Волели су га лева и десна Италија, прва и друга Србија, православни и католици, Аркан и Балашевић: Чији је Синиша Михајловић? štampaj

Посљедњи четвртак двије хиљаде двадесет и друге године однио је са собом двије иконе двадесетог вијека. Едсона Арантеса до Насимента Пелеа, човјека чије је име постало синоним за фудбал и Вивиjан Вествуд, жену која је обукла панк генерацију седамдесетих.

Број оних који су нас напустили, а који су драматично утицали на популарну културу данашњице све је већи. Али у тој „паради одлазака", једна смрт је у потпуности избјегла рутину „испраћаја са овог на неки други свијет", већ је у својој посебности бацила сасвим другачије свјетло, не само на човјека који је преминуо, већ и на свијет у којем је настао, растао и нестао. То је, свакако, смрт Синише Михајловића. Овај текст посвећен је њему. 

Да смо, ономад, наставили да снимамо Топ листу надреалиста, вјероватно би на ред дошао и скеч о подјели хришћанства у коме, међу завађеним странама, сходно великој фудбалској еуфорији, препрека не би била црквена догма, различит поглед на Свето Тројство, (К)Христа, улогу апостола, папство, целибат... већ несугласице око фудбалских правила, смисао офсајда, спорне димензије терена, бирање ГОАТ-а, неуједначени критеријуми приликом досуђивања казненог ударца и, наравно, неопходност увођења ВАР-а.

Да ли би то био камен спотицања између римског папе Лава Деветог и цариградског патријарха Михајла Првог Керуларија, да се те фаталне 1054. године, када се догодио Велики Раскол (Шизма), играло свјетско првенство у фудбалу?

Више од игре 

Као велики поштовалац садашњег Папе Фрање, Аргентинца, пасионираног љубитеља фудбала и навијача Сан Лоренца (бити из Буенос Ајреса, а не навијати ни за Боку ни за Ривер је знак истинске, челичне љубави), ја бих, вјероватно, глумио Светог оца, објашњавајући моме опоненту патријарху Михајлу, којег би играо Ђуро, како Свето Тројство у виду правила да послије трећег корнера судија мора да свира пенал (у Светим списима правило познато као „Три корнера-пенал!"), може само да удаљи ову генијалну игру од живота, јер, уколико то правило остане на снази, фудбал би постао као и свака друга игра. У њој би увијек побјеђивао бољи. Овако, без тог правила, фудбал је једина игра коју је човјек смислио у којој бољи може и да изгуби! Зато је његова сличност са животом запањујућа.

Зајебавали се ми с тим или не, Велики раскол је у наредних скоро хиљаду година донио само невоље, а како је вријеме протицало, оне су постајале веће, па је њихов врхунац био у двадесетом вијеку, посебно код нас, на Балкану, преко чије је територије пукла та јединствена духовна плоча подијеливши исту или сличну социопсихолошку структуру обичног човјека до те мјере да су се у име најплеменитије религије до које је људски род досегао (тако, барем, своју вјеру доживљавају хришћани), потезала најнељудскија средства уништавања, од чега ме, кад год се тога сјетим, облије стид.

Како тема овога текста није то ко се ту коме више најебао мајке (мање или више сви  мислимо да то знамо и свако има своје, тешко промјењиво мишљење), покушајмо да наставимо скеч Надреалиста у коме је фудбал тај који би те двије зараћене стране, послије толико вијекова, вратио једну другој.

Ех, у том случају, полако али сигурно, излазимо из Топ листе надреалиста и улазимо у стварни свијет који је, морамо признати, у многим својим елементима надмашио ову шармантну сарајевску серију.

Наиме, откако је Шизме, од те 1054. године до данас, увијек је постојало, и са једне и са друге стране, покушаја да се двије цркве приближе, да се међу њима нађе неки заједнички језик, тачка на којој би се могло реновирати девастирано повјерење. Некада се та заједничка нит везала за заједничког непријатеља (Ислам), а некада су локални догађаји диктирали историјске услове у којима су се Срби (православци) и Хрвати (католици) збили у заједничке редове поставши „браћа", барем док невоља не прође.

