Америчко-кинески царински рат: Ко побеђује у трговинском покеру две највеће светске економије štampaj

Крајем априла почели су да пристижу први званични подаци из Кине који указују на значајан пад пословне активности, сигнализирајући успоравање индустријске производње. Док је кинески извоз у априлу био јачи него што се очекивало, испоруке у САД су нагло пале, те ће се ефекат трговинског рата Вашингтона и Пекинга манифестовати у подацима за мај и наредне месеце.

На први поглед, чини се да ово оправдава Трампова надања, а посебно тезу Министра финансија Скота Бесента да САД држе већину карата у глобалној игри „трговачког покера“. И заиста, што дуже буде трајао трговински рат, биће све горе за кинеску економију, будући да би потенцијални decupling (раздвајање) две највеће светске привреде несумњиво био тежак ударац.

Наиме, губитак највећег тржишта на свету биће шок за добар део извозних сектора Кине. Окосница софистицираног дела кинеске привреде – високо-технолошке и зелене индустрије (електрична возила, батерије, соларна енергија), су de facto зависне од тражње на западним тржиштима и биће најтеже погођене.

Време против Вашингтона

Међутим, постоје два проблема у оваквом начину размишљања. Прво, штете за америчку економију биће такође енормне, и не нужно мање. Друго, Вашингтон, за разлику од Пекинга, има далеко мање времена на располагању у „трговинском покеру“.

Остављајући по страни потенцијалне енормне економске губитке које би декуплинг, односно подела света на два трговинско-технолошка блока донела, највећи проблем за спровођење Трампове политике је јавност. Да ствар буде гора за тренутног америчког председника, ради се о специфичном делу јавности – оне која има директан интерес да се сачува и увећа тржишна капитализација корпорација на Волстриту које послују са Кином (реч је о највећим компанијама у САД). Дакле, глас богатих финансијера са Волстрита има пресудан утицај у обликовању америчких медија и јавног мења, те посредно и електората, и то не само на следећим међу-изборима 2026. године.

Индикативне су пројекције „Bloomberg Economistа“, по којима би садашње стопе царина снизиле амерички БДП за чак 2,9% и повећале основне цене за 1,7% у наредне две до три године. Снижавање царина на 60% учинио би пад БДП упола мањим, али је и губитак 1,5% националног БДП-а огроман ударац за америчку привреду.

Си Ђинпинг, такође, свакако не може себи да приушти да осиромаши кинески народ, али је политичка апаратура којом располаже таква да кратки рокови не играју претерано важну улогу. Оно што олакшава позицију Пекинга је далеко већа могућност да се „стимулансима“ подстакне домаћа економија. Наиме, већ се виде обриси „традиционалне“ монетарно-фискалне експанзије, нешто што је Пекинг више пута практиковао у „тешким временима“.

Оно што се може очекивати су додатни фискални трансфери домаћинствима и предузећима како би се повећала потрошња, појачавање кредитне експанзије да би омогућилa обимније јавне капиталне инвестиције, те спречила банкротства системски важних компанија (наиме, чврста контрола домаћег капитала и кредита омогућава кинеским креаторима политике да потисну уобичајене индиције економских проблема, као што је несолвентност компанија, и то онолико дуго колико сматрају корисним). С тим у вези, у првом економском пакету од Трамповог царинског рата, кинеска централна банка је 7. маја смањила базне каматне стопе и обећала убризгавање више ликвидности у финансијски систем.

Иако Кина снабдева Америку са 70% неопходних ретких минерала, а сличан образац се може применити и на тражњу за одређеним фармацеутским компонентама (посебно за генерички антивирусне и антибиотске лекове), због релативно скромног обима увоза такве врсте производа то није врста зависности која може да суштински угрози функционисање америчке економије. Наиме, пракса показује да ће компаније из САД наћи алтернативне добављаче ако понуде нешто више цене.

Економија обима

Оно што је у ствари најважније је да је немогуће, без неколико година или чак деценија потребних за преоријентицију, одржати пословне моделе америчких компанија без ослањања на добављаче из Кине. Кина је „радионица света“ и најуспешније корпорације из САД базирају добар део својих профитних маржи сарађујући са том земљом.

Овде није само реч о ценовно и квалитативно конкурентим компонентама и производима који се америчким фирмама испоручују из погона у Кини, него о читавом, драматично ефикасном еко-систему на ком је базиран кинески капитализам. Кључна карика тог система је економија обима и то је оно што би амерички стратези морали да узму у обзир.

Наиме, кинеска економија обима је квалитативно неупоредива са било чим што је постизао било који претходни геополитички конкурент Америке, укључујући и саму Америку на врхунцу моћи. Референтне процене указују да би била потребна „деценија или две упорних напора“ да се прекројe глобални ланци снабдевања коришћењем царина, имајући у виду  потребно време да компаније донесу с тим повезане одлуке, односно планове. 

Како је одвајање од Кине веома скупа солуција, за Вашингтон је знатно боље, барем на кратак и средњи рок, да прихвати структурну реалност: за САД, економију гладну капитала и са индустријском базом која није компетитивна у домену ниских и средње софицистираних технологија, боља је опција да има трговински дефицит са Кином него са другим економијама у развоју.

Наиме, договор с Пекингом подразумевао би и „концесије“ с друге стране. На пример, сарадња са Кином у индустријама које ће обликовати будућност (као што су вештачка интелигенција, квантно рачунарство и чиста енергија) значиће преимућство за америчке корпорације које ће бити ангажоване у тим бизнисима. Додатно, дил са Пекингом би значио и имплицитну сагласност Кине о наставку „претварања“ својих спољнотрговинских суфицита у активе деноминоване у доларима, односно обећање да ће пракса куповине америчких хартија од вредности одржати.

Проток времена просто значи мање обухватан, и за Америку користан свеобухватан договор који може да добије. За интересе Вашингтона је проблематичан образац понашања Доналда Трампа, где би он изненада могао изгубити интерес за царински рат с Кином, истовремено стављајући фокус на неки нови проблем.

Последично, без обзира на то што су улози у игри за обе стране гигантски, време је на страни Пекинга, будући да је Трамп одлучио да води тактичку, а не стратешку трговинску политику. Наиме, амерички председник је – сматрајући да ће Пекинг у страху од губитка приступа америчком тржишту бити спреман на значајне и брзе уступке – лоше проценио стрпљење и преговарачке капацитете кинеског руководства. Трамп није озбиљно проучио могућност да ће, упркос великом улогу, кинески званичници бити спремни на велике ризике за економију земље да би, иначе честу праксу Вашингтона да сличном врстом притисака добија уступке, једном за свагде окончали.

С друге стране, Пекинг – вероватно исправно – очекује да ће Трамп бити присиљен на попуштање. Наиме, притисци широм САД би могли попримити драматичне размере, значајно слабећи позицију тренутног америчког председника. Оно око чега се обе стране слажу је да је затишје у постојећем царинском рату за обе губитничка позиција. 

Попуштање Вашингтона

Како се већ почео назирати значајан пораст цена производне опреме, као и роба, а посебно одеће, које су неопходне већини Американаца, Вашингтон је већ од друге половине априла почео да шаље помирљиве поруке према Пекