Био сам на Балкану, то је чудесно место: На шта ти тачно мислиш када кажеш Балкан?

Oвај комад земље под капом небеском које насељавамо није одувек било познато као Балкан. Јован Цвијић наводи бројна имена коришћена у прошлости. Услед важности грчке и византијске културе, коришћени су називи Грчко и Византијско полуострво. „Они, који су се бавили проучавањем римске историје и старина, зваху га кашто Римско или Илирско полуострво“, додаје Цвијић. У доба ренесансе настао је назив Catena Mundi – „Вериге света“. Продор Османлија донео је овом простору и име Европска Турска. 

Цвијић примећује да је у доба настанка модерне географије као научне дисциплине – у време деловања немачких географа Александра фон Хумболта (1769-1859) и Карла Ритера (1779– 859) – настала тенденција да географски топоними мање садрже културне и политичке одреднице, а више оне инспирисане природним карактеристикама. Географија је тада започела никада добијену битку да се одвоји од политике. 

Како да те зовем, какво име да ти дам?

У књизи Балканско полуострво и јужнословенске земље Цвијић каже да је термин Balkanhalbinsel (Балканско полуострво) први пут употребио Аугуст Цојне 1808. године. У време када рељеф полуострва није био довољно познат, Цојне је сматрао да кичму овог дела света представља она планина која је у античко време била позната као Хемус, а коју су Турци звали Балкан.

Етимологија речи није сасвим јасна, али с обзиром да се и западни регион Туркменистана зове Balkan welaýaty (Вилајет Балкан), оно што можемо да кажемо је да се готово сигурно ради о речи турског порекла. Словени су планину звали Стара Планина. 

Цвијић није био срећан са избором имена. За разлику од Цојнеовог времена, почетком 20. века када је Цвијић писао постало је јасно да не постоји један планински венац који се простире преко читавог полуострва. Када је Цојне кумовао овом делу света, он то није знао. Вероватно му је деловало и логично да на југу Европе постоје три полуострва – Пиринејско, Апенинско и Балканско.

Веровање да на Балкану постоји један доминантни планински ланац је преживљавало на географским картама све до 1870-их. „Али, изгледа ми да је доцкан исправљати“, пише Цвијић и додаје: „Има у свету доста погрешно датих, географских имена; име Балканског полуострва није једино. Због свега овога нема места мењању имена Балканском полуострву, као што чине неколико немачких географа који се служе безличним именом: Југоисточно Европско Полуострво“.

Планина Балкан уздиже се од Црног мора у Бугарској и простире се ка западу све до источне Србије, где се њени обронци спуштају ка атарима општина Зајечар, Неготин, Књажевац и Пирот.

 У „мекинтошу“ уздуж Балкана

Мало ко је познавао Балкан (и полуострво и планину) као Цвијић. Наоружан непромочивим капутом шкотске фирме „Мекинтош“, бележницама и несаломивом вољом, Јован Цвијић је тридесет и осам сезона тумарао Балканом. Уздуж и попреко. По висинама и долинама. Посматрао је, сакупљао податке и промишљао. Испунио је стотине свезака. Дао је грандиозан допринос светској науци.

Његово допринос географији је добро познат. Историчар Питер Берк у књизи Француска историографска револуција (школа Анала 1929 – 1989) Цвијићево Балканско полуострво убраја у важнија дела која је овај импозантни историографски правац дао – иако је Цвијић ово дело објавио пре оснивања часописа Анали и упркос томе што његов рад није био превасходно историјски.

Дао је импозантан допринос српској и југословенској ствари и током Првог светског рата. У периоду 1914-1918, када су владе свих зараћених страна користиле научнике у тој мери да историчари говоре о „академско-војно-индустријском“ комплексу Првог светског рата, Цвијић је имао шта да каже и то на начин који је грабио пажњу слушалаца.

Цвијићева величина, пак, нија била само у неуморном крстарењу балканским врлетима, научном доприносу или државотворном деловању. Цвијић није био један од оних који су имали поштоваоце али не и ученике. Стварао је људе, институције и идеје.

