Једнакост заснована на искључивању, по Дарину Мекмахону: Четири ноге добре, две ноге лоше

Идеолошка историја једнакости (Једнакост: Историја недостижне идеје) је амбициозна, ерудитска и добро написана књига Дарина М. Мекмахона. У једанаест хронолошки распоређених поглавља Мекмахон показује како су различита друштва, укључујући ловце-сакупљаче, Грке и Римљане, ране и средњевековне Западне Хришћане, француске револуциноаре итд., и коначно заступници политике идентитета размишљали о једнакости. (Не неједнакости, термина који је, како нас подсећа Мекмахон, постао свеприсутан, већ једнакости.) Нису сва поглавља једнака, додуше. Према мом мишљењу, најбоља су она која се баве Америчком и Француском револуцијом, као и завршно поглавље о америчком покрету за грађанска права и данашњој политици идентитета. Закључно поглавље јесте само о Сједињеним Државама и, као што је данас генерално случај у свету, на њега се може гледати као на помало редукционистичко. Међутим, две велике теме с којима се суочава америчко друштво у протеклој половини века, права црначког становништва, или „обојених“, и политика идентитета, превазилазе америчке границе, о чему сведоче актуелни немири у Француској за прву тему, а за другу Путинови бучни напади на сексуалне идентитете.

Главни мотив књиге је, сматрам, најбоље изражен у фразеологији (непопуларног, али у последње време све чешће цитираног) Карла Шмита: свака идеологија једнакости међу „браћом“ или „саборцима“ почива на искључивању других из те једнакости. Ово је суштинска противуречност у идеји једнакости какву знамо у историји. Атина и Спарта инсистирале су на једнакости међу својим грађанима, али су из ње искључивале робове, метеке (придошле странце) и жене. Била је то једнакост која је обухватала не више од трећине становништва. Хришћани, као сви монотеисти, искључили су припаднике других религија из примене њихове једнакости. Амерички револуционари писали су да су сви људи створени једнаки, али су заиста мислили само на мушкарце, и дефинисали су ту једнакост насупрот робовима. Процентуално, опсег америчке једнакости није био ништа већи од атинског. Француски револуционари имали су универзалнији приступ, али су колонизованим народима давали само невољно признање једнакости. Марксизам поздравља једнакост међу пролетерима, али искључује „буржоазију“, а у својој маоистичкој варијанти из времена Културне револуције створио је потпуно радикалан заокрет тиме што је отворено дискриминисао људе из „лоших“ друштвених класа, при томе уздижући (поред осталог и тиме што су им омогућавали приступ образовању) оне из формално угњетаваних класа.

Као што овај преглед показује, једнакост је долазила уз искључивост. Често је веће наглашавање једнакости међу члановима једне групе значило већи јаз између њих и искључене групе. Пре него што почнем дискусију о, по мом мишљењу, два најинтересантнија проблема на која Мекмахон указује, дозволите да да напоменем да неколико Мекмахонових коментара о мањку бриге за једнакост унутар марксизма (насупрот интересу за укидање класног друштва) нису контроверзни. Чини се да Мекмахон повремено у то верује, али његово тумачење је прецизно, неконтроверзно, и заједничко већини оних који су читали Маркса и Енгелса. Слично, мислим да би мало људи који су упознати са фашистичком идеологијом били изненађен њеним нагласком на националној једнакости. Фашизам је требало је да реши класни сукоб, уједини национални рад и национални капитал, те да раздвоји једну нацију од друге, па отуд позиви на унутар-националну једнакост нису изненађујући.

Два најзанимљивија аспекта, по мом мишљењу, јесу политика идентитета и контраст између националне и глобалне једнакости (који је потпуно изостављен из Мекмахонове књиге). Али то су проблеми данашњице.

