Рат исцрпљивања: Економска позадина конфликта у Украјини štampaj

Према Њујорк тајмсу, мањак муниције, посебно граната од 155 милиметара, од критичне је важности за Кијев, што би у одсуству ургентне допреме са Запада, могло да преломи ток рата. Наиме, оружане снаге Украјине и даље троше гранате брже него што Запад може да их произведе или испоручи (муниција није једини проблем, већ и резервни делови, одржавање, те обучавање војника).

Процене су да украјинска војска тренутно испаљује око 4 хиљаде граната месечно, што је тек петина потребног. Препознајући важност проблема, министри одбране земаља ЕУ су у марту разматрали предлоге за коришћење буџета ЕУ за велике наруџбине муниције (до милион граната вредних четири милијарде евра), да би се произвођачи подстакли да улажу у нове производне линије (иако фабрикама може бити потребно три године да повећају капацитете).

Иначе, у ЕУ само 12 компанија производе такве артиљеријске гранате и тренутно могу произвести тек 650 хиљада комада годишње (док су производни капацитети САД далеко скромнији). Истина, и Москва се суочава са несташицом муниције, иако њене фабрике раде пуном паром. Док су прошлог лета у Донбасу руске снаге испаљивале 40 до 50 хиљада артиљеријских граната дневно, што је било седам пута више од Украјинаца, сада Руси испаљују четири пута мање.

Претходно наведено указује до које мере је конфликт у Украјини постао рат исцрпљивања који карактеришу војске укопане у ровове, напади у људским таласима, артиљеријски баражи и значајан број жртава на обе стране. Јединице обеју армија вребају у рововима у стилу Првог светског рата и покушавају да изманевришу једна другу пре, током или после масивних рафала артиљерије, која је кључна у овом рату.

Ниједна страна није добила много територије од новембра 2022, а обе војске трпе значајне штете на системима наоружања. Истрошеност се такође може видети у укупном распореду руских и украјинских снага, са пешадијом преко линија фронта, и артиљеријом у подршци. Већина аналитичара потврђује тезу о рату исцрпљивања када описују сукоб у Украјини, потенцирајући главне одлике таквог конфликта, а то је сламање воље непријатеља за борбом убијањем или рањавањем његових војника и уништавањем или оштећењем његовог материјала до те мере да више не може да издржи рат.

У таквој врсти конфликта побеђује онај који своје економске потенцијале, који укључују и војну индустрију, може у већој мери да претвори у предност на војном терену. Из свега изнетог се може закључити да би рат могао да буде одлучен колапсом једне од две привреде.

Обе стране схватају да воде економски рат. Стога није чудно да је влада у Кијеву недавно укинула половину прописа потребних за отварање новог бизниса у Украјини. Донекле је слично и понашање Москве која је укидањем регулативе поспешила паралелни увоз, односно шверц производа са Запада.

Додатно, док је у пролеће 2022, Кремљ изгледао спреман да предузме далекосежне кораке да прошири владину контролу над економијом, уз последичну заплену имовине страних компанија, предложени нацрт закона никада није потписан. Иако су у октобру индустрије кључне за ратне напоре дошле под директну државну контролу, до милитаризације економије није дошло (руске власти такође налазе начине да врате ИТ стручњаке из егзила). Чини се да Кремљ показивањем да има драстичне опције – национализација индустрије, мобилизација економије, спровођење систематске репресије или чак употреба тактичких нуклеарних напада – ствара простор за потенцијалну ескалацију, а примарна мета су западне владе, дубоко забринуте због могућности избијања сукоба светских размера. 

Имајући у виду претходно изнето, детаљном анализом привредних перформанси две земље, проценом ефеката помоћи Запада Кијеву, заједно са негативним последицама ембарга на економију Руске Федерације, могли би доћи до одговора на питање која страна ће на крају бити више економски и војно „исцпрљена“, односно ко ће диктирати услове мира или примирја.   