Али, како је духовни раздор довољно дубок, до истинског приближавања никада није дошло. Напротив, различит поглед на централну фигуру хришћанске религије, око које се плету сви морални и етички, па и естетски закони друштва, начини организације, модели функционисања, као и емотивни корпус сваког појединца, вјеровао он у Њега или не, вјековима су само продубљивали јаз међу завађеним странама, правећи међу њима зид саздан од неповјерења, нетрпељивости и мржње.

Како је љубав према Христу имала два своја спољна облика, код једних, то је био непосредни однос са Богом, без сувишних посредника, а код других, посебна процедура која се претворила у Протокол, тако су се, кроз вијекове, код људи који упражњавају ова два различита дијељења Љубави, зачеле нарочите особине које су, касније, судбоносно дјеловале у грађењу онога што, уз недостатак боље ријечи, зовемо менталитет.

И док једни мањак „индивидуалне слободе при вјероисповијести" надопуњују преношењем љубави на институцију, по протоколу који има јасна правила и транспарентну „командну одговорност", код других је тај „лични однос вјероисповијести", без икакве субординације,  резултирао великом слободом, али антиталентом за било какву организацију. Неко је добио једно, а изгубио друго, и обрнуто.   

У фудбалу се то рефлектовало најјасније. Протокол, на коме почива католичанство, чврсто је урезан у било коју људску дјелатност, и вјерујућих и оних који припадају том духовном концепту, па је свака активност у којој је неопходна чврста организација са јасним командним системом у том друштву доживјела процват, од инквизиције до фестивала у Санрему.

Како је фудбал у својој суштини, веома компликован систем, од саме игре до организације која ту игру подржава, онда није чудно да су, и поред тога што је измишљен у чисто протестантској средини (Енглеска), од четири фудбалске велесиле (Аргентина, Бразил, Италија и Њемачка), три и по католичке земље.

Другој страни, оној у којој се Христу љубав изјављује интимно, без вишка посредника, резервисана је умјетност, езотерија и мистицизам, све оно у чему је Појединац у потпуности ослобођен обавеза према Протоколу. Али, са Слободом коју својим мислима носе Достојевски, Тарковски и Тесла, тешко да можеш даље од шеснаестине финала.

968 година касније 

Међутим, деветсто шездесет осам година након Шизме, десило се нешто крајње неочекивано! Последњег слободног дана на Свјетском фудбалском првенству у Катару, планету је обишла шокантна вијест да је, након дуге и тешке болести, умро Синиша Михајловић, велики играч и тренер!

Већ након пар сати од њеног објављивања, видјело се да то није обична смрт. Сви свјетски медији, најпосјећенији портали, велика имена фудбала и спорта, пријатељи, познаници, глумци, пјевачи, режисери, опраштали су се дирљивим ријечима  од дјечака кудраве косе са осмијехом на лицу, који је Бајерну забио чудесан гол из слободног ударца, чиме је својој Звезди омогућио пролаз у финале Купа шампиона.

Синиша Михајловић је постигао много у фудбалу. И као играч и као тренер. Свој врхунац имао је управо на самом почетку каријере, када је са Звездом био првак Европе и свијета. Постигао је више голова из слободних удараца него што су неки фудбалери имали утакмица. Неко је примјетио да је од хиљаду голова постигнутих у Катару само један био из слободњака. Тај податак јасно говори о томе да на том првенству није играо Синиша.

Као тренер водио је и велике и мало мање клубове, са више или мање успјеха, али, ипак, сав тај свијет који је дошао да га испрати, што испред Базилике Свете Марије у Риму, што преко друштвених мрежа и медија, није га пратио због његових фудбалских успјеха већ због тога што је био јединствен човјек, топао, незамјењив, благог осмијеха и челичне воље.

