Четири месеца студентских протеста: О чему говоримо када говоримо о студентима štampaj

Навршавају се, ево, пуна четири месеца откад су у Србији главна друштвена и јавна тема студентски протести и блокаде. Четири месеца нису кратак период, то је неких стотину и двадесет дана. У уобичајеној медијској култури постоји клише да се некој новој влади, кад буде изабрана, омогући првих стотину дана у којима треба да буде поштеђена и похвала и критика, треба јој, дакле, пустити да покаже како ради свој посао. Студентски протести нису влада, па нису имали привилегију стодневне поштеде. Напротив, ретко је о неком феномену писано толико много.

Истовремено, ретко је о неком феномену речено мање тога смисленог. Највећи део онога што је речено и записано спада у два „кампа“ и две школе мишљења. Прву бисмо могли назвати „инфантилизација“, а другу „месијанизација“.

Првој су склони они који подржавају актуелну власт, било да јој мање или више чврсто припадају, било да су у некој врсти интересне везе, било да само мисле да се земља последњих година, како се то каже, креће у добром правцу.

Другу сачињавају све могуће опозиционе „нијансе сивог“: од класичних политичких актера супростављених тренутним властима, преко интелектуалаца, медијских радника и уметника који се овој власти одупиру, до оног дела народа који не мисли да се Србија последњих година креће у добром правцу.

Мада то на први поглед изгледа парадоксално, покушаћемо да покажемо да у ове две школе мишљења има више сличности него што делује, да баш не тврдимо да је све супротно од онога што изгледа да јесте. У том смислу, постоји и индикативно ћутање неких аутора који се у јавности често оглашавају, а које је врло могуће последица управо ове снажне поларизације због које се у јавности свако нијансирање дочекује „на нож“, али то је опет прича за себе.

Духовно пунолетство

Кад говоримо о ономе што се у последња четири месеца уобичајено назива студентским протестима и блокадама, одмах долазимо до оне фамозне дихотомије између повода и узрока каква се у овдашњим уџбеницима парадигматично указује у лекцијама о почетку Првог светског рата. Присетимо се, ту се, банализовано говорећи, каже: повод за рат био је Сарајевски атентат, док су узрок били непоправљиво супростављени интереси ондашњих великих сила.

У аналогији: узрок протеста јесте трагични пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду када је погинуло 15 особа, а двe су тешко повређене, али повод је било нешто друго: бруталан напад активиста Српске напредне странке на студенте Факултета драмских уметности који су 22. новембра, дакле три недеље након новосадске трагедије, петнаестоминутном протестном блокадом раскрснице Булевара Милутина Миланковића и Булевара уметности одавали почаст жртвама од првог новембра. Тек након тог напада крећу блокаде и протести, тек након тог напада формулишу се фамозни захтеви.

У другом захтеву је конкретно тражено „хапшење и процесуирање свих осумњичених за физички напад на студенте и професоре 22. новембра испред зграде ФДУ“. Ту се чак потенцира пет конкретних имена и презимена.

Нешто касније, у тај захтев је инкорпорирано и петнаест додатних личности умешаних у четири касније инцидента (код Графичке школе на Новом Београду, код Правног факултета у Београду, у београдском Булевару Вудроуа Вилсона те код Карловачке гимназије).

У контексту „инфантилиста“ као најважнији захтев указује се четврти: „Већа издвајања из буџета за факултете“. Дакле, поборници „инфантилизације“ протеста овај захтев страствено и перманентно користе као доказ своје тезе да су студенти тек несвесне марионете чије конце повлаче „луткари“ из разних деканата те из ректората.

На трагу тога налазе се бројне мање или више сличне теорије. На терминолошком нивоу њих је лако регистровати и по фреквенцији термина „деца“.

