Култура брисања на примеру Жерара Депардјеа: Омиљени глумац XX века je омражени глумац XXI века

Жерара Депардјеа сам видела уживо 2014, на плажи у Кану, где се одржавала импровизована конференција за штампу коју је организовала екипа филма „Добродошли у Њујорк“ Абела Фераре. Филм није уврштен у такмичарски програм, због чега је њујоршки редитељ одлучио да га прикаже на плажи, под шатором, недалеко од фестивалске дворане.

Депардје у њему игра Доминика Штрос-Кана, директора најмоћније финансијске институције на свету и најизгледнијег кандидата левице за новог француског председника, чији се свет руши након што га спремачица у њујоршком хотелу оптужи за силовање. Француски глумац је касније признао да није у његовом стилу да глуми „оне који исправљају посрнуле“, али да га је привукла „трагедија човека на врхунцу моћи који је ухваћен у замку својих нагона јер их никада није доводио у питање, исувише сигуран у себе“. Десет година касније, Депардје је постао тај трагични јунак.

Репортажу која је емитована почетком децембра на најгледанијем каналу француског јавног сервиса, „Жерар Депардје: Пад дива“, његов бивши продуцент, Жан-Луј Ливи, упоредио је са гиљотином.

Депардје у Северној Кореји

Материјал је преузет из документарног филма са путовања у Северну Кореју 2018. године. Глумац кога повремено гурају у инвалидским колицима због проблема са коленом услед честих падова са мотора, ниже вулгарне коментаре у сусрету са Корејкама. Нарочито гнусне опаске упућује девојци која му преводи током посете, а девојчица на коњу коју посматра буди код њега еротске асоцијације. Карактеристичан звук који испушта, попут брехтања, појачава утисак гротескног кловна. Све те коментаре и слободне опаске износи директно у камеру која га све време снима.

Документарни филм о његовој екскурзији у Северну Кореју никада није направљен, без сумње зато што продуценти нису имали шта у њега да ставе. Четири године касније, материјал је завршио код новинара који су га спаковали у #Metoo трибунал, заједно са сведочанствима десетак Францускиња – шминкерки, асистенткиња, младих глумица на снимањима филмова у којима је глумио од 2004. до 2022. године – које га терете за различите облике напаствовања, од вулгарних коментара, завлачења руке у гаће до силовања.

„То је патетично, то је облик немоћи“, коментарисао је Ливи Депардјеове испаде, осврћући се на „медијски процес“ који му је приређен. „Депардје није ни силеџија ни предатор. Нека суд пресуди, а ви водите рачуна о слици коју о њему правите“.

Слава и пад

Више од четрдесет година Депардјеово име на шпици је било довољно да финансира филм. Са једнаком лакоћом је глумио бандите, романтичне заводнике, страсне љубавнике, полицијске комесаре, раднике, државнике, писце, јунаке романа, Сирана де Бержерака, Дантона, Стаљина, Балзака, Родена, Кристофеа Колумба, Обеликса и још стотине других ликова, у филмовима Жан Лик Годара, Франсоа Трифоа, Алена Ренеа, Клода Шаброла, Жан-Пол Рапноа, али и Ридлија Скота, Бернарда Бертолучија, Петера Хандкеа (у филму „Леворука жена“)…

За мање од тридесет година глумио је у тридесет четири филма највећих француских и светских редитеља. Касније у каријери почео је да глуми у најразличитијим остварењима, не хајући за квалитет, што му је донело велику зараду, али и декаденцију која је највидљивија у физичком преображају. Депардје је познат по претеривању сваке врсте, а највише у храни и пићу. Попут каквог раблеовског јунака прди у јавности, режи или грокће попут вепра, изазива, виче, уноси се у лице, једном речју не излази из улоге опсценог кловна. Склон провокацијама, пажњу је привлачио због одбијања да плати порез, дружења са Путином од кога је добио руски пасош, екстравагантним путовањима са којих се враћао као амбасадор црногорске културе и узбекистанског туризма.

Статус великог глумца коме се сви диве и репутација бруталног заводника раскошног талента, учинили су га недодирљивим. Све док вештице нису заиграле коло око њега.

Отварање случаја

Депардје живи у раскошном здању из 19. века, у једном од најелегантнијих квартова на левој обали Сене, недалеко од Луксембуршког парка. Простор од 1.800 квадратних метара, са двадесетак соба и базеном, у коме се налази изузетна колекција уметничких дела коју је сакупио, његова је париска адреса. Одатле се може видети како излази на мотору који под теретом његових 130 кила личи на играчку.

Овде је августа 2018. дочекао младу глумицу Шарлот Арно, која је дошла по савет од породичног пријатеља који дуго познаје њене родитеље. Када јој је отворио врата на себи није имао ништа осим гаћа, „као што се иначе шета по кући“, објаснио је девојци. Након кратког разговора пришао је Шарлот која је у то време патила од анорексије. На снимцима са безбедносних камера које не искључује ни када је код куће, види се како пипка по грудима и задњици њено мршаво тело док она стоји пред њим са рукама на леђима, пре него што је поведе у спаваћу собу, у којој нема камера.

