Без (правих) речи: Како мејнстрим економија не успева да објасни унутрашњу неједнакост и царинске ратове у којима обе стране губе

У недавном одличном чланку „Рат и међународна политика“, Џон Миршајмер представља сажету верзију реалистичке теорије међународних односа, примењену на данашњи мултиполарни свет. Он се фокусира на неизбежност рата услед начина на који је међународни систем структуриран: то је анархија у којој ниједна држава нема монопол над моћи као што то држава има у оквиру унутрашње политике, па самим тим не постоји нико ко би могао да спроводи правила. Миршајмер критикује либералне мислиоце због њихове наивности у веровању (током 1990–их) да ће ратови нестати, а политика великих сила постати превазиђена. (Слично наивно гледиште исмевао је и Карл Полањи у „Великој трансформацији“.) Миршајмер то делимично објашњава чињеницом да су многи либерални мислиоци интелектуално сазревали током униполарног тренутка, када су такви снови – иако слабо повезани са историјском реалношћу – могли да се гаје.

Успутно, Миршајмер износи једну опсервацију која је изузетно важна за економисте. Он пише:

„Мејнстрим економисти могу да се фокусирају на подстицање економске конкуренције унутар суштински кооперативног светског система јер готово уопште не обраћају пажњу на то како државе размишљају о сопственом опстанку у међународној анархији, у којој је рат увек могућа опција. Због тога концепти попут безбедносне конкуренције и баланса моћи – који су од суштинског значаја за проучавање међународне политике – немају никакво место у конвенционалној економији… Штавише, економисти имају тенденцију да дају предност апсолутним добицима једне државе, а не њеним релативним добицима, што значи да у великој мери игноришу равнотежу моћи.“

Неспособност економиста да смислено говоре о савременим међународним економским односима постала је болно очигледна у њиховим, понекад чак и патетичним покушајима да америчком руководству држе лекције из основа економије, не схватајући да политика коју спроводи америчко руководство – како за време Трампа први и други пут, тако и под Бајденом – није усмерена на побољшање положаја америчких потрошача или радника, већ на успоравање успона Кине и очување америчке глобалне хегемоније. Та неспособност да се суоче са стварношћу проистиче из крајње редукционистичког методолошког става према којем је благостање појединца функција искључиво његовог апсолутног дохотка. Са таквом претпоставком постаје потпуно несхватљиво зашто би неко (у овом случају држава – Сједињене Америчке Државе) уопште ушао у царински рат и применио друге политике које смањују благостање сопствених грађана (док истовремено смањују благостање и у Кини и у остатку света). Политика која не само да подразумева игру с негативним резултатом, већ је и свесно обликована као политика губитака за обе стране – и за оног ко је спроводи и за оног ко је мета – потпуно је неразумљива за такве економисте.

Али у стварном свету, то заиста има смисла. Економисти склони поједностављеном приступу то не могу да схвате јер је њихов методолошки оквир погрешан и застарео: он не узима у обзир релативности – то јест, важност, задовољство или корисност коју ми као појединци, а још више државе и њихове владајуће елите, извлачимо из тога што смо богатији или моћнији од других.

Када би у своје функције корисности додали још један аргумент – релативност, било у односу на приход друге особе, било у односу на моћ других држава – морали би да кажу нешто што има смисла. Овако су сведени на бесконачно понављање тривијалности. Моћ није само то да је мени добро; моћ је да ми је боље него теби. Мој апсолутни приход може бити нижи него у неком алтернативном стању света, али ако је разлика између наша два прихода већа (и у моју корист), можда бих и даље више волео то стање.

Политика економских губитака за обе стране (lose-lose) управо је оно што америчка влада спроводи. Захтев националне безбедности, онако како га види америчка политичка елита, јесте да трошкови наметнути Кини (у виду успоравања привредног раста, одлагања технолошког развоја итд) буду већи од еквивалентних трошкова које трпе Сједињене Америчке Државе. У недавном чланку часописа „Foreign Affairs“, Стивен Џ. Брукс и Бен А. Вагел наводе више сценарија које је разрадио Центар за стратешке и међународне студије у Вашингтону, а који у готово свим случајевима показују да је политика обостраних губитака штетнија по Кину него по САД. Сличан закључак изнео је и један think-tank из Пекинга, а на који се позива „Волстрит журнал“ („Пекинг се припрема за нову рунду сукоба Трамп vs. Кина“, 2. мај 2024, стр. 8): губитак БДП–а за Кину био би три пута већи него за Сједињене Државе.

Да ли ће та политика заиста довести до таквог исхода може се с правом довести у питање. Легитимна расправа међу економистима и политиколозима зато би требало да се фокусира на то да ли би политика обостраних губитака побољшала или погоршала релативну позицију Сједињених Држава. На пример, могло би се тврдити ово друго, ако се уочи да су покушаји САД да ограниче канале преноса високе технологије ка Кини – парадоксално, из америчке перспективе – навели Кину да удвостручи напоре на развоју домаћих извора високих технологија, чиме није успорено, већ убрзано њено сустизање САД-а. Такође би се могло рећи да би Кина, под притиском, могла диверзификовати изворе снабдевања и постати отпорнија на шокове на дужи рок; или да би могла озбиљније приступити повећању домаће потрошње. То су легитимне и суштински важне теме за расправу. Али политика обостраних губитака мора се узети као полазна тачка.

Бајден и Трамп спроводе политику која, посматрана споља и процењивана према начинима на које се јавности представља („побољшање положаја америчког радника“, „повратак послова у Сједињене Државе“), вероватно неће донети очекиване резултате. Они ту политику бране тврдњом да је вођена економским интересима одређених сегмената америчког становништва, јер ни Бајден ни Трамп не могу отворено да кажу да је та политика у стварности потпуно равнодушна према интересима америчких радника и потрошача – па чак спремна и да их жртвује – и да је њена главна мотивација заправо жеља да Кина претрпи већу штету него Сједињене Државе.

Коментатори тако критикују нешто што је неважно, односно нешто што није стварни циљ те политике, и тиме себе чине смешнима. Верују да, држећи лекције из основне економије, показују колико су владајуће елите у заблуди, док у стварности само откривају неадекватност сопственог методолошког апарата.

Овај крајње редукционистички приступ неокласичне, а касније и неолибералне економије не показује своју неадекватност само у овом случају. Разлог због којег ми је неадекватност на коју указује Миршајмер привукла пажњу јесте то што је паралелна са истом врстом неуспеха коју мејнстрим економисти показују када је реч о разумевању и проучавању неједнакости. Проблем је исти: ако претпоставите да је једини аргумент у функцији корисности појединца ниво његовог дохотка, и да релативни положаји (тј. његов однос у поређењу с другима) нису важни, тада ће неједнакост – која се по дефиницији бави управо релативним разликама – бити искључена из озбиљног проучавања у економији, или ће, као што је то био случај у познатим уџбеницима, бити сведена на фусноте и додатке. Ако економија, поврх тога, замишља да друштвене класе не постоје, неједнакост ће бити двоструко занемарена. Та намерна игноранција није била – како тврдим у осмом поглављу књиге „Визије неједнакости“ – аномалија у неокласичној економији. Она је дубоко укорењена у њеној методологији и све док се мејнстрим економија не натера да изађе из свог редукционистичког погледа на људску природу и заборава на класну структуру, она неће имати готово ништа суштински да каже ни о неједнакостима унутар друштава, нити о међународној економији у којој велике силе користе економске инструменте како би ослабиле једна другу.