Мој проблем са Другом Србијом: Војислав Шешељ и Драгослав Бокан као другосрбијанци

Одмах да разјасним: Као неко ко верује у индивидуалност, и гади се на сваки колективизам, једини исправни начин да пишем о теми Друге Србије - а то је тема о којој данима читам - јесте да говорим у своје име и у првом лицу.

И кад смо то установили, ево у чему је проблем. У своје име и у првом лицу, уопште не разумем сам термин, још мање његову дефиницију, ону званичну, коју је смислио Радомир Константиновић, а која се користи у две верзије:

Прва: „Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином."

Друга: „Друга Србија почиње тамо где престаје злочин."

При том, да будем сасвим јасан, нисам од оних који мрзе „Философију паланке", не користим (јер презирем генерализaцију) израз „аутошовинизам", далеко сам од тога да могу да будем оптужен и за „национализам", деси ми се чак, када чујем да је „Косово најскупља српска реч" да ми се преврне стомак, а, опет, одавно ме ништа није толико изнервирало као та флоскула о „Србији која се не мири са злочином".

Најпре због сличности са поменутом реченицом о најскупљој српској речи, пошто и једна и друга звуче одлично, звече на километре, али не значе ништа (сам Константиновић је о тој врсти бучног наратива без стварног значења писао у „Паланци").

А онда је сâм успео то исто да изведе. Пошто оно што је изрекао, не само да не може, ни логички ни семантички, да се објасни, него води ка гомили претенциозних недоследности, и готово алхемијских закључака, чија је одлика да истински не кажу ништа, већ да буду ту да би подгревали тајну, и давали ореол посвећеницима (припадници Друге Србије у овом случају), који тајну чувају. Шта је она, кога брига - важно је само у тајну веровати.

Шта тачно значи - не мирити се са злочином?

Како се то ради? Боље рећи, како се припадник Друге Србије не мири са злочином? У рату је са злочином? Како тај рат изгледа? Има ли заробљеника, или одмах стрељамо? Злочин?

Ако није рат, шта онда? Онај ко се не мири са злочином, гласно виче, да се не мири? Организује трибину? Учествује у дану сећања на жртве? Говори о злочинима? Осуђује их?

И то је, по ком критеријуму - немирење са злочином? Да ли онда ја за себе могу да кажем да сам „другосрбијанац" (а не могу, сваки атом у мом телу би се побунио против тога), јер сам извештавао са ратишта током деведесетих, и то из Боровог села, Дубровника, Сарајева, не пропустивши, ни једног тренутка, да јавим и оно шта је радила војска (или паравојска) државе у којој сам и тада, и сада, живео?

И имао сам само један разлог да се тако понашам: да радим свој посао онако како сам мислио да треба и како су ми налагала правила професије.

Никакве идеологије ту није било, никаквог навијања, што, иначе, ова Константиновићева дефиниција подразумева. Бити против рата, против злочина, рећи било шта о њима, за њега (њих), није елементарна људскост, него припадништво идеологији, секти, са свим оним састојцима религиозног који у свакој идеологији постоје.

И оног дана када је то изрекао, од Друге Србије је направио, а сви следбеници су то прихватили, ништа друго него Идеолошку комисију, која ће нечију исправност мерити само по „исправном" односу према злочину, док ће „немирење са злочином" постати мантра, ништа мање бесмислена од имагинарних, а празних, парола о братству и јединству, фабрикама које иду радницима, слободи и једнакости.

Логичке рупе у тој дефиницији су бескрајне. Пример један само: aко је немирење са злочином главни кључ, ако га исказујемо говорима, трибинама, данима сећања, осудама... зар немају право на назив „другосрбијанац" сви они који сваког лета учествују у дану сећања на жртве „Олује", манифестације коју организује сам Вучић. Да ли је он „другосрбијанац"?

Чист силогизам:

1. Друга Србија се не мири са злочином.

2. Вучић се не мири са злочином.

3. Вучић је припадник Друге Србије.

Наравно да није, и то не зато што је абдукција невероватна, али ту проблем не престаје, него почиње, јер та врста одређивања онда захтева додатна, увек небулозна, појашњења.

Па, хајдемо, редом:

Да ли, да бих био „другосрбијанац", треба да, пошто сам игром случаја Србин, осуђујем само злочине коју су починили Срби? Остали злочини ме не занимају? Немам право да их коментаришем, него то морам да оставим „другохрватима", „другобошњацима"?

Шта је онда онај, искрени следбеник Христа, било које националности, на пример, који би пао на колена и у Сребреници и у Јасеновцу? Још горе, да ли то значи да мој друг Мухарем Баздуљ, ако хоће да поприми јасне „другосрбијанске" („другобошњачке"), одлике, да добије њихово признање, треба да се прави луд на Сребреницу, да јавно оплакује Кравице, а да се Јасеновцем уопште не бави, то је између нас и Хрвата, Бошњаци с тим везе немају и не треба ни да их се тиче.

