Друга страна сталног привредног раста: Тражња за енергијом против зелене транзиције

Историја привредног раста је, између осталог, историја раста еколошког оптерећења. Да ли је онда боље обуздати светску привреду, или се надати да ће је технологија учинити безопасном по људе и планету? Велики део јавности верује у ово друго, па чак и најутицајнији економисти.

Економисти се ретко слажу, али консензус постоји да нам је глобални прелазак на обновљиве изворе енергије потребан, и то брзо. Крхко се јединство, међутим, распада када се са шта пређе на како, што и не чуди с обзиром на одређена неразумевања око зелене транзиције која, из неког разлога, код економиста преовлађују.

Привредни раст поништава декарбонизацију

Зелена транзиција значи потпуни прелазак са фосилних извора енергије – нафте, угља и гаса – на оне обновљиве, међу којима су енергија Сунца, ветра и воде. То у пракси, поред Кине, мало која земља остварује. Разлог није то што одустају од обновљивих извора, напротив, већ што тражња за енергијом расте брже од понуде обновљиве енергије.

Нема сумње да, тренутно, поменути удео обновљивих извора енергије расте и данас износи око десет одсто. Али овде су, због величине проблема са којим се суочавамо, апсолутне бројке можда важније од релативних. А оне кажу да је светска понуда обновљиве енергије са око 15 милијарди мегават-часова у 2000. години порасла на око 34 милијарде мегават-часова у 2024. Са друге стране, укупна светска тражња за енергијом је у истом периоду порасла са око 111 милијарди мегават-часова на око 184 милијарде мегават-часова. Дакле, од око 73 милијарде мегават-часова новонастале тражње, обновљиви извори су задовољили око 19 милијарди.

Шта ово значи? Да свет још увек не прелази на обновљиве изворе, већ их само додаје на фосилну енергију која се већ користи. Чак и када бисмо троструко повећали производњу чисте енергије, укупно смањење светских емисија угљеника остало би нула. Да би свет остварио чак и минимални циљ Париског климатског споразума од два степена загревања у односу на прединдустријски период, годишња стопа декарбонизације требало би да износи 6,9%. Она данас, према подацима консултантске куће PwC, износи 1,02%.

Прецењивање технологије

Сама идеја о технолошком развоју, на којој је и заснован прогрес западне цивилизације, јесте заводљива и лако је држати је се и код проблема климатских промена. Економиста Пол Кругман, професор емеритус Универзитета Принстон и добитник Нобелове награде за економију 2008. године, писао је 2023. у својој колумни за „Њујорк Тајмс“ да зелена транзиција може да се оствари напретком чисте енергетике и убрзањем деиндустријализације, то јест преласка на услуге. Тада ће се економски раст раздвојити (decouple) од емисија угљен-диоксида, које ће престати да се повећавају. Тако ће раст, коначно, постати одржив.

Овде је важан нијансирани приступ, јер нису сва раздвајања иста. Да би зелена транзиција успела, раздвајање економије од емисија угљеника мора бити апсолутно, глобално и трајно. Апсолутно раздвајање је када привреда расте уз пад емисија угљеника; када емисије угљеника расту, али спорије од БДП-а, говоримо о релативном раздвајању. Глобално раздвајање обухвата све земље света, а када се то дешава само понегде, говоримо о локалном раздвајању. Сви би желели да раздвајање буде трајно, а не привремена последица „спољног“ шока (криза, пандемија, рат).

Нажалост, такво раздвајање се никада није десило и нема назнака да ће се десити. Досадашња потврђена раздвајања су углавном била релативна, локална, привремена и врло скромног обима. Чак и да се деси апсолутно, стално и глобално раздвајање, и даље нам остају други еколошки проблеми – умирање земљишта и копнених врста, ацидификација океана или искрчивање шума – који се погоршавају упоредо са растом тражње за енергијом, тј. растом светске привреде.

То објашњава зашто је стопа декарбонизације данас нижа него пре десет година. Према истраживању које је спровео Дилан Бугден, професор социологије окружења са Државног универзитета у Вашингтону, повећање броја „зелених“ патената од 1% повезује се са тек 0,005% пада еколошког отиска привреде.

И технолошки развој по себи постаје све тежи. То се види по „енергетском приносу на уложену енергију“ (Energy Return on Energy Invested – EROI), мерилу које показује однос између произведене енергије и енергије уложене да би се она произвела. ЕRОI нафте од 10:1 значи да за десет барела нафте треба сагорети један барел нафте. Светски принос на енергију нафте и гаса у 1999. години био je 33:1, да би до кризе 2008. пао на око 17:1. Или речима: некада се бушило километар испод копна, данас пет километара испод морског дна.