Шарлот је потом описала оно што се тамо десило као „апсолутни ужас“. Депардјеу је у то време 69 година, а њој 22. Упркос томе, недељу дана касније вратила се „да се објасни“ с њим, али се иста сцена поновила. У репортажи на француској телевизији своју паралишућу реакцију објашњава тиме да није очекивала да тако поступи неко ко би могао да јој буде деда, кога је познавала и у кога је имала поверење.

Глумица је пријавила напаствовање и након краткотрајне истраге случај је закључен без покретања поступка. Тужба коју је потом поднела водила је отварању нове истраге, која је 2020. довела до покретања оптужнице за силовање и сексуалне нападе против глумца коме је дозвољено да се брани са слободе уз одређена ограничења. Депардјеова одбрана је да девојка „није пружила отпор“ и да је у њеном погледу видео „мешавину изненађења и саучесништва“, што ће рећи – пристанак.

Злочин неједнакости

Од када је 2017. године у САД избила „афера Вајнстајн“, покрет #Мetoo који се проширио на више од осамдесет земаља показао је размере сексуалног узнемиравања са којим су суочене жене широм света. Француска верзија покрета је # balancetonporc (што би у преводу било „разоткриј свињу“), са идејом да „страх промени страну“ и да се жене охрабре да пријаве напаснике.

Овај покрет је покренуо измене закона о силовању и сексуалном злостављању у многим државама, па и у Француској. Предлаже се увођење термина „пристанак“ за квалификацију овог кривичног дела, па је тако 89 одсто Францускиња сагласно да се донесе закон који ће силовање дефинисати као сексуални однос без одобрења.

Француски закон дефинише силовање као „насиље, принуду, претњу или изненађење“. Број пресуда је, међутим, једва нешто већи од 1 одсто (и у Великој Британији је око 1 одсто).

Америчка адвокатица Катрин Мекинон која се питањима женских права бави од 1970-их, сматра да је то зато што се оптужени бране да није било принуде и што жртва треба да докаже да није пристала на однос. „Главни проблем је што је тежиште на жртви, уместо на починиоцу (…) а доказати супротно је готово немогуће. На то се односи констатација ‘нема довољно доказа’ коју често чујемо у завршници процеса“, каже ова професорка права на Харварду. „Погрешно је веровати да ће жена бити озбиљно схваћена ако каже да је одбила однос“, објашњава Мекинон.

Пристанак је за њу израз социјалне и правне кодификације идеје која у себи носи претпоставку неједнакости, идеје по којој носиоци моћи одређују да су они који немају моћ добровољно пристали. Ова идеја омогућава „да се и даље одржавају митови о силовању – тако се обукла јер је то тражила, прави се да је силована а у ствари јој се свидело, хоће да извуче корист…“

Она предлаже да се у закон унесе термин „једнакост“ и да се силовање дефинише као „злочин неједнакости“. Под неједнакошћу подразумева пол, социјални статус, класну припадност, расу, хендикеп, године… Листа није ограничена. Другим речима, ако је неко у неједнаком положају, било да је реч о пословној или некој другој хијерархији, не може да се подразумева да је пристао на оно што му је други учинио, чак и када није било јасног одбијања.

Промена друштвених кодова

Покрет #Мetoo је показао да се епоха мења и да се на секс све више гледа као на однос једнаких, а не однос потчињавања. У Француској је „афера Доминик Штрос-Кан “ означила прекретницу, када је један од најмоћнијих људи на свету пао с трона захваљујући тужби коју је против њега покренула црна собарица коју је напаствовао. На страну што до хапшења не би дошло да се случај десио у Француској, а не на америчком тлу. Афера Вајнстајн је показала да претње и уцене у стилу „Знаш ти ко сам ја“ не могу више да зауставе жене које су сада спремне да преузму ризик и јавно покажу прстом на насилнике.

То не значи да Французи постају пуританци (репутација која их прати је управо супротна), већ да се мењају друштвени кодови. Оно што је било дозвољено или толерисано до пре само неколико година, сада је неприхватљиво. О томе сведочи и низ књига које су се појавиле последњих година – „Пристанак“ Ванесе Спрингоре, „Некажњивост“ Елен Девинк, „Familia grande“ Камиј Кушнер и „Тужни тигар“ Неж Сино – које проблематизују ово питање пристанка и начин на који може да се изнуди од жртве, нарочито ако је врло млада. Низ жена из јавног живота је проговорило о својим личним искуствима, било да је реч о инцесту или везама које су као тинејџерке имале са старијим мушкарцима, на шта се гледало као на израз сексуалне слободе.