Стање украјинске привреде након годину дана рата 

После иницијалног шока повезаног са ратним операцијама око Кијева, већ од пролећа 2022. појављују се знаци опоравка привреде земље, видљиви пре свега кроз раст промета у малопродаји. У том контексту индикативни су и подаци украјинског Европског пословног удружења (групација преко хиљаду иностраних и украјинских предузећа), који показују да је до краја маја 47% њихових чланова у потпуности обновило пословање.

Украјинска централна банка је на почетку рата успела да задржи финансијске институције земље у стању солвентности, те да спречи драматичну депресијацију монете. Оптимизам је дошао и са споразумом о извозу житарица који је спасио украјинску пољопривреду (која је чинила 12% БДП-а и око 40% укупног извоза пре рата). Последично, извоз житарица за сезону 2022-2023. опао је за 29,3% на годишњем нивоу, што је подношљив пад имајући у виду околности.

Подстицај привреди дао је и огроман пораст војне потрошње (чак 40,6 милијарди долара у 2022, што је једна трећина БДП-а и пет пута више од планираног буџета за одбрану пре рата). Десетине милијарди долара иностране помоћи је помогло да се попуни буџетски дефицит, одржи каква-таква стабилност девалвиране монете (за 18%), те да се наоружа војска. Међутим, у октобру су почели ракетни удари на електроенергетску мрежу, који су посебно погодили тешку индустрију. 

Нема сумње да је украјинска привреда тешко погођена расељавањем људи, уништавањем предузећа и оштећењима инфраструктуре.  Последично, економија земље се редуковала за чак трећину током 2022, што је највећи пад од независности. Услед процене да ће се борбе наставити и након јуна, Министарство економије Украјине је почетком марта 2023. снизило прогнозу раста БДП-а за ову годину на 1% (са претходних 3,2%), док централна банка Украјине предвиђа повећање БДП-а од скромних 0,3%. Предвиђа се да ће инфлација пасти на још увек веома високих 24% (са 26,6% лане).

Како рат улази у другу годину, изазови су огромни, а посебно поуздано снадбевање енергијом (оштећено је између 40% и 60% енергетског сектора), што се ублажава конекцијом са европским електроенергетским систем преко Словачке. Сектор челика, кључни стуб привреде, је међу најтеже погођеним. Два водећа произвођача (Азовстал и MMK Illicha) су уништена, док је ArcelorMittal (Криви Рог) редуковао производњу на 25% предратног нивоа због несташица струје. С друге стране, мала и средња предузећа, чије је оштећење инфраструктуре и даље умерено, прилично брзо се прилагођавају несташици електричне енергије куповином генератора, батерија и друге опреме.

Ипак, процена штете на инфраструктури услед рата од 138 милијарди долара (закључно са децембром 2022) указује на катастрофалне последице рата. Уништене су луке, путеви, пруге, мостови, док је стопа сиромаштва снажно порасла. Предвиђа се да ће буџетски дефицит достићи 38 милијарди долара у 2023. услед колапса пореских прихода.

Истина, Кијев је предузео мере којима ће се смањити месечни износ дефицита у 2023. на 3-3,5 милијарди долара, што ће бити отежано потребом за инфраструктурним улагањима ради елементарног функционисање привреде и војске. Иако Влада већ има планове за велику обнову земље, изградња великих размера биће могућа тек са миром. Јасно је да је обилна финансијска помоћ Запада критична за спречавање потпуног колапса економије земље. 

Економски потенцијали Русије 

Извесно је да руска економија има далеко боље резултате него што се очекивало, упркос негативном ефекту западних санкција. Док је централна банка Русија на почетку рата предвиђала да ће БДП пасти за 8 или 10%, смањење БДП-а је било тек 2,1%. Наравно, више светске цене нафте од очекиваних као и активирање војне индустрије помогли су да се ублажи економски пад Русије, али ће на средњи рок економски потенцијали Русије извесно бити редуковани, пре свега услед технолошког заостајања за Западом и редукованих девизних прилива од извоза енергената. 