Факултете по правилу уписује пунолетне особе с навршених осамнаест или деветнаест година живота, а у зависности од успешности у студирању, први циклус студија завршавају негде од раних и средњих до евентуално касних двадесетих. Али свеједно, било да имају осамнаест или тридесет година – деца нису, ни по закону, а ни физиолошки. Имају право гласа, пословну способност, право да се венчају без дозволе родитеља, право да пију алкохол у угоститељским објектима, право да се кладе у кладионицама и играју рулет у казинима, па тако ваљда и да изражавају своје ставове који се тичу политике и друштва, а да их се покровитељски не назива „децом“.

Да се разумемо, седамдесетогодишњак ће колоквијално и педесетогодишњаку рећи да је „дете“, али ово није колоквијални хипокористик него свесно заузимање „надређеног“ става. Отуд се из тезе да су деца наивне жртве својих професора лако прелази на варијације да су жртве страних обавештајних служби, опозиционих лидера, Шолакових медија или чега све не. Само да се уопште не би размотрила могућност да је реч о младим мушкарцима и женама кантовски духовно пунолетним, односно људима који имају довољно храбрости да се служе властитим разумом.

Са облацима путујемо

Пређемо ли на „месијанисте“, поново је згодно вратити се на време „интеррегнума“ између првог и двадесет другог новембра. Није српска јавност чекала три недеље да би реаговала на пад надстрешнице. Само што су испрва, очекивано, револт предводиле опозиционе странке. Из неког разлога то је данас, после само четири-пет месеци, скоро заборављено. Разлог је јасан: у поређењу са студентским протестима, то изгледа тривијално. У реалном времену, међутим, то је било далеко од тривијалности.

Петог новембра, само четири дана након трагедије, опозиција је испред Градске куће у Новом Саду организовала протесте који су остали упамћени по насиљу и истоварању фекалија. Шест дана касније, парламентарна опозиција је организовала протестни скуп у Београду. Био је државни празник, 11. новембар, Дан примирја, идеалан дан, рекло би се, да пуно људи дође. Оно што се заиста десило, међутим, понајбоље је у тексту на порталу „Пешчаник“ више него индикативног наслова „Последњи митинг опозиције?“ написао Александар Р. Милетић. На самом почетку текста стоји:

„Било је то десет дана после пада надстрешнице и отприлике десетак дана пред почетак велике студентске ребелије. Пљусак, хладно време и, за 'престони Београд' малобројно протестно окупљање у организацији опозиционих странака. Грађана је на почетку било тако мало да смо се питали хоћемо ли бити у стању да прекинемо саобраћај на раскрсници Немањине и Кнеза Милоша. Редара није било, или су били невидљиви, тако да су разни провокатори пролазили кроз наше редове као што је већ то постала пракса.“

У наставку текста следи ономад уобичајена „свакидашња јадиковка“ како политичари одбијају да се појаве на говорничкој бини. Углавном, аутор је с разлогом разочаран да на скупу који организује парламентарна опозиција нема политичких говорника (изузев бившег градоначелника Новог Сада Бранислава Новаковића као изузетка који потврђује правило). Та потенцирана малобројност је призивала питање: каквог све то има смисла?

А затим су се појавили студенти.

Колики је то рез био показује и чињеница да је цела јавност после објављивања четири захтева студената практично заборавила да је опозиција десетак дана раније такође имала четири захтева. Њих је у једном саопштењу јавности предочио Народни покрет Србије Мирослава Алексића:

„1) Оставка председника Владе Милоша Вучевића и градоначелника Новог Сада Милана Ђурића; 2) Објављивање свих тајних уговора везаних за реконструкцију Железничке станице у Новом Саду; 3) Хитно хапшење свих одговорних за убиство четрнаесторо људи и пуштање на слободу свих невиних и незаконито притворених; 4) Ванредна контрола свих инфраструктурних пројеката који су започети или рађени у последњих 10 година.“

Занимљиво је упоредити ова два четворочлана низа. Други захтев опозиције је практично исти као први захтев студената, друга половина трећег захтева опозиције је најава трећег захтева студената. Први и четврти захтев опозиције студенти нису варирали, али је интригантно и забавно да је први захтев опозиције накнадно стопостотно испуњен, а да су у том кратку периоду између захтева и оставки премијера и градоначелника Новог Сада људи махом заборавили да је то опозиција уопште тражила.