У Антропогеографским проблемима Балканског полуострва Цвијић објављује савете за теренско истраживање. Урадио је то након што је у својим ногама имао више од деценије искуства. Писао је: „Тежња је моја била радити методски и на широким основама, осим тога без хитње, с оном мирноћом, која је за овакве послове неопходно потребна.“

Цвијић је прецизно објашњавао како означити географске, етнографске и економске особине сваког села. Није заборавио ни на историју: „Треба старе, а разборите и поуздане људе распитати о свему што знају из прошлости тога села“. Цвијић је инспирисао чете истраживача захваљујући којима је много тога отргнуто од заборава. 

Његови савети и данас могу добро да послуже свакоме ко жели да открије место одакле је потекао Балкан као назив за полуострво, на планину коју зовемо Стара планина.

Заузета високом политиком и националним питањима историографија ју је махом заобилазила. Уопште узевши, Источна и Југоисточна Србија нису заузеле оно место које има херцеговачко-дринска вертикала. Радови академика Владимира Стојанчевића и књиге Бориславе Лилић (Југоисточна Србија: 1878-1918 и Југоисточна Србија у периоду српске националне револуције: 1804-1878) ретки су изузеци. А и у оним књигама које су написане, за људе са планине нема довољно места. Они, често неписмени, не остављају много писаног трага иза себе, што историчарима отежава посао.

Тамо на Балкану

Имајући то у виду, да би се открио Балкан, боље је табанати Старом планином него листати странице постојећих књига. Приче људи урезују се јако у свест. Зато се вреди присетити Цвијићевих савета. 

Одлазак на Балкан-планину открива толико тога о Балкану-територији. Док шетам Старом планином схватам да Балкан дели судбину толиких других делова света. Цвијић је био у праву. Наш погрешно именовани део планете није усамљени пример. Политичка и културна моћ преносила се и на свет знања. Нашем делу света име је дао неко ко овде ногом никада није крочио. Један немачки географ је предложио и сви смо ми постали Балканци.

Политичка и економска превласт Запада у модерно доба оставила је печат и у томе како посматрамо свет. Тако имамо Блиски и Далеки Исток. У односу на шта? У односу на Запад, наравно. Највиши врх на свету не познајемо као Чомолунгма, како кров света зову Тибетанци. Знамо га као Еверест, по британском географу и пуковнику Џорџу Евересту.

Контуре Балкана-територије добијају најјаснији облик са највишег врха Балкана-планине. Прво што одатле видим је интимни однос географије и политике. Миџор је гранична тачка Србије и Бугарске: његових 2.169 метара надморске висине су највиша тачка Балкана у Србији.

На западу се простире Србија. Често се каже и да је то највиша тачка Уже или Централне Србије. Другим речима, Србије без територија Војводине и Косова и Метохије. Политика Комунистичке партије Југославије и јединствени положај СР Србије и њених аутономних области створили су нову географску терминологију. Нема Уже Србије пре 1945.

На истоку се пружа Бугарска. Како су ЕУ и Европа постали синоними, може се рећи да источно од Миџора почиње Европа. Мој пријатељ, са којим сам био на Миџору, кроз смех ми предлаже да се спустимо мало на бугарску страну, да видимо какви ветрови дувају у Европи. Ми смо данас, кажу, Западни Балкан. Источни Балкан, наравно, не постоји. 

Геологија историје

Балкан носи трагове бурне прошлости. Бројни су споменици страдалима – од рата против Турске 1876-1878, преко Првог до Другог светског рата. Међутим, једна ствар је неуобичајена – споменици посвећени настрадалима обухватају погинуле у оба рата. На старе споменике су уписивана нова имена, или су нови споменици одбијали да забораве старе жртве. Балкан може и лепо да изненади.

Балкан је осетио и глобалне олује. Манастир Светог Ђорђа, у месту Темска, примио је руске монахиње које су у Југославију побегле од бољшевика. Иза њих су сада остали само надгробни споменици, на којима је домаћи клесар, на исквареном руском, покушао да забележи њихове приче.