Нажалост, енергетски принос опада и када се урачунају обновљиви извори –  са 7:1 током 1995. године на 6:1 у 2018. Према анализи истраживача са универзитета у Ваљадолиду, уколико обновљиви извори до 2050. године „покрију“ сву светску тражњу за електричном енергијом, ЕRОI би могао пасти на 3:1. Ово значи да ће, уколико раст економије остане неприкосновени циљ, његова цена постати све већа. А већ је скупо плаћамо: својим телима (микропластика, петрохемикалије), плућима (аерозагађење) и нервима (стрес на послу).

Обновљива енергија није свемоћна

Можда кључни увид еколошке економије, чији је један од пионира био економиста Херман Дејли (1938-2022), јесте да економија ништа не ствара ни из чега: она је материјални процес и као таква представља продужетак биолошких процеса на Земљи. Ово важи и за услуге, јер и њихово пружање (угоститељство, биоскопи, streming сервиси) тражи материјалне ресурсе. Зато је, мада испрва не делује тако, потенцијал за проширење инфраструктуре чисте енергије ограничен.

На овом трагу, истраживачи Светске банке моделирали су повећање екстракције материјала потребно за изградњу постројења за енергију Сунца и ветра која би у 2050. задовољавала нешто мање од половине потреба светске привреде. Дуплирањем тих бројки добијамо оквирну назнаку о запањујућим захтевима потпуне енергетске транзиције: 34 милијарде метричких тона бакра, 40 милиона тона олова, 50 милиона тона цинка, 162 милиона тона алуминијума и чак 4,8 милијарди тона гвожђа.

Екстракција неодијума, кључног елемента у производњи ветротурбина би, у зависности од сценарија, порасла за 35-100%. Исто важи и за сребро, кључно код соларних плоча. Тражња за индијумом би порасла можда и деветоструко. У дане када ветрови не дувају а Сунце не сија, енергију треба складиштити и дистрибуирати, за шта би требало 40 милиона тона литијума, што износи преко 2000% раста у односу на тренутни обим екстракције.

И то све само до 2050. године. Надаље, ако тражња за енергијом настави да расте, а ЕROI да пада, екстракција ресурса биће све агресивнија. Чак и након пуне транзиције, одржавање уобичајених 2-3% раста светског БДП-а тражиће дуплирање светских капацитета за енергију сунца, ветра и производњу батерија на сваких тридесет или четрдесет година – и то заувек.

Не треба превише размишљати да би се наслутили проблеми које би то могло да представља земљама где се ове сировине налазе – од разарања пољопривредног земљишта, измештања становништва до контаминације водних система и укупног биодиверзитета. Нити помислити да би моћне државе своје ресурсе дале добровољно.

На ограниченој планети нема неограниченог раста

Упркос овоме, свет и даље инсистира на расту. Планета се загрева, што државе и даље одбијају да спрече. Кина јесте светски лидер у производњи зелене енергије, али је то и по апсолутним загађењима. Председник најбогатије државе на свету Доналд Трамп, са друге стране, климатске промене назива преваром.

Више није довољно рећи да свака додатна јединица економског раста носи све веће еколошке и друштвене трошкове, тј. да се „гранична корисност“ раста смањује. То ионако показују све учесталије природне непогоде, хаварије на нафтним бушотинама и протести против климатских неједнакости. Бројна међународна тела и године климатског састанчења говоре да одбијање не прати незнање, већ пуна свест о опасностима.

Све ово је економистима и великом делу јавности тешко, а многима и неисплативно да схвате, јер економски раст узимају здраво за готово. Метафора раста дубоко је укорењена у наше сазнање. Деца расту, житарице расту, па и економија треба да расте. Али, у живом свету, раст достиже границу: житарице расту, али само док не сазру; деца расту, али само док не порасту.

За то време, студенти уче да је економија „наука о управљању оскудним ресурсима“, уместо друштвени процес задовољавања потреба; да је загађење „екстерналија“, уместо претња по биосферу чији смо део; да роба „циркулише“, уместо да се линеарно баца на депоније. Ако су људи „хумани капитал“ а знање „инвестиција“, онда не чуди што је клима претња по економију, а не обрнуто.

Ово показују макроекономски модели Вилијама Нордхауса, добитника Нобелове награде за економију 2018. године, који сугеришу да је заустављање глобалног загревања – неисплативо. Климатолошки катастрофалних три или четири степена глобалног загревања за Нордхауса су прихватљив сценарио, пошто суштински неће угрозити економске активности у затвореним просторијама.

Обновљиви извори су нам апсолутно неопходни и подршка чистој енергетици је одговоран корак ка будућности. Али у условима апсурдног, никад преиспитаног модела бесконачног раста, тај је корак много дужи, скупљи и неизвеснији него што мора да буде.