Можда међу мушкарцима има више генијалаца него међу женама, али сигурно има и више идиота

У чувеном извештају Масачусетског института за технологију (МИТ) за 2020. годину, оно што је било нарочито упадљиво односило се на признање управе Института да је дискриминација женског дела научно-истраживачких тимова годинама сматрана заблудом, тo јест поремећајем перцепције, а не стварношћу. Сви који су макар део свог живота провели у науци знају да је запостављеност жена у истраживачким тимовима реалност и да нема никакве везе са способношћу и талентом, будући да су, као што је познато, девојке обично бољи студенти од мушкараца и да је број доктората и научних публикација знатно већи на женској страни. О овоме се може више видети у извештају Америчког националног савета за научна истраживања.

По завршеним универзитетским студијама, стартне позиције мушкараца и жена, бар што се тиче плате, подједнаке су, али у каснијем току који се назива „прављењем каријере“, жене отпадају много чешће него мушкарци. Ово је карактеристично не само за науку него и за друге професије, на пример правничку или економску. У англосаксонском подручју овај феномен је познат под називом „Leaky pipeline”, односно, порозни пут успеха.

Проблем жена и њихове каријере у директној је вези с критичним периодом у коме се у каријери успева, а који се поклапа са формирањем породице и рађањем деце. Да би се обезбедила финансијска средства за реализацију неког научног пројекта обично се ради дуго и прилично тешко, а онда се испостави да на ред дође дете, што је неколико година које уследе неспојиво са захтевима који се постављају у озбиљним лабораторијама и истраживачким центрима.

Из извештаја МТИ-ја видело се да су жене практично искључене са директорских позиција на најважнијим научним одсецима и у лабораторијама, и да су плаћене, углавном, 20–30 одсто мање од мушкараца, упркос мукотрпном ишчитавању правила игре мушкараца која су морале да уче као страни језик.

Изгледа да се од анализа спроведених у МИТ-у до сада много тога променило. Данас се велике корпорације и велике научне институције све више прилагођавају женским физиолошким стањима, због којих се ствара тзв. family-friendly атмосфера. У америчким научним институцијама у којима последњих година влада таква атмосфера, број жена с плаћеним пуним радним временом порастао је за скоро 20 одсто. Последњих година често се планирају послови који се могу радити онлајн, без напуштања куће, тако да се тиме делом решава проблем чувања деце.

Хормони

Времена када се мислило да је за жену најбоље и најсигурније место поред огњишта, с варјачом у десној руци, дететом у левој и на сиси, најбоље по читав дан, одавно су прошла, али су добра подлога идеолозима материнства, традиционалне породице и свим вредностима које уз то иду. Данас се крећемо, живимо и радимо с претпоставком да су мушкарци и жене једнаки, што заиста и јесу, нарочито физички, али не увек.

Од средине прошлог века млади нараштај женског света одраста на идеји да ниједна од њих није дошла на свет као жена, него да се то постаје. Ово веровање је део легата феминистичког покрета, који је доста дуго владајућа филозофија: кад жене не би биле дискриминисане, што још увек негде јесу, радиле би на исти начин и са истим успехом као мушкарци. Али, кад добију децу, ствари се мењају. Шта даље? То је ствар избора и доказ је да жена припада другачијој биологији и другом свету, различитом од мушког. Ипак, биологија није крај приче. Она је почетак, јер разлике између мушкараца и жена су колико суптилне толико и фундаменталне.

Њихова ДНК се подудара у 99,8 одсто случајева. Разлика се први пут манифестује у тренутку зачећа, кад се у 23. пару хромозома појављује XY, то јест „мушки пар“, при чему хромозом Y одређује мушки пол. Женски пар чине XX хромозоми. Ова разлика постаје очигледна кад се новорођенче појави на светлости дана, а знатно је јаснија током даљег раста и развоја. Разлике у физиологији, то јест функционисању женског и мушког тела, постоје с разлогом jeр имају посебну функцију, а све заједно омогућавају преживљавање, продужење врсте и релативно дуг живот оба пола.