Успут буди речено, управо је данас, у дану премијерног објављивања овог текста, 19. марта 2025, Скупштина усвојила оставку Милоша Вучевића и целе његове Владе, поднесену формално пре још 50 дана, а изазвану бруталним и беспризорним пребијањем студенткиње Ане В. (23) којој су новосадски СНС-ови батинаши у ноћи 27. на 28. јануар бејзбол палицама сломили вилицу и избили зубе.

Напад на колегиницу додатно је мотивисао студенте. Уследило је пешачење београдских студената до Новог Сада последњих дана јануара, што је протестима дало нову димензију.

Кад су студенти почели да пешаче стотинама километара по Србији – до Новог Сада, а потом до Крагујевца и Ниша – људе је обузео колективни занос. Кренуле су месијанске приче, многољудне колоне су их чекале по градовима, храниле их и појиле, писале су се егзалтиране вести, колумне, изјаве и статуси на друштвеним мрежама у распону од добро познатих о деци као нашој будућности до фантазија о будућим нобеловцима.

И да, ту је већ једна видна сличност између „инфантилиста“ и „месијаниста“: и једни и други говоре о „деци“. Првима су, како рекосмо, деца наивна и лако их је преварити, другима се деца пак невина и они су наши анђели. Као у песми „Нових фосила“: деца путују са облацима држећи се за руке, плове морима и не траже луке, ливадом цветном трче уместо прашњавим друмом, јер, ето, то су деца па воле срцем, а не умом.

То што воле срцем, а не умом већ им је донело гомиле увреда и замерки сличномишљеника – од разних сајтова и портала до друштвеномрежних инфлуенсера: те зашто се ограђују од опозиције, те зашто се ограђују од ових или оних селебритија, те зашто не кажу јасно да су за смену Вучића, те зашто не допуштају ПроГласу или неком другом да протесте „преузму“, те оно опет покровитељско, али из другог регистра: децо ви сте своје урадили, и више него што је требало, пробудили сте Србију, сада је ред на нас.

Цели овај дискурс подсећа на ону злобно-циничну песмицу млађег Верховенског из „Злих духова“ Достојевског о Русији која цела „од Смоленска до Ташкента жељно чека свог студента“. И ту је студент нека метафора спасиоца, као и у делу српске опозиционе јавности, само што и овде и тамо, из те дневнополитичке перспективе, тај метафорски студент треба да буде тек покривалица за успон новог ауторитативног владара.

Је ли остало ишта?

На великом протестном скупу у Београду, у суботу 15. марта, негде у поподневним часовима, ваљда негде између 17 и 18, екипа зрењанинског КТВ-а снимила је у Улици Кнеза Милоша врло узбудљиву сцену. Један средовечан мушкарац, видно бесан, намерио је да уђе у Пионирски парк, мада је одмах уз ограду, само на том потезу, стајао двоцифрен број полицајаца у пуној борбеној спреми. Ипак није успевао ни да дође до ограде, пошто би га студентски редари увек рутински одгурали.

У једном тренутку један од редара му је добацио да се прође јалових покушаја, да иде својим путем, да су то студентски протести. Он бесно одговара да нису више студентски, да су сада грађански. Студент пак хладно узвраћа: „Ово је наш протест, ми смо га организовали и позвали људе, а вама нико не брани да организујете свој.“

И то је, заправо, велика истина. Ове године је ипак било више викенда без студентских протеста, него са њима. Лако је, дакле, било могуће, као што и даље јесте, да опозиција прави своје митинге. Само би они, чини се, након још већег успеха студентских протеста последњих недеља, скоро нужно деловали јадњикаво.

