторка Њујорк тајмса Марија Коникова истражила је феномен превараната у  књизи Игра поверења (The confidence game). Установила је да многе преваранте красе особине тзв. мрачне тријаде - нарцизам, психопатија и макијевелизам. Дакле, они су посебни, себи изузетни, без емпатије и урадиће све да победе.

Хмм.. па тако би могли да се опишу и  политичари, адвокати, бизнисмени и пропагандисти свих врста.

Ипак, нису они (сви) класични преваранти.

Тешко је ову врсту сврстати у грубе шеме али једно је заједничко свима: играју на стварање поверења код својих мета и то чине веома успешно. „Con artist"- енглески израз за преваранта - потиче од речи „поверење" (confidence).

Ухвати ме ако можеш

Аристократе су међу криминалцима - интелигентни су, речити.

Фердинанд Демара, чувени амерички преварант из средине двадесетог века, лажно се представљао и активно обављао послове монаха, адвоката, наставника, заменика шерифа, и - као врхунац - хирурга у морнарици. Успео је да у кризној ситуацији оперише и спаси десетине људи.

Како је то могуће? Који је то степен лудила и смелости да оперишеш људе ако ниси хирург? Успео је помоћу медицинских књига. Поседовао је фотографску меморију и енормну интелигенцију. По његовој  биографији Велика варалица (The Great Impostor) снимљен истоимени филм 1961. године са Тонијем Кертисом.

Френк Абигнејл такође је у својим младим годинама радио као лекар. И адвокат. И као затворски службеник. Није имао никакав проблем да се запосли као пилот и лети на комерцијалним летовима. Сада је владин саветник за преваре и фалсификате, а по његовој аутобиографији  снимљен је филм Ухвати ме ако можеш (Catch me if you can, 2002), са Леонардом Ди Капријем у главној улози.

Преваранти су харизматични, понајвише због бесконачног самопоуздања. Што би се рекло - немају блама.

Интуитивни су, одлични психолози и манипулатори људским емоцијама. Многи људе мисле да нема шансе да буду преварени и да су жртве глупе и наивне. И саме мете преваре се осећају да су испале глупе и наивне - због тога често ни не пријављују преваранте.

Истина је, каже Марија Коникова, да то може да се деси сваком, пошто да веома често закључујемо на основу емоција и површних утисака. Сама чињеница да нам је неко брзо запамтио име, већ код нас ствара позитиван утисак. То је поље које преварант ствара кад се „укотвљава", учвршћује позицију код одабране мете и ствара поверење. Воли оно што волите и ви, прича вам оно што желите да чујете. И, да, потпуно вас разуме.

Ова игра нарочито је видљива код типова као што је лажни краљ дијаманта Симон, који је улазио у  емотивне везе показујући пажњу, љубав и луксуз. Када би се „укотвио",  од својих девојака би тражио хитне позајмице објашњавајући да је на тајној локацији због опасности у којој се налази због пословног рата у дијамантском бизнису. Тим новцем је финансирао луксузан живот који би послужио као мамац за нову мету - нову девојку, нову љубавну везу и нови извор прихода.

Користио је варијанту такозване Понци шеме, назване по Чарлсу Понцију. Он је измислио преварни метод по којем налази инвеститоре за бизнис који не постоји исплаћујући непостојећу добит од улагања нових инвеститора, свежих жртава.   

Ана Сорокин фасцинирала је својим луксузним животом и стварала ефекат на околину да је толико богата да понекад заборави на ситнице као што су новчаник на вечери и по који рачунчић од пар хиљада долара.

Елизабета Холмс најбоља је од све деце у овој екипи. Из имућне је породице, добар ђак, студенткиња престижног Стенфорда. Превара јој није била првобитна идеја, али кад уређај није прорадио, прешла је ту магичну границу и постала варалица великог формата. Опчинила је припаднике америчког естаблишмента - Џорџ Шулц јој је толико веровао да није поверовао рођеном унуку који му је дошао са доказима о великој превари.

На полиграфу

Преваранти су перфектни лажови. Толико су добри у рационализацији лагања да могу да прођу и детектор лажи. Јунак француског документарца Les Rois de l'arnaque (2021), један из криминалне групе која је крала ПДВ на квоте за емисију угљен-диоксида, прошао је полиграф иако је очигледно, на основу садржаја филма, да је битанга и да лаже чим зине. Иначе, француски суд не уважава полиграф као доказ.

Један од разлога растуће производње сасвим солидних филмова и серија о варалицама по истинитим причама  - јесте реални раст превара. Марија Коникова сматра да је индустријска револуција изнедрила преваранте а да им је дигитална револуција вишеструко олакшала посао.

Истраживачки део је поједностављен - одабране мете саме пријављују на друштвеним мрежама где се налазе, шта раде, своје навике, жеље. Даље, могућност стварања лажног идентитета је такође далеко повољнија. Френк Абигнејл (инспирација за филм Catch me if you can) изјавио је да је сада 4.000 пута лакше урадити оно што је он радио у младости: „Технологија храни криминал".

У наведеним случајевима кључну улогу у разоткривању превара имали су истраживачки новинари писаних медија. Копали су, тражили доказе, сведочења оштећених. и сами су хватани у паукову мрежу манипулација од стране превараната и успели су да објаве разоткривајуће приче.

То даје извесну наду да није ипак све у медијима пропаганда. Да новинарство и даље постоји  - ма колико данас истина била непопуларна и релативизована у свим могућим правцима.

И тако, у друштвима где cancel култура напредује у новом пуританизму и осуђивању мисли и намера до мере да не смете да кажете ништа ни о чему - осуђене варалице никад нису биле популарније. Стотине милиона кликова на имена. Опет су у центру пажње. Приче су им фасцинантне и страшне. Ко би одолео да сазна додатне детаље о црним јунацима данашњице?

Преваранти јесу манекени свог времена.

Ови актуелни, само су буквално послушали „можеш-све-што-хоћеш" поруке рекламних слогана за банке и газирана пића.