Концентрација тестостерона код одрасле жене је мала, отприлике 15–70 нанограма по децилитру (ng/dL), док је за просечног мушкарца 270–1070 нанограма (ng/dL). Сваке године после тридесете концентрација тестостерона код мушкарца снижава се за 1 одсто, а након менопаузе жене губе знатне количине естрогена, који са 30–400 пикограма по милилитру (pg/mL) пада на 10 до 50 pg/mL. Нанограм је милијардити део грама, а пикограм је 0,001 нанограма (и један и други су мерне јединице за хормоне и лекове). Због тестостерона, мушкарци имају изражену Адамову јабучицу и већи ларинкс од жена, а последица тога је дубљи мушки глас.

Већ је постигнут консензус о делимичним разликама централног нервног система женâ и мушкараца, из чега произлазе разлике у понашању, склоностима и талентима којима су обдарени. Женска мождана активност даје предност емпатији (способност препознавања и разумевања туђих емоција и размишљања) дисциплини и обуздавању жеље за доминацијом, док je мушкарац склонији борби, као у рингу, али и ризицима и агресији. Тестостерон утиче на понашање мушкараца и на образац напредовања на послу – који су направили мушкарци за мушкарце.

Природа и одгој

Биологија не мора бити судбина, али у најмању руку може бити полазна основа за разумевање и дискусију о многим разликама између полова које се само подразумевају. О разликама женског и мушког централног нервног система, то јест мозга, није умесно расправљати јер је одавно уклоњена вековна предрасуда да је жена недовољно духовно развијена. Тек од 1990. године, из Међународног пројекта „Human Genome“ проистекло боље разумевање генома жене, a касније тумачење дејства хормона и неурона били су биолошки аргументи за разлике полова на молекуларном нивоу.

У међувремену, многи научници су прихватили схватање развоја хомо сапијенса као комбинацију дејства „nature and nurture“, то јест природе и одгоја. Идеал је свет будућности у коме би мушкарац и жена равноправно заузимали позиције у политици, привреди, уметности и науци. У коме би се свака сумња да пол може бити препрека сматрала јеретичком.

Утицај хормона жена и мушкараца током целог живота је огроман, и ту огромност је тешко оспорити. У различитим концентрацијама у крви мушкарца и жене циркулишу стероиди произведени у надбубрежној жлезди, тестостерон у тестисима, естроген у јајницима, и они на компликован начин утичу на мозак и на различита ткива у организму.

Хормони управљају нагонима жене, њеним представама о стварности, животним и уметничким вредностима, о знању и свему осталом. Жене се боље од мушкараца сећају неких емоционалних појединости у извесним ситуацијама, јер је за то надлежан регион у мозгу који се налази у такозваном лимбичком систему и у амигдалоидном комплексу, то јест бадемастим једрима слепоочних режњева мозга.

Такође, центри за говор и за разумевање говора у женском су мозгу боље међусобно умрежени него у мушком. Жене имају дебљи corpus callosum, плочасту творевину беличасте боје, дугачку 200 милиметара, која је смештена између можданих хемисфера и служи као транспортни пут за говор и емоције.

Осим тога, женама помаже сексуални хормон окситоцин, тако што им олакшава порођај и омогућава боље препознавање значења израза лица и осећања особа с којима разговарају. Неке студије су показале да се овај ефекат може репродуковати и код мушкараца, уколико им се окситоцин, као спреј, убаци у носну шупљину. Спреј окситоцина ресорбован преко слузнице носа, помаже у испољавању емпатије више него обично.

Окситоцин садржи девет аминокиселина, први је полипептидни хормон, а синтетизовао га је 1953. године амерички биохемичар Винсент ди Вињо. За подвиг синтезе окситоцина добио је Нобелову награду 1955. године. 

Женски и мушки мозак

Модерна компјутеризована томографија мозга (преглед и снимање органа и ткива по слојевима) омогућила је посматрање функционисања мозга живе особе и утицаје пола на емоције, мишљење, виђење, слух, препознавање и разумевање израза лица, бол, схватање и оријентацију. При свему томе, „стандардни модел“ мозга ближи је женском него мушком мозгу!