Кључ успеха Кремља у одржавању економију земље је наставак извоза сирове нафте и деривата, скоро у напромењеним количинама, иако по дисконтованој цени. Поред већ огромне флоте коју је та земља прибавила, критично важни су постојећи нафтоводи који иду према истоку (ESPO нафтовод до Кине има капацитет од 0,7 милиона барела дневно, а додатних 0,2 милиона барела иде ка Кини преко закупљеног Atasu-Alashankou нафтовода кроз Казахстан). Додатно, железничке линије које воде ка Пацифику добиле су на значају и постоје могућности за делимично проширење њихових капацитета (оне су посебно важне за извоз нафтних деривата, које од 5. фебруара 2023. ЕУ не увози).

Оно што охрабрује Кремљ јесте да ће потражња Кине за руском нафтом остати стабилна јер локалне рафинерије фаворизују ESPO тип нафте. Наиме, за разлику од „Урала“, која се продаје по попусту од око 20% од фебруара 2022, цена ESPO-a само је незнатно смањена у односу на цену Brent-а.

Иако се у прва два месеца 2023. Русија суочава са релативно високим фискалним дефицитом услед снажног раста јавне потрошње, добрим делом усмерене ка одбрамбеном сектору, то не би требало да чак и средњорочно буде проблем за Кремљ. Наиме, чак и при дефициту буџета од око 70 милијарди долара или 4% БДП-а (колико је горња процена Bloomberg Economics), који би искључиво био финансиран средствима Националног фонда благостања, односно из девизних резерви земље, Москва би имала још 4 године да исте потроши.

Међутим, заиста је тешко замислити Русију, земљу са практично непрекидним суфицитом у платном билансу од 1992, да прелази у дефицит платног биланса и то у толиком износу и непрекидно 4 године (чак и пројекције ММФ-а за 2023-25. указују да ће Руска федерација имати суфицит у платном билансу од по око 60 милијарди долара).

Оно што се може очекивати је да ће се фискални дефицит углавном финансирати задуживањем на домаћем тржишту, где је већ присутан вишак штедње (механизам ће се одвијати преко становништва која улаже у депозите, док ће банке, углавном државне, потпомогнуте релативно повољним кредитним линијама од централне банке, куповати државне хартије од вредности). Консеквентна монетарна експанзија (раст новчане масе, М2 – готовина плус орочени и депозити по виђењу – који је износио високих 24% у 2022, додатно ће се убрзати достижући скоро двоструко бржи раст од очекиваног повећања номиналног БДП-а ове године), изазваће инфлаторне притиске, али то не би требало да буде већи проблем (тренутно је инфлација у Русији са 11,8% тек благо виша од оне у еврозони – 8,5%).  

Ко ће кога исцрпети? 

На Западу многи верују да ће конфликт у Украјини остати статичан рат исцрпљивања који ће на крају тешко погодити руске војне потенцијале. Међутим, постоји алтернативан поглед: рат би могао да угрози саме темеље украјинског друштва и државе, и услови додатну емиграцију већ прилично испражњене земље. Која теза је тачна није лако рећи, али постоји пуно индиција да дужи рат, имајући у виду економске и војне потенцијале две стране, укључујући и подршку НАТО-а Кијеву, води ка побољшању позиције Москве. Наиме, украјинска војска је исцрпљена на шта указује одсуство било каквог озбиљног офанзивног дејства у последњих пола године. Додатно, западни ланци снабдевања су под притиском, док се НАТО залихе критичног оружја и муниције троше.

Чини се да рат прелази у сукоб у коме ће руска страна имати неколико критичних предности. Наиме, пуно је индиција да руска војна машинерија, укључујући одбрамбену индустрију, ради у „три смене“. Додатно, на дужи рок Русија чак има и бројчану супериорност.

Руско руководство по свему судећи фаворизује рат исцрпљивања. Удари на енергетске комплексе Украјине су циљани да се тешко оштети економија, чиме ће се потом створити услови да се промени политичка ситуација услед ратног замора. Русија, која има много више војника, наоружања и муниције, очекује да Запад неће моћи да одржи темпо снабдевања Украјине потребном количином оружја и муниције, на шта НАТО већ упозорава. Кремљ процењује да ће јавно мњење на Западу полако одустајати од подршке пружању војне помоћи Украјини, за шта већ постоје наговештаји. 