Остају, дакле, студенти, онакви какви јесу, са сопственим захтевима и жељама и ничијим више. Не занима их персонална промена, него системска. Не занима их насилна, него политичка револуција, у смислу у којем о концепту револуције говори Томас Кун у гласовитој књизи „Структура научних револуција“.

Необично је да је то, барем ми се чини, у јавности препознао једино Борис Буден. У скорашњем тексту за портал „Машина“, насловљеном „Не, то нису понављачи! –Двије слатке илузије и једна горка истина студентских протеста у Србији“, он пред сами крај пише:

„Људи су изашли на улице, јер је то једино мјесто на коме још могу реално артикулирати солидарност као формативно искуство друштва. Јер то друштво, које је само остало без крова над главом, једини је кров који их може заштитити од небеског свода који пријети да их здроби под собом. Свијет, какав данас јест, није више мјесто за живот, него пријетња самом опстанку живота. Отуда су управо студенти ти који су повели побуну. Не зато што као каква авангарда познају пут у бољу будућност, него зато што немају будућности. Нација којој данас још наивно и невино припадају, до краја стољећа бит ће само још гомила беспомоћних стараца, далеко бројнија од дјеце која би их могла уздржавати; језик који говоре и на којем уче већ је данас дигитално мртав; технологија која их још фасцинира, убрзано им кује робовске окове и плете омче око вратова; ако их не спрже нуклеарне бојеве главе, спржит ће их паклено сунце. Они немају избора. Или ће радикално промијенитисвијет у који смо их бацили, или их неће бити.“

Она излизана политичка метафора о контрасту између трке на сто метара и маратона овде заиста има смисла. Студенти нису кренули у трку на сто метара. Не плаше их најаве о губитку године студија. Њима је Ковид-19 свакако „појео“ једну од кључних година њихових (тада) адолесцентских живота. Они доносе промену парадигме.

Има онај виц да белац као директор неке фирме у Паризу која сарађује са Пекингом, кад се на некога наљути одмах запрети да ћу му упропастити живот, док његов кинески колега из Пекинга прети овако: „Мој унук ће твом унуку упропастити живот.“ За њих је и освета, као и све друго, трансгенерацијска ствар. Једноставније речено: имају више стрпљења.

Било како било, студенти су се показали много зрелијим актерима политичке стварности, него што је ико од њих очекивао. Примера је много, а мени су најдража два: један скоро тривијалан, а други суштински.

Кад су их таблоиди први пут прозивали због Куртијеве подршке, они су се јавно захвалили „српском држављанину Аљбину Куртију“.

Други је, наравно, понашање редара на суботњем скупу од 15. марта. Што време више пролази, што бива очигледнија синхронизација догађаја у Краља Милана (употребе „звучног топа“ или чега већ) и инцидената на ободу Пионирског парка (бацање топовских удара, боца и каменица) у време одавања почасти погинулима у паду надстрешнице у Новом Саду, све убедљивије се намеће закључак да је муњевити одлазак студентских редара са платоа испред Скупштине спречио да се протест не претвори у крвопролиће. А да се физички сукоб између „убачених елемената“ на протесту и узурпатора из Пионирског парка десио, односно сукоб између жандармерије која је била на рубовима парка и оних насилника који би у парк кренули, у својеврсном „сендвичу“, дакле, нашли би се управо студентски редари, а ту последице није тешко замислити.

Начин на који је то избегнуто, као и брзина и ефикасност чишћења платоа испред Скупштине сат раније, када се појавила прва могућност озбиљнијих нереда, врло пластично илуструју управо организованост и дисциплину студената, а не тобожњу шлампавост, што им се из дела јавности замерало, индикативно и међу „инфантилистима“ и „месијанистима“.

И треба рећи: уз редаре, у спречавању да дође до насиља у суботу нипошто нису без заслуге ни бајкери и ветерани 63. падобранске бригаде који су били координисани са студентима, као ни припадници Жандармерије који су одиграли важну улогу у избегавању ескалације.