Тек од осме недеље развоја, тестостерон заједно са осталим хормонима диригује организацијом и умрежавањем незрелог мозга у развоју. Он утиче на густину неурона у појединим можданим деловима и на цео мозак. Без тестостерона фетус би остао онакав какав је био приликом изласка из ембрионске фазе развоја у којој није било полног опредељења. Број неурона се, међутим, не разликује, али су код жена гушћи, што је у вези са запремином мозга.

Уопште узев, мозак човека је по мисаоним могућностима и осталим учинцима једнак мозгу жене. На први поглед се види да се природа у свом стваралаштву понаша на политички коректан начин. Ипак, кад се такозвана грос анатомија остави по страни и кад се анализира рад мождане машинерије, онда постаје јасно да једнакост није апсолутна.

Тим око харвардске професорке психијатрије Џил Голдстајн  показао је да су делови мождане коре задужени за више мисаоне процесе шири и дебљи код жена, док су код мушкараца подручја у слепоочним режњевима мозга одговорна за просторно сналажење и размишљање.

Неке друге студије потврдиле су познате клишеје: жене располажу већим хипокампусом, који учествује у укопчавању осећања и памћења. При томе центар за говор као и центар за слух у женском мозгу имају за једанаест одсто више неурона него одговарајући центри код мушкараца. Делови хипоталамуса, смештеног на дну мозга, који управљају сексуалним понашањем код мушкараца су двоструко већи него код жена, што одговара старој тврдњи жена да мушкарци „мисле само на ону ствар“.

Иако има скептика спрам значаја и тачности оваквих података, одавно је у биологији утврђено да за скоро све сисаре важи правило: што је нешто важније за понашање и однос према околини, то је већи одговарајући део мозга. Примати, као и човек, чији живот зависи од способности виђења, имају енормно велику површину мождане коре намењену тумачењу виђеног. Кад су мишеви у питању, онда је део мозга задужен за мирисе неупоредиво развијенији од осталих делова, јер живот мишева највише зависи од мириса.

Интегративно мишљење

Британски клинички психолог и професор развојне психологије на Универзитету Кембриџ, Сајмон Барон-Коен, полази од чињенице да су мушки и женски мозак, док су још у материци, због утицаја сексуалних хормона, различито програмирани. Да би то потврдио, мерио је концентрацију тестостерона у плодовој води гравидних жена. Касније, после тачно годину дана, а потом и после две године, прегледао је мајке чију је плодову воду анализирао, а онда и њихову децу. Његова претпоставка се потврдила. Што је била већа концентрација тестостерона у плодовој води, то је дете ређе гледало у своју мајку, а касније му је речник био сиромашнији.

Аутизам, бар тако Барон-Коен мисли, јесте екстремно негативна одлика мушког мозга. По његовом схватању, мушки и женски мозак разликују се по стилу мишљења: мушкарци мисле систематски, корак по корак, док жене свет схватају уз помоћ емпатије. Због тога су им и мозгови умрежени на различите начине. Међутим, поред свих показатеља о једнакости духа и енергије, женски део популације који се определио за академски начин живота суочен је с проблемима о којима сви причају и сви их разумеју, а упркос томе потребне промене су споре.

 Чињеница је да типично женске теме, као што су морал, социјална одговорност, праведност и разумевање осећања и потреба других, заузимају значајно место у литератури о менаџменту у којој се истиче „интегративно мишљење“ као особина која мора бити доминантна међу особама које воде најважније послове у друштву. То је способност доброг процењивања туђих идеја, спајање различитих гледишта из којих се јављају нове и боље идеје.

Интегративно мишљење је једна од типичних женских особина. У конкурентској борби за успех, више неће важити правило који гласи да најјачи пробијају све баријере и одлазе даље. Тамо где се доносе најважније одлуке, између мушкараца и жена више неће бити разлике осим једне, а та је да су жене (можда) боље. За жену то није никаква играрија, јер се све то догађа на територији која, у суштини, није њена, већ мушка. На крају, жене перфектно употребљавају два система: туђи и свој. Мушкарци на врху понашају се као рибе у води. Жене такође, али боље пливају.