Де факто заузимање Бахмута је по свему судећи увертира за даљу офанзиву на запад према Дњепру, где ће због самих логистичких разлога украјинска одбрана бити отежана (евентуални излазак руских трупа на средњи ток Дњепра би практично одвојио пола Украјине од остатка државе). Тешкоћа снадбевања преко веома широке реке указује зашто је у новембру руска војска напустила регион Херсона с десне стране Дњепра.

Чини се да ће се Руси борити у овом рату на исти начин на који су водили сваки сукоб у својој историји: са пуно људства, неумољивости и времена. С обзиром на губитке које су Украјинци претрпели у борбама на истоку земље – и вероватно ће наставити да трпе док рат траје – западно оружје, а посебно тенкови, могу бити од невеликог значаја када стигну. 

Да ли Запад мора да утростручи помоћ Кијеву? 

Поред снадбевања релативно модерним оружјем са Запада, учинак Украјине је побољшан и војним иновацијама, где је добар пример употреба дронова и прецизне артиљерије (Химар) уз садејство америчких сателита. Ипак, западна помоћ није ни приближно довољна да се подмире материјалне потребе украјинске војске, као што су системи против-ваздушне одбране, артиљерија дугог домета, оклопна возила, борбени авиони, муниција, резервни делови и логистички ресурси.

Додатно, од Запада обећано наоружање, углавном тенкови, оклопна возила и артиљеријска оруђа уз ракетну муницију, генерално нису тог типа ни количине да би фундаментално промениле стање на терену. Опремање дела украјинске војске тим наоружањем би помогло или успешнијој одбрани у Донбасу или појединим офанзивним акцијама нпр. на јужним деловима фронта, али је извесније да би за релевантну војну победу Украјине на фронту било потребна знатно већа количина наведеног оружја, уз обуку, како би се надоместило видљиво преимућство које Русија у том погледу има на терену. Ако говоримо о вишегодишњем рату, онда би била потребна велика количина наоружања у непрекидном току од неколико година како би одржавала војну способност Кијева да бар „држи“ руске нападе у спором ритму.

Како потенцира директор Европског Policy-Making Instituta Данијел Грос, у рату исцрпљивања превага у ресурсима је одлучујућа. После драматичног пада током 2022. украјински БДП износи тек десетину руског. Јаз би требало да расте будући да ММФ очекује да ће руска економија благо расти у овој и наредних година.

Наравно, Украјина има подршку ЕУ, Британије и САД, чији је укупни БДП 28 или десет пута већи од руског, у зависности да ли се мери по тржишним курсевима или по куповној моћи (што има више смисла, јер Русија већину своје војне опреме јефтино производи код куће). Немачки Kiel Institute, који врши мониторинг финансијске помоћи Кијеву, процењује да су ЕУ и САД скупа определиле, не и испоручиле, око 150 милијарди долара или око 0,3% свог БДП-а за Украјину.

Да би имала једнако финансирање, Русија треба да потроши 4-6% свог БДП-а, а тренутни одбрамбени издаци као и фискални планови указују да ће се тај ниво знатно премашити. Ситуацију за Кијев отежава и тајминг, односно то што су за превођење економског потенцијала у војни потребни месеци и године, док се у кратком року може рачунати само са расположивим залихама оружја и муниције.

Пример са кашњењем испоруке тенкова указује да је подршка Украјини неадекватна, док су тенкови руске производње можда нешто слабијег квалитета, али има их има на хиљаде. И западна „паметна“ муниција је ефикаснија, али је скупа и нема је довољно. Исти образац важи и за многе друге области; Русија има јасну количинску предност у погледу наоружања и потенцијалних војника.

Ова ситуација је у оштрој супротности са европским и америчким декларацијама солидарности са Украјином, будући да је од суштинске важности спремност да се финансира скупи рат. На пример, у Заливском рату 1990-91, Немачка није послала ниједног војника, али је уложила 6 милијарди долара у ратне напоре – много више, као део БДП-а, него што је дала Украјини. На крају, Грос процењује да би Запад морао да удвостручи или утростручи своју подршку Кијеву да би цена рата постала неподношљива за Кремљ, за шта тренутно нема изгледа.