Одлазак Николе Павичића, привредника који је знао то да ради: Човек који је створио „Синтелон“

Када је крајем прошле године академик Павле Петровић у Српској академији наука и уметности организовао научни скуп о моделу српског економског раста, готово испод радара јавности прошао је један податак. Изнео га је Иван Остојић, некадашњи партнер у „Мекинсију“ који је данас извршни директор велике регионалне компаније „Инфобип“.

У делу своје презентације која се односила на утицај културе на привредни раст, Остојић је приказао резултате једног истраживања које показује ко су идоли младима у Србији. Трећина испитаника одговорила је да су то људи из света шоу бизниса. Као илустрацију, у презентацију је ставио слику водитељке Јоване Јеремић у црном брусхалтеру и минићу из студија Телевизије „Пинк“.

Било је то вероватно први пут да је у свечаној сали САНУ споменуто име ове контроверзне водитељке, али је тада изнет и податак да су за само 0,8% младих у Србији идоли – научници. На списку идола није било ниједног српског привредника. „У Америци, на пример, сви знају за Илона Маска“, рекао је тада Остојић и закључио како се у Србији успешни привредници не промовишу.

Привредник са визијом

У складу са праксом да се у Србији не промовишу успешни привредници, ових дана медији су објавили тек кратку вест – Никола Павичић, дугогодишњи директор „Таркета“ и „Синтелона“, преминуо је 25. августа у 85. години живота, после дуге и тешке болести.

А ако би Никола Павичић требало да се опише из угла значаја за српску привреду, онда је пре десетак дана отишао човек који је још од социјализма до данас можда најбоље разумевао кроз које промене пролази модел српског привредног раста и тим променама се брзо прилагођавао. Павичић је на време знао да види да се један економски модел у нашој земљи ближи крају, да је време за други, као и да у складу са новим моделом раста реорганизује пословање компаније којој је био на челу.

Памтим како је 2010. године, после велике светске економске кризе, најбоља домаћа економска памет направила економску студију „Модел посткризног раста и развоја Србије од 2010. до 2020. године“. У њему је констатовано оно што је Никола Павичић у медијима говорио неколико година пре тога: да је наш модел раста исцрпљен, да се заснива на увозу уместо на извозу, и на потрошњи уместо на производњи.

Кад је у првој деценији овог века курс динара у неколико таласа слабио – и за време гувернера Радована Јелашића и за време гувернера Дејана Шошкића – српски привредници су због тога гласно негодовали у медијима. Павичић није био међу њима. Тврдио је да то погодује извозу.

Кад је у лето 2012. године бивши гувернер Дејан Шошкић објавио ауторски текст у „Политици“ у коме је написао како српски привредници стасали на корупцији нису у стању да купе посрнуле гиганте из металског комплекса, текстилне индустрије или електроиндустрије и удахну им нови живот кроз рационално пословање, нове инвестиције, иновативност и наступ на светском тржишту, Павичић је био један од ретких привредника који је тада рекао да је одлазећи гувернер у праву. Јер Павичић је знао оно што је Шошкић написао да српски привредници не знају. 

„Они нису у стању самостално да производе софистициран, нов, конкурентан производ и да га извозе на светско тржиште уз профит. Ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу... Ништа! Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три“, написао је тада Шошкић.

„То је најбољи скенер српске привреде“, сећам се како ми је у једном телефонском разговору рекао Павичић, тада почасни директор „Таркета“ из Бачке Паланке, фирме која је имала нов, конкурентан производ, и извозила га на светско тржиште уз профит. „Не постоји производ који је добар за Србију, а није за извоз“, говорио је у то време.

„Произвођачи прво треба да знају да направе квалитетну робу. Не могу привредници кривицу сваљивати само на политичаре ако им је фирма нереформисана, ако имају вишак запослених, ако роба коју праве није квалитетна. Ако произвођач не зна, он мора да зна ко зна. Рецепт је повезивање са успешним светским фирмама које имају искуства у томе, баш као што је 'Синтелон' својевремено урадио са 'Таркетом'. Е, ту држава наступа. Она мора да убеди страног партнера да се на овом тржишту посао исплати“, рекао је Павичић 2011. године за „Политику“. И додао да држава не би требало да жали паре за консултанте који би фирмама помогли да се трансформишу у ефикаснија предузећа, али и да уколико сматра да је неки пројекат добар – код банака положи гаранције у име неке фирме.

Променити систем

О економској политици ове власти говорио је да нема реформе док се не реформише систем који уништава производњу, а темељи се на високим каматама, нереалном курсу и високим порезима, на партнерству политичке елите која осваја власт и олигархије која има новац. „Тај систем уништава предузећа и омогућава малом кругу људи да остварују огромно богатство, реформе су у промени тог система“, сматрао је Никола Павичић.

И за време ове и за време претходне власти критиковао је начин којим се управља државном имовином.

„Да сам млађи и да нисам на крају своје професионалне каријере, пријавио бих се на конкурс за директора јавног предузећа“, знао је да каже.

„Шта бисте радили да сте, рецимо, директор ЕПС-а, а да Влада или Председништво нису платили рачуне?“, питала сам га у време док сам била новинар „Политике“.

„Искључио бих им струју“, одговорио је.

„А ако би вас неко од политичара, користећи лично познанство позвао и замолио да то не радите?“, питала сам даље.

„Позвао бих новинаре и обавестио јавност да се то десило. Верујем да после тога то ниједном партијском функционеру више не би пало на памет“, одговорио је Павичић тврдећи како би на тај начин врло једноставно, преко ноћи, деполитизовао јавна предузећа.

У само тих пар коментара види се и оштар ум и однос према послу, према приватној и државној имовини, према власти, колегама, политици.