А Судбина се потрудила да му што више загорча живот. Није, јадна, знала с ким има посла. Родио се у ономе што се некад звало „мјешовити брак", и то баш у једином периоду у историји Балкана у коме није било важно коју верзију вјеровања у Бога упражњаваш. Прве кораке направио је у Вуковару, граду око кога се исплела једна од најстрашнијих трагедија деведесетих.

Играо је за Звезду у оним лудим временима у којима Србима није мањкало храбрости, али јесте памети. Са Звездом је покорио и Европу и Свет. Играо је за Лацио у оно доба када Србима није било спаса.

Уколико Петера Хандкеа посматрамо као физичко, а не као правно лице, навијачи Лација, захваљујући Синиши Михајловићу и Декију Станковићу, били су једина институција на бијеломе свијету која је отворено пружала подршку српском народу за вријеме бомбардовања НАТО алијансе 1999. године. Те исте године Синиша са Лацијом осваја европски Куп купова што су Срби доживјели као властити тријумф.

Али, Синиша, дијете гвоздене воље, све невоље је превазишао и гдје год је приспио, ту је направио оно што најбоље зна - Породицу! Куд год да се денуо, око себе је окупљао људе у једну велику, складну цјелину. Да ли као супруг, отац, играч или као тренер, да ли на фудбалском терену или испред грила „Локи", Синиша је био кохезиони фактор, магнет око кога се све врти.

Једноставно, био је омиљен! Вољели су га и зведаши и гробари, и миланези и интеровци, и навијачи Роме и навијачи Лација,  и лијева и десна Италија, и прва и друга Србија, и Аркан и Ђорђе Балашевић! На крају, видимо, вољели су га и католици и православци.

Та, ријечима тешко исказива особина, коју поједини људи посједују, а која мири све око себе, привлачи и грије, управо је оно што је Синиша посједовао, а што нико није знао док није изгубио своју посљедњу утакмицу.

На крају му је Судбина, не знајући како да га сломи, послала леукемију. Оригинално, нема шта!

Сунчани понедјељак у Риму 

За неке људе се каже да тек кад умру почиње њихов нови живот, а такви, на крају, буду они који прођу кроз канонизацију што духовних, што свјетовних институција и постану бесмртни. Вријеме им нађе мјесто на небу! Вријеме је наш Велики ВАР.

Многи фудбалери његове генерације, па и они млађи, имају у својим витринама више трофеја, на својим банковним рачунима више пара, а у својим фасциклама боље уговоре, али тешко да ће ико од њих имати величанственији испраћај од онога којег је имао Синиша тог сунчаног понедјељка у Риму.

А тог је јутра, послије деветсто шездесет осам година, Шизма нестала. Из Базилике Санта Марија дели Ањели, у епицентру католицизма, изашао је православни крст са именом покојника исписаним ћирилицом! Само су бројеви који су означавали годину рођења и годину смрти били читљиви римској публици.

Ковчегу се приближио један дјечак у тренерци, пољубио га и прекрстио се са три прста. У пратњи ковчега којег су носили његови саборци, Манћини, Станковић, Ломбардо..., ишло је пар католичких свештеника обучених у свечане љубичасте мондуре. Међу њима био је и један православни поп. У тренутку када се појавише на оштром римском сунцу, православац и католик се ухватише под руку. Шапатом су се нешто договарали. Изгледали су као тренер и његов помоћник у тренутку када се осјећа потреба за промјеном тактике. Изгледало је да Раскола међу њима двојицом више нема! То може само фудбал! То може само Синиша Михајловић!

Негдје би се ту и завршио наш скеч о Великом расколу. Да ли би се Леон Десети и Михајло Први сложили око фудбалске догме или би свако играо тај племенити спорт по својим правилима, одлучила би енергија глумаца, редитељски рез и снага хумора.

Али, једно је сигурно. Два поглавара, из два супротстављена Рима, никада се не би сложили око једног питања. „Чији је Синиша Михајловић?"