Питање каријере

Жене које желе каријеру и пут ка врху не могу се према мушкарцима опходити као према својим другарицама, што би значило – без инсистирања на хијерархији, већ само са узајамним разумевањем.

Многа истраживања су показале да је женама важнији социјални аспект сопственог занимања него новац и статус. Кад се задовољe оним што су постигле, обично не желе више, што се погрешно тумачи као слабост и очигледан недостатак амбиција, поготово кад су у послу с мушкарцима.

Моћ и каријера нису ружне речи нити патолошке амбиције, иако је у њима скривен добар део биолошког детерминизма. Фирме које се баве обучавањем жена-кандидата за неку руководећу позицију тврде да је на путу ка успеху најважније ЈА за чије су коришћење мушкарци по природи талентовани. Друго правило односи се на говор тела. Ко на различитим конференцијама и скуповима седи најопуштеније, раширених руку и ногу, тај је „број један“ или има такву амбицију. Даме обично седе прекрштених ногу, држећи шаке склопљене у скуту. Међутим, ако желе да покажу да су потенцијални „број један“, руке им морају бити лежерно одмакнуте од тела и ослоњене на наслоне столице, а груди истурене напред.

Многе студије показују да фирме у којима жене имају водећу позицију на крају године исказују највећи профит. Али свет политичара, великих босова и других који доносе одлуке прилично је отпоран на ово, и невољно то прихвата

Само мали број шефова великих корпорација исказује жељу за модернизацијом и давањем руководећих позиција женама. Добар пример разумевања ствари је „Мајкрософт Дојчланд“, који је својевремено од дванаест руководећих места у фирми пет дао женама, што је био јединствен случај у немачком привредном пејзажу. Менаџмент није постао лошији нити спорији, а тон у интерним разговорима постао је много бољи, што говори о постојећем узајамном уважавању.

У суштини, многа предузећа већ сада воде рачуна приликом избора руководећих особа и рачунају да soft skills дају боље резултате. Покушава се са стварањем тимова чији ће се чланови међусобно разумевати и уважавати осећања других, што, кратко речено, говори о истицању важности типично женских особина. Да ли ће се свим овим покушајима решити питање места жена у друштву?

Професорка Хелена Фишер, америчка антрополошкиња на Универзитету Ратџерс у Њу Брансвику (САД), која се бави и понашањем људи, предвиђа да ће 21. век бити век жена, нарочито оних са изузетним капацитетима, попут бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, Урсуле фон дер Лајен, председнице Европске комисије, затим министарке здравља у влади Републике Србије професорке Данице Грујичић, и да ће их у све већем броју бити на кључним положајима у политици, науци и привреди динамичних држава. На тај начин, женске особине и њихово схватање живота, револуционисаће друштво. 

Биолошки гледано, мушкарци су од жена слабији у много чему. Укупно узев, мушкарци чешће пате од развојних поремећаја, пре свега аутизма, поремећаја говора и понашања, што је последица уплива тестостерона на неуроне и мозак фетуса већ од другог триместра трудноће

Има много успешних људи у науци и у бизнису који не гледају колико сати раде. У почетку раде по дванаест сати, нарочито око 30. године, кад су потпуно оријентисани на каријеру. У четрдесетим напредују или се боре да остану где јесу. После 65. одлазе у пензију, и одлазе углавном невољно. Своју енергију инвестирали су у каријеру да би повећали шансе за успех код жена. Тиме су побољшали своје изгледе да своје гене рашире, стварајући потомство. Природу не интересује шта ће са мушкарцима даље бити. Цена инвестиције у каријеру је осам година краћи животни век у поређењу са женама.

Еволуционо објашњење гласи: мушкарци су створени за краткорочне успехе, док жене после менопаузе настављају са бригом о деци и унуцима. Жене често имају шири спектар интересовања од мушкараца, и због тога се мање концентришу на одређени циљ у каријери. Све анкете показују да је за њих пословни резултат важан колико и други животни садржаји.

Што би рекла Сузана Пинкер, професорка развојне психологије на Универзитету Мек Гил у Канади и ауторка књиге Сексуални парадокс: „Међу мушкарцима, за разлику од жена, има више генијалаца, али исто тако и више идиота.“