Политика или подсети ме шта то беше друштво

И на крају, наравно да је погрешно питање да ли су студентски протести политички. Они су можда и најполитичкија ствар која се десила у Србији последњих година, па и деценија. Али не у смислу дневне партијске политике као механизма који управља олигархијским клијентилизмом у „сјаши Курта да узјаше Мурта“ регистру. Студенти враћају политику на фабричка подешавањa: на идеју полиса, на идеју да постоји нешто што се зове друштво, а да то што се зове друштво почива на солидарности.

Отуд и ти спонтани изливи одушевљења кад студенти пролазе кроз села, градиће и градове, а иначе разочаран и анксиозан такозвани обичан народ им износи храну, аплаудира им и плаче. Опозициона партијска политика код нас се свела на некакво дигитално интернетско агитовање без малтене икаквог присуства на терену. Од фактичког распада Демократске странке у Србији  практично нема опозиционе странке која свуда по унутрашњости има општинске и градске одборе.

Исти ти опозиционари су се у претходним изборним циклусима знали исмевати са СНС-ом кад неки њихови партијски активисти сиротињи носе брашно или старцима чисте снег испред кућа, а управо је то бољи пример политике на терену од јалових онлајн јадиковки.

Без обзира на то да ли ће избори бити ове године у јуну или касније, погрешно је очекивати да енергију студената опозиција искористи тако што ће их, на пример, претворити у контролоре на бирачким местима. У енергији коју протести стварају постоји и моментум који се може дневнополитички искористити, али зато се партије саме морају побринути на терену, а не покушајима апропријације. Јер то је опет још једна сличност између две групације које патронизирају студенте: први кажу да они крију своје политичке намере, а други да су аполитични у смислу идеолошког усмерења и да ће морати да се определе.

А можда заправо само треба слушати шта они кажу и веровати им на реч: немају дневнополитичке намере, а идеолошки су хетерогени јер су се пронашли на најмањем заједничком садржаоцу. Отуд и тај привидни парадокс да је убедљиво доминантна иконографија на протестима патриотска, а да их критичари оптужују да су „бољшевички пленумаши“.

Кажем, привидни парадокс јер откуд неком идеја да бољшевици нису били патриоти. Наравно да јесу, само је за њих патриотизам био друкчији од оног царско-аристократског који је заиста имао аланфордовску ноту: нама све, а сиротињи шта остане. Бољшевичка идеја је одбацила остатке феудализма по којима суверенитет припада цару и поносно објавила да суверенитет припада пролетерима, радничкој класи, ерго – народу.

И сами пленуми нису толико носталгија за самоуправним социјализмом, колико за идејом еманципације. Уосталом, ко се од студената уопште сећа Југославије и социјализма?! Па они су рођени у трећем миленијуму. И макар су заставе СФРЈ на протестима изразито ретке, скоро непостојеће, па студенте нико не проглашава југоносталгичарима, они заиста призивају нешто што се у великом делу друштва асоцијативно веже за југословенско време: социјалну сигурност, социјалну правду и мањи степен неједнакости.

Уосталом, тај антијугословенски ревизионизам толико доминира српским јавним простором у последњих десет година да је за њих Југославија фантом и баук. Али и то је заправо добро. Они не требају да бију битке својих предака него своје. И да се одбацујући лоше ново, на свој начин наслоне на добро старо. Када свиће иза тмурних облака, ново време некад тражи и новог човека; новог човека који може да пева и стару песму:

Право наше уграбљено
амо натраг дајте нам,
не дате ли, не молимо,
узеће га народ сам.

У српској политичкој култури, од Карађорђа до Тита, Ђиласа и Ранковића, овај четврти стих по правилу је призивао народ са оружјем. Српска „генерација З“ ипак је ближа глобалним вредностима својих вршњака (што у време глобализације, је ли, и није чудно) и своје право тражи мирно и гандијевски, без крви. Али једнако као и њихови преци, не моле и јасно поручују да су спремни да то право натраг узму сами.