Пословна каријера

У компанију „Синтелон“, предузеће из Бачке Паланке основано далеке 1884. године као текстилна радионица и фабрика за прераду конопље и лана из које је потом израсла фабрика за израду тепиха, подних облога и паркета, дошао је 1974. године као дипломирани правник, економска знања није имао. „Као директор нисам имао нека велика знања, морао сам да се ослоним на своје сараднике“, говорио је о својим менаџерским почецима. „Ако менаџер данас не зна како ће фирма изгледати за три или четири године, онда он ради без концепта“, сматрао је Павичић који је „Синтелон“ током деценија провео кроз силне економске, политичке и технолошке промене и од релативно малог предузећа створио велику и успешну компанију. 

У новинској архиви налазе се текстови из „Борбе“, „Политике“, „Привредног вјесника“ и „Привредног прегледа“, који сведоче да је и седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, као млад менаџер у социјализму правио такозване „програме развоја комбината“. Један такав програм направио је за период од 1976. до 1980. године. Након истека програма, коментаришући 1980. године пословне резултате фирме констатовао је: „Да смо у нашим одлукама да се преоријентишемо на захтеве тржишта закаснили само шест месеци, заостајали бисмо цео један развојни период.“

У истом тексту који је 29. јуна 1980. објавила „Политика“, тема је била и то што је на Сајам тепиха и подних подлога у Франкфурту „Синтелона“ послао чак 23 стручњака. „Није то расипање друштвених средстава. Свако од њих је имао посебан задатак. Требало је на лицу места утврдити шта се нуди и тражи на светском тржишту“, одговорио је Павичић новинару „Политике“. А још у то време „Синтелон“ је извозио у Аустрију, Италију, Шведску, Норвешку.

У време док је Павичић био директор „Синтелон“ је добио 1989. године награду АВНОЈ-а, али Никола Павичић је касније за НИН, децембра 1997. године (и то у маркетинг серији текстова) открио да је привредни живот у Србији у време социјализма био вођен политичком вољом, али и рекао „да је та воља била увек и до краја поштована, 'Синтелон' данас не би био ово што јесте“.

У Плану развоја Војводине од 1975. до 1980. било је записано да ће ова компанија да изгради фабрику емулзионог праха чија ће се производња заснивати на 40.000 тона винил-хлорид мономера из Хемијске индустрије Панчево. Али „Синтелон“ није урадио што је овим планом било предвиђено, већ је узео кредит у иностранству и инвестирао у пет погона за прављење подних облога, рекао је Павичић у том интервјуу за НИН. Инвестицију су отплатили за три године.

„По завршетку инвестиционих радова дошли су политичари, исти они који су били против нашег опредељења и рекли – тако треба радити!“, рекао је. „Да смо послушали њихов савет, данас бисмо имали на ледини огромну фабрику емулзионог праха која не би радила, а прва производња полако би умирала.“

У разговору за „Борбу“ у марту 1989. године, Павичић је изјавио како привредне реформе нису могуће без темељних измена привредног система. „Партија би требало одмах да затражи од науке да до ванредног конгреса СКЈ објективно и без политичких притисака разради систем ванпартијске државе“, рекао је тада Павичић. 

„Тржишна привреда и ново самоуправно предузеће траже модерну и ефикасну државу. Такву која неће бити над сваким предузећем, већ ће стварати правила економске игре у којој ће предузећа бити мотивисана да иду све даље у свом развоју“, изјавио је тада и додао да се код нас државни органи махом брину како да спасавају губиташе, а свака успешна држава врти се око добрих фирми.

„Синтелон“ је био једана од првих компанија која је у Србији приватизована, по закону Анте Марковића, а после 2000. године, када је било јасно да само стране компаније могу да у српску привреду донесу нове технологије, Никола Павичић је у марту 2002. године у београдском хотелу „Хајат“ потписао уговор са Марком Асом, генералним директором „Таркета“, о формирању мешовитог предузећа. Компанија није продата страној фирми, већ је ушла у неку врсту стратешког партнерства.

Ко су и зашто идоли младих

У децембру прошле године, када се у САНУ водила расправа о томе да ли је актуелни привредни модел који се заснива на приливу страних инвестиција и великим државним улагањима исцрпљен, Никола Павичић није био у публици, био је болестан. Али би свакако било занимљиво од човека који је унапред, кроз деценије, на време видео да долази нови модел раста, чути да ли је овај стари модел потрошен. Николу Павичића то нисмо питали за живота.

Последњих година није га било у медијима. А у ономе што је за живота говорио, види се и зашто успешни привредници нису чешће били тема, као и зашто данас нису идоли младима.

„Успешни менаџери знају да буду досадни“, рекао је у фебруару 2003. у интервјуу тадашњој новинарки „Политике“ Радојки Николић. „Јер људе обично више занима исход политичких дуела него прича о мукотрпном раду... Сваки пословни човек има своју историју, зна се шта је радио, шта је направио, какви су резултати иза њега. Најједноставније мерило успешности је одговор на питање да ли иза вас стоји успешна фирма. Ако се десет година праве врхунски пословни резултати, а тржиште то добро вреднује, онда сте успешан човек. У нашој средини вас људи неће волети зато што сте успешни. Овде се успех не опрашта. Зато не очекујте да вас воле. Али, ваше ће резултате морати да поштују.“

Верујем да би и пре овог 25. августа, да га је неко од новинара питао да подвуче црту испод своје каријере, поновио исто. О томе какав је менаџер био не треба питати његове колеге привреднике. Довољно је погледати компанију из Бачке Паланке којом је деценијама управљао.

И не, ово није реклама за „Таркет“ и „Синтелон“. Али јесте позитивна прича о Николи Павичићу, једном од привредника који није био идол младих у Србији. А који је својом пословном биографијом свакако заслужио да то буде.