Оглас против самоће: Добросав тражи жену štampaj

Шта крајем двадесетог века да уради сељак када остане удовац – него да се обрати новинама за помоћ. Добросав, земљорадник из села Гуче на падинама Јелице, управо је одабрао овај начин везе са будућом изабраницом јер је после 50 година срећног брака остао сам. Живот није смешна појава, а судбина ни према коме није милостива.

Добросав је смислио овакав оглас.

„Млада ми жена не треба, а матора ми не ваља. Кад би се нашла нека жена која оће да бидне на селу, а здрава, па и ако има шездесет година, да живимо заједно. Али, знам. Те из града тешко долазе. Остао сам сâм. Шта да радим – не знам. Седамдесет и трећа ми је година.

О себи, да кажем и ово. Имам троје унучади и троје праунучади, зета, ћерку, и снаjу, удату за унука.

Мој се ђед женио два пута. Прва жена му је умрла млада па се оженио са другом женом. Са њом је имао четворо ђеце. Један од њих био је и мој отац. Он је дванаесте године отишао у рат и био је осам година у рату. Мајка моја имала је троје ђеце, а ја сам био четврти. Они други помру, а ја останем сам. Кад се отац вратио са Солунског фронта, мајка, ослабила од глади и несреће, убрзо умре. После њене смрти, оженим се ја, те ми се роди та ћер што реко'. Онда, после две године, побаци моја жена и више нисмо имали ђеце.

Кад сам се ја вратио из војске, ожени се мој отац поново. Оца сам женио два пута. Прва жена, моја маћија погине 1945. Са другом се оженио 1952. Живели су 20 година заједно, те ми отац умре, а маћија нешто касније.

Жену сам имао добру. Неки лекар у Београду дао јој десет година живота. Кад је имала педесет година, ослабила је нагло. И шта ћу? Морао сам да трпим и да је лијечим. За годину дана, 176 дана је била у болници. Болесна жена, то ти је пропаст за кућу. И заиста, 1985. умре и она. Тако сам остао сам.

Деца моја имају своје куће и имања. На служби су. Данас, мислим да сам погрешио што сам школовао ћерку. Да се удала за сељака остала би самном. Зато би ми сад требала нека жена која оће да живи на селу. Али, изгледа да се у село не иде ником.

Скоро сам размишљао да одустанем од огласа. То ми дође као да некога молим, али шта ћу? Опет, мислим, да пробам.

Немам ништа ни са ким спорно. Двадесет година сам био економ у Задрузи и изборно лице. Сад имам осам ектара земље, а на суду никад нисам био. Био сам добар радник. А сада, не може се. То су седамдесет и три године.

Ако би да нађем неку женицу, да седнемо, да се поразговарамо. А ако не нађем, ја могу и овако. Не морам да држим краве. Све до сад сам био као митраљез на граници. А од сад, шта ће бити не знам.

Имао сам двије маћије у животу. Жене познајем. Ако би нашао неку да се здоговоримо. Увече се договоримо. Ако она зна боље од мене, слушам. То је у интересу живота. Али, ако ћемо да имамо неке проблеме, ја то да поднесем не могу. Дуван, пиће, или да се свађа са комшилуком, ја то не трпим.

А може и овако. Ако би нашао неку жену која има пензију, могу ја и код ње да одем да седим у Београду. Ја имам средства да седим да се издржавам у Метрополу у Београду. Имам у банци новац и од камате могу да живим. А моја пензионерка нека издржава себе. Мени не треба ништа да д'а. Само да будемо заједно, да не будем сам.

Моја кућа овде јесте по страни и ту ми налазе неке мане. Али какав је овдје положај: ливада, поток, шума, испред, долина, а око мене, све ћувици. Знаш ли брајко да си на Јелици?! Половина овога што видиш је моје.

Ја сам чак мислио и ово: ако нека дође, да напишем уговор, да предвидимо месечну плату, да буде годину дана на плати. Ако се ја и она једно другом не свидимо – довиђења. Ако се свидимо – венчање. Ако је здрава да остане, ако је болесна не треба ми. Можемо и на ренген да идемо. Неговао сам болесну жену десет година. 'Брак на пробу'. Ако је болесна – све да је одавде њено до Лондона – не треба ми.