Како би онда уопште био снимљен филм о Сребреници, а да га не сними Србин (Српкиња)? Јасмила Жбанић је починила највећи „другобошњачки" грех? 

Ајмо даље. Да ли је Момчило Ђујић, војвода кнински и четнички из Другог светског рата, био „другосрбијанац". Питам, пошто сам нашао низ исказа који говоре да је добар део прекодринских и личких Срба отишао у четнике, не због краља и отаџбине, не због идеологије, било које, него да би побегао од ножа. Може ли се, да ли је, сасвим исправно рећи да се „нису мирили са злочином". Ерго, да ли се не мирим са злочином ако узмем пушку и злочинца убијем? Ако је то тачно, зашто „другосрбијанци", током деведесетих, не побише све те злочинце, од Милошевића, па на даље?

Разумем, наравно, то је мирољубив свет, своје неслагање исказује на цивилизован начин, али зар не ради то и свака Мис света, која не само да се не мири са злочином, него је и против рата, еn général, па се оно са злочинима подразумева.

Да ли из тога следи да се свако ко је леп не мири с злочином? Ко још, осим Далај Ламе, а он баш да је леп, и није. И како се не мирим са злочином, тачно упутство молим, пошто оно, тачно упутство за употребу, мора, по Умберту Еку, да буде обавезни део сваке озбиљне дефиниције. И то упутство да се дâ Драгославу Бокану, он никако да се помири са злочином, да би знао како да се понаша када следећи пут дође у Хит твит. Другосрбијанац је он, прави, само се крије.

Такође, са којим злочином се не мирим? Да ли исти однос имам са свим злочинима, или само са одређеним? Руанда и Вијетнам, исто? Украјина и Ирак? НАТО бомбардовање и Сарајево? Имам ли права да ми буде исто?

Даље, да ли се односи, немирење, само на деведесете, или смем да идем даље, у историју? Које националности морам да будем? 

Гомила глупих питања, са још глупљим одговорима, то је срж реченице о Србији која се не мири са злочинима. 

Са оном другом реченицом, да Друга Србија почиње тамо где престаје злочин је још горе, пошто бих је, да сам Војислав Шешељ, узео за лого, и одмах кренуо да ширим границе све до тамо где злочини престају. Они који верују у границе на линији Карловац, Карлобаг и Огулин просто вапе да им се Друга Србија оствари.

Све заједно, и то је мој основни проблем са њом, Друга Србија је Алхемија. Круг оних који су се прогласили за оне који знају „Тајну", и који се годинама баве, истовремено, и доказивањем „Тајне" и њеним скривањем од нас непосвећених (нисмо је достојни), без икакве намере да нам икада признају да је једина тајна то да „Тајне", нема.

А нема је, пошто је згражавање над злочином, његова осуда, нешто што је примерено, иманентно, сваком иоле нормалном човеку. Не мораш да будеш члан Београдског круга, још мање да мислиш добро о Весни Пешић, да би веровао да је свако убијање лоше, па и оно које су починили припадници твог народа.

И ту је највећи грех интелектуалаца који су се дохватили млаћења празне сламе Другом Србијом. Од нечег нормалног, направили су идеологију, и све по тој идеологији поделили. 

И могу да кажу да су то радили и они други, али то њихов грех нити умањује, нити оправдава.

Поготово када је разлика у члановима различитих Идеолошких комисија (националних и грађанских), само терминолошка, а никако суштинска.

И једни и други теже да буду владајућа идеологија, што подразумева апсолутно укидање, искорењивање, оне друге.

И једна и друга теже колективизму, кроз наметање једног мишљења за цео колектив, и суштински су против сваког индивидуализма, сваког искакања, што значи и против сваког напретка. Херметички затворен свет, у којем су они све, савршено им одговара. Свет у којем је свака интима забрањена, него сви имају јавно да се изјасне, да би се знало да ли су исправни, или не. 

И једна и друга мисле да једине имају право да одреде који злочини су прави злочини, који облик „немирења" је једини исправни облик и, на крају, који злочини имају право на сећање, а који има да буду заборављени.

И најважније. И једна и друга, а мени посебно то смета код друге, не умеју оно основно. Да воле. Било кога другог, и сваку различитост. Не желе ништа што је друкчије да признају а још мање да то подстичу. Не покушавају да разумеју друге, и презиру их ако ти други не разумеју њих. Пресупозиција сваког њиховог исказа је то да су они једини исправни.

Суштински, не умеју, понављам, да воле, никога осим себе и своје идеологије. А самим тим, не желе ни било какав дијалог, било какав разговор, с било ким, о било чему (што јесте, бар за мене, љубав, а ако се сложимо и да је само пристојност, немам ништа против).

Уместо свега тога, нуде ми колективно Обожавање. Једне идеологије, једне власти (свака Идеолошка комисија жели да влада), једног наратива.

А на то, извињавам се, не могу да пристанем.