Четири истине које су прошле: Да ли је свет деведесетих био бољи од данашњег?

Питање из наслова је фундаментално. Да ли смо ми (као свет) негде озбиљно погрешили и завршили у данашњој, веома лошој ситуацији? Многим младим људима ово питање може изгледати чудно, јер је свет деведесетих година за њих давно прошло време о коме из личног искуства не знају готово ништа. Али познају појмове као што су Глобална финансијска криза, либерални империјализам и Вашингтонски консензус.

Иако се не може рећи да је данашњи свет „бољи“, мислим да се прилично поуздано може тврдити да је свет деведесетих био свет неупоредивог лицемерја и идеја које су се готово све испоставиле као погрешне. Сада ћу их размотрити. За почетак, ево шта је Хана Арент рекла о лицемерју: „Оно што чини уверљивом претпоставку да је лицемерје порок над пороцима јесте то што интегритет заиста може постојати под окриљем свих других порока изузев овог. Само злочин и злочинац суочавају нас са загонетком радикалног зла; али само је лицемер заиста труо до сржи.“ (О револуцији)

Арентова је можда претеривала, јер је лицемерје нужан услов за постојање сваког друштва: премало лицемерја чини друштво насилним и грубим, али превише – и ту је била у праву – чини га трулим.

Шта су биле прописане истине деведесетих?

Финансијализација је добра.

Сматрало се да ће већа финансијализација, и на домаћем и на међународном плану, омогућити појединцима и државама бржи раст. Била је то замена за економску једнакост: свако ко је желео да студира или је имао добру идеју могао је лако да позајми новац и обогати се. Појединци су то могли унутар једне земље, а сиромашне земље у оквиру света. Као што је Џон Ролс написао у свом делу Право народа, врло карактеристичном за деведесете, сиромашне земље су могле лако да позајмљују новац од „Друштва народа“ и реше своје проблеме. Дубок финансијски сектор био је лек за све.

Да ли је он заиста све излечио? Не баш. Слободно кретање капитала између држава довело је до Азијске финансијске кризе 1997-1998, која је изазвала велики пад прихода у Јужној Кореји, Малезији, Филипинима и Индонезији, а касније се проширила на Русију и Латинску Америку. Затим је 2007-2008. неконтролисана финансијска либерализација на Западу, у комбинацији са великом неједнакошћу, изазвала Глобалну финансијску кризу и рецесију. Они који су били одговорни за рецесију били су спасени државним новцем; они који су били губитници препуштени су сами себи. Тако се ова „истина“ деведесетих испоставила као погрешна.

Мултиетничка друштва су добра.

Иако је то јавно било прокламовано, елите и медији су заправо подржавали распад мултиетничких, некада комунистичких федерација у Европи и Африци (Етиопија). Како је то могуће да је мултиетничност у једном делу света била добра, а у другом лоша? Одговор је да је теорија функционисала само ако се посматрала кроз призму огољеног политичког реализма: разбијмо оне које сматрамо непријатељима како бисмо ми постали јачи. Била је то слаткоречива лаж. А како је мултиетничност постала проблем на Западу, постављане су све јаче препреке слободном кретању радне снаге. Најупадљивије у Европи, која се окружила електричним оградама (претходно демонстративно срушеним на мађарско-аустријској граници 1989. године) и патролним  чамцима у Средоземљу како би се заштитила од онога што су њене елите идеолошки тврдиле да подржавају: мултиетничности. Тако се и ова „истина“ деведесетих испоставила погрешном.

Сиромашне земље лако могу постати богате и треба то и да ураде.

Тврдило се да богате земље и њихове елите желе да помогну сиромашним земљама да изађу из сиромаштва. Сиромашне земље су биле сиромашне јер су биле корумпиране и неспособне да користе технолошко знање које је постојало у свету. Трансфер технологије и примена принципа компаративне предности били су пожељни; корупција мање развијених земаља то је спречавала.

Али када је Кина искористила глобално технолошко знање и престигла остатак света, прича се одједном променила: сада су сиромашни „крали“ технологију која је с правом припадала богатима. И ова „истина“ деведесетих испоставила се погрешном, или тачније – тврдило се нешто у шта се није искрено веровало.

Држава је проблем.

Све би боље могао да уради приватни сектор. Осим када је комбинација приватног сектора и државе промешала карте у свету и омогућила Кини да расте двоцифреним стопама. Тада се мантра променила: држава треба да спроводи индустријске политике, подиже безбедносне баријере и брани се.

Тако се готово све у шта се веровало деведесетих показало погрешним или се испоставило да је било вођено себичним интересима. Неоспорна владавина лицемерја гурнула је свако смело или алтернативно мишљење на маргине друштва. Слобода изражавања у идеолошки доминантном делу света није била контролисана од стране „полиције мисли“, већ од стране „мандарина знања“ постављених услова успешности. Свако је знао шта треба да мисли (или бар шта треба да говори) како би напредовао. Идеолошки, то је био јалов период у коме су клишеи сматрани врхунским достигнућима људске мисли.

Данашњи свет можда није бољи, али је свакако интелектуално слободнији.