Депардјеов речник и његово понашање на снимањима били су познати свима који су с њим радили, али се на то реаговало са одобравањем или равнодушношћу. „То је Жерар“, одмахују руком они који га знају. А Жерара је било и има свуда.

Линч и правда

Депардје је као дечак сањао о Марлону Бранду, који је био његов глумачки и животни модел на почетку каријере. Самоук, из сиромашне провинцијске породице са којом није имао добар однос, мангуп и силеџија који је каријеру глумца почео у позоришту – много је сличности француског глумца са америчким идолом, укључујући и физички преображај. Као и Брандо у последњим годинама, и Депардје је принуђен да бежи од јавности.

Проблем је, међутим, што јавни линч није спровођење правде. То што је претходних две хиљаде година трајао лов на вештице, не значи да сада треба окренути псе у супротном правцу. То је у средишту расправе о Депардјеовом случају која пршти у Француској. Као и по другим осетљивим друштвеним питањима и овде су се издвојила два табора – они који га бране и они који  сматрају да је крив.

У расправу су се укључили и садашњи и бивши француски председник, Емануел Макрон и Франсоа Оланд, некадашњи сарадници а потом ривали. Позван да се изјасни о предлогу министарке културе да се Депардјеу одузме легија части, највеће француско признање, Макрон је рекао да је он велики глумац који је „понос Француске“ и да највише мрзи „лов на човека“. „Нисмо поносни на Депардјеа“, дан касније је изјавио Оланд, говорећи о пониженим женама и свима који у његовом понашању виде „насиље, доминацију и презир“.

Напади на Макрона долазе углавном са левице која исмева његов опортунизам и подсећа на једну од великих тема његовог председничког мандата – сузбијање насиља према женама. Оптужују га да се додворава десници и окреће леђа социјалној политици или равноправности. Подршка Депардјеу се тумачи у том кључу, утолико пре што су са деснице поздравили Макронов укор упућен министарки културе. „Од попустљивости до линча, прелаз је окрутан“, пише у уводнику „Фигароа“.

Рат се води и између феминисткиња и глумица које су стале у његову одбрану. Писмо подршке „Не бришите Депардјеа“, које је 26. децембра објавио „Фигаро“, потписало је педесетак глумаца, певача и продуцената, међу којима су његове бивше колегинице и партнерке, Карол Буке, Натали Бај и Шарлота Ремплинг, као и певачице Карла Бруни и Аријел Домбасл (удата за Бернар-Анри Левија).

„Напад на Депардјеа је напад на уметност“, пише у овом писму јавности у одбрану „последњег филмског великана“. „Не можемо да останемо неми пред линчом коме је изложен, пред таласом мржње који се сручио на њега (…) игноришући претпоставку невиности коју би имао да није филмски горостас какав јесте“, поручују његове колеге. „Јавност греши када морализује велике уметнике“, објаснио је један од потписника, академик Жан-Мари Руар, у интервјуу француском радију. „Не будимо лицемерни, глумац таквог калибра као што је Жерар Депардје… Узнемиравамо га због вулгарних изјава и шта с тим? Да ли је то важно у животу? Важно је ко је он, шта доноси“. Јавни суд је, сматра, на путу да избрише све што чини срећу Француске, „тај хумор који смо имали и ту попустљивост према великим уметницима“.

Одговор огорчених активисткиња и феминисткиња из политичких партија није каснио: „Ово је застрашујуће, јер више не говоримо о томе да треба раздвојити човека од уметника, већ да се уметнику све опрашта у име уметности“, изјавила је саветница у градској скупштини Париза, Рафаел Реми-Лелу. „Шаље се порука да ће борба против сексистичког и сексуалног насиља увек бити мање важна од угледа и каријере моћних мушкараца“.

„Знам ко је Жерар, са или без алкохола“, изјавила је Карол Буке, његова бивша партнерка у животу и на филму, бранећи га неколико дана раније у телевизијској емисији. „Нећу да описујем свој сексуални живот, али Депардје није способан да науди женама“, рекла је глумица, алудирајући на његову импотентност.

Рушење споменика

„Свака епоха открива један аспект постојања, у свакој епохи човек се опредељује наспрам другог, љубави, смрти, наспрам света“, рекао је Жан Пол Сартр. Депардје је производ филмског миљеа из кога је потекао и медија који су га уздизали у небеса, епохе у којој су биоскопе пунили филмови Бертрана Блијеа у којима се прославио, са сировим хумором и сексуалношћу која је често била у функцији идеје друштвеног ослобађања, израз политичког опредељења.

Мешавина секса и насиља која је тада била састојак црног хумора данас више не функционише, бар не у мејнстриму. Феминисткиње објашњавају да нису против секса, већ против насиља у сексу, које се тумачи као израз доминације и тај поглед је све више прихваћен.

Депардје се нашао у процепу епоха, у којој нова жели да се одрекне старе. „Он је споменик, а споменик је тешко уништити“, каже Ливи. Али овде је управо реч о рушењу споменика.