Границу је требало и чувати, па се испод Миџора налазе рушевине тзв. „летњих караула“. Трупе су биле неопходне на граници са Бугарском, али је њихов боравак на овим висинама био могућ само у летњим месецима. Евентуални прелазак непријатељске војске у зиму био је и немогућ.

Након сукоба Тито-Стаљин, пушкарања на граници су била честа. Бугарски граничари често су пуцали на војнике ЈНА у нади да ће се испровоцирати инцидент. Зарад побољшања одбрамбених капацитета, ЈНА је изградила читав низ путева, који су пробијани кроз тешке терене.

Тако од села Дојкинци, ка гребену Старе планине и граници са Бугарском, кроз напуштено село Арбиње, иде некадашњи војни пут довољно широк да се два возила могу лако мимоићи. 

Где су људи? 

Данас, на сву срећу, нема више пушкарања и граничара. Али нема ни људи. Балкан је застрашујуће празан. У селима је покоји залутали туриста и стари људи. Када је Југославија створена, 80% становништва живело је у селу, а 20% у градовима. Када се Југославија распала, 20% било је на селу, а 80% у градовима.

Урбанизација је била подстакнута потрагом за бољим и лакшим животом, а у СФРЈ и економијом оријентисаном ка тешкој индустрији. Завршили смо са празним фабрикама и празним селима.

Пре једног века у околини Старе планине била су четири гранична прелаза са Бугарском. Могло се ићи преко превоја Кади Богаз (код насеља Ново Корито), преко превоја Свети Никола (код насеља Равно Бучје), коритом реке Шашке (код насеља Вратарница), преко узвишења Вршка Чука (код Зајечара) и преко Градине (код Димитровграда).

Данас постоје само последња два.

Људи нема ни са српске, ни са бугарске стране. Некада противници, Србија и Бугарска се данас боре да не изгубе људе. Прошле године Уједињене нације су објавиле процену које ће државе до 2050. изгубити процентуално највише људи – на том списку Бугарска је прва, Србија је у првих десет.

Тако испада да као што се испразнио Балкан-планина, испразниће се и Балкан-територија. Постаће провинција провинције, јевтина радна снага потребна је другде.

Колико је Стара планина данас пуста, толико је њена лепота снажна.  Богата је и разнолика. И природом и историјом. Гостуша је место специфичне старовременске архитектуре, позната је и као „камено село“. 

Калуђерски скокови представљају највиши водопад у Србији. Строги природни резерват „Три чуке“ – можда и најлепши кутак ове велике планине – дом је врсте бора који нигде другде не расте.

Мало где можете срести крдо коња које свој мир проналази на великим висинама.

Не изненађује и то што је зелени покрет у Србији рођен управо овде. Покрет „Одбранимо реке Старе планине“, организован против планиране градње мини хидро-централа, први је ставио у центар пажње јавности питање животне средине.

Ману Чао је после концерта у Нишу дошао да подржи протесте у селу Топли До.

Стара планина има један облик, иако са различитих падина она изгледа другачије. Потрено је обићи и открити цео Балкан, да би се назрео његов прави облик. Док то радите, смењују се храстове и буквине шуме.

Жбунови клеке ће вас добро изгребати, али ће свеже боровнице бити добра награда за упорног шетача.

„У рано јутро 25. фебруара 1963. године, изнад села Завој, милиони кубних метара планине одвалили су се и јурнули низбрдо“, каже ми домаћин који ме је угостио. Река Височица није имала више куда, пресечен јој је ток. Вода је почела да се гомила. Након неколико сати, село Завој више није могло да се види. Огроман прилив воде, која није имала где да оде, створио је језеро које данас познајемо као Завојско језеро.

Водена стихија уништила је читава села, људе оставила без поседа а породичне гробове у дубинама језера. Данас, Завојско језеро представља популарну туристичку дестинацију.

Чудна је историја Балкана. То је место где са леве стране пута стоји изазовна прошлост, а са десне нестварна лепота. Балкан је место где људи причају приче које се не заборављају, које показују и шта је било и шта може бити.