Сад, ако би нашао неку жену која је скромна и да ваља, напустио би ово. Не морам ја да музем краве и шта ће ми то!? Могу да седим код ње, да изиђем мало, да прочитам новине. А она мене не мора да издржава. Могу да живим ђе год оћу. Било у Београду, било у Гучи.

Питам ја жене, овде код мене, oће ли оне. А оне: што се ти жениш? Ниси за жене. Рекох: ја сам био шездесет година мушко. Сад ако може, може. Ко не може ником ништа не дугујем. А оне се смију. Па што не доведеш неку младу, кажу, нек ти донесе дрва. А, то ја нећу да радим. Мени млада жена не треба. Ја нисам за њих. Она да кука око куће, то нећу.

Људи причају свашта. Дошло ти је време неке лутрије, па свако предлаже шта ком драго. Спрдају се, а не знају шта ком судбина носи. Види колики сам сад, још увек. А колики сам тек био кад сам био у пуној снази?! Моја жена и ја били смо исто годиште кад смо се узели. Обоје по двадесет година а имали смо по 78 кила. Па, сад нек се види какви смо били за посо и за...

Јесенас сам имао двије крмаче, држао сам по пет крава, имао овце. Имам све са мог имања. Овде су одлазиле јунице и бикови у кланице, телад и прасад, јаганце моје извозили су. А сад, дао сам имање напола. Сијао сам компире, сијо кукурузе и пшеницу. Имао сам ливаду. Био сам увијек ситуиран. Није било никада да немам новца. А сад, ово је на крају. Имам доларе, две иљаде, али у банци. И опет у банци нешто динара орочених за годину дана. И, право да кажем, мене више не треба. То може да ме издржава. Али, кад би нашо неку женицу скромну. Она на мене не би требала да дâ ни сто пара, само да има кад да погледа ово моје имањце. Волео би да имам друга, мало да се поразговарамо, да се нашалимо, па и неки пут нешто оштрије да прозборимо. Без тога не иде.

Има овде младића неожењених. Дође ђевојка одозго из Ивањице и погледа ко је ђувегија. Младожења има четири краве, четири бика, свиње, овце, имање велико, трактор и друге машине. А она: 'Све је згодно. Али, боље би било да се обесим него да дођем за ово домаћинство...' Ту треба да се ради. Дијете научило да живи згодно и неће да копа.

А моја ђеца немају ништа против тога да се оженим поново. Не зависе од мене. Дођу понекад и оду, и то је све.

А ја знам законске прописе. Ако се венчам са женом, без икаква преписивања, ја ако би умро, она наслеђује пола моје имовине. Ако би се ја и она споразумјели да њој даднем имање док је жива, и тако склопимо уговор, она би уживала све до краја, а после би наследила моја ћерка. То зависи како би се договорили. Закон је закон и свако своје право има. Моја ћерка не може друкчије од закона. Али ако ја са будућом женом направим неки споразум и потврдим у суду, е, то је друга ствар.

Знам и ово. Ако би се оженио са неком личном пензионерком, она би губила своју пензију, ако је наследила од свога мужа. Ако је лично њена, може да носи пензију. Све сам законе научио.

Могла би да склопи са мном уговор да буде код мене на стану, да прима пензију, а ја сам дужан да јој обезбедим стан и храну. Али, све су ти то заврзламе, а ја не знам како ће испасти.

Долазиле су неке. Једна вели: 'Да ми препишеш пола имања.' Друга: 'Да ми даш ту лову што имаш.' Ја се на то смијем. Па, питам: 'А шта ти доносиш?' А она ће: 'Па, знаш ти шта жена има.'

Е, ако не могу да нађем за себе жену како ваља, мислио сам да одем у биро за рад. Да нађем жену која би ме слушала и да је плаћам. А, ако неће, да продам ову стоку, да сједнем и да спавам. Али, још увијек не знам на шта ћу сјести. Ни то није добро.

У Гучи има осамдесет удовица. Али свака има по три-четири мане: пуше, напијају се.... Те не може са сином, те не може са ћерком, па јебига, како ће са мном, ако не може са својом породицом. А ја те проблеме нисам никад имао. Морамо да се договоримо, да се послушамо, да поживимо како најбоље може да буде. Ако не може – развод брака, и, молим. Али, да се ради на земљи мора.

Човек и жена, то је много лепа ствар, ако се слажу. Ако се не слажу, готово. Од тога брака нема ништа. Имао сам добру жену. И зато, шта ћу друго, не могу да поднесем да сам сâм.“