Политика идентитета у Мекмахоновом тумачењу долази уз покрет за грађанска права у Сједињеним Државама. Тај покрет би, у својим екстремним верзијама које износе Стоукли Кармајкл, Малколм Икс и „Black Power“, заобилазећи Марина Лутера Кинга, могао да се посматра унутар истог мотива као и остале идеологије о којима се расправља у књизи: белци су сада ти који су искључени из примене принципа једнакости, чиме се ствара обрнути расизам или (како Сартр каже) „антирасни расизам“. Али покрет за грађанска права такође је отворио нови јаз тиме што су поједине црнкиње виделе неке од предводника покрета као задојене мачизмом и „мушким шовинизмом“. И саме белкиње имају историјски бременит однос са еманципацијом црнаца; како каже Мекмахон, Сузан Б. Ентони сматрала је да је много битније да (белим) женама буде дато право гласа него да то право почне да се односи и на црнце. Али мушкарци/жене, црнци/белци нису међусобно хомогени када се у једначину уведу полне разлике. Стога, помало парадоксално, покрет за једнакост не само да је довео до фрагментације друштва у мноштво група, понекад радећи за супротне циљеве, већ је довео и до наглашавања разлика. „Тврдња да је различитост сама суштина значења једнакости нова је идеја у историји промишљања једнакости“, дискретно примећује Мекмахон. Борба за једнакост која не подвлачи неку фундаменталну једнакост, чак ни истоветност међу људима већ само разлике међу њима, у најмању руку није уобичајено. Овом аргументу би се могао умањити значај тврдњом да сви тренутни покрети само траже признавање специфичности и једнак третман. Али у ком тренутку инсистирање на разликама, па чак и на непреносивости искуства, постаје управо оно што смо већ видели: инсистирање на унутарњој једнакости стварањем све веће одвојености од осталих?

Мој други коментар повезан је са нечим чега, уз мали број изузетака, нема у Мекмахоновој књизи. То је промена перспективе када неко прелази са захтева за националном једнакошћу на захтеве за глобалном једнакошћу. Мекмахон спомиње како су те две ствари повезане у америчком покрету за грађанска права, и како је Нови међународни економски поредак (неуспешно) покушао да изједначи моћ богатих и сиромашних нација. Али можда је ова промена перспективе коју доноси глобализација била вредна мало шире расправе. Узмите у обзир једнаке могућности. Данас вероватно не постоји ниједна идеологија која би била против једнаких могућности унутар националне државе. Али ако тај позив за једнаке могућности проширите на глобални ниво, одмах настају проблеми. Ако су „исти“ људи у Шведској и Зимбабвеу суочени са потпуно различитим животним околностима (по питању прихода, стицања богатства, стамбене ситуације, просечног животног века итд.), и ако је главни разлог за овај мањак једнакости разлика у просечним приходима између ових држава, постоје два очигледна начина да се овакво стање поправи: трансфер веће количине новца из богатих у сиромашне земље (прилаз глобалном благостању како га је замислио Гунар Мирдал) или отворене границе мигрантима. Ни једно ни друго не ужива већинску подршку у богатим земљама. Тада постаје занимљиво питање по ком основу људи који често снажно подржавају идеју једнаких могућности за све, искључују из њене примене оне који немају пребивалиште у њиховој земљи? Ту видимо исти механизам који се појављује много пута у историји: што је жеља за једнакошћу међу саборцима већа, то је већа потреба да се из ње остали искључе. Онда постаје потпуно јасно зашто су земље са најразвијенијим системима државе благостања (Шведска, Данска, Норвешка, Холандија) најупечатљивији примери идеолошког заокрета по питању међународне миграције.

Дотакао сам се ове последње теме да бих показао како је Мекмахонов мотив применљив на савремене ситуације чак и у случајевима када идеолошки ово питање није у потпуности разрађено. Мекмахонов (или Шмитов) прилаз стога показује очигледне предности, али нас такође води ка мање веселом закључку: за разлику од често цитираног „дугог лука историје“ који се наводно савија ка „правди“ (дакле, једнакости), исход би могао бити већа једнакост у неким областима и већи јаз између људи у другим областима. Чини се да нас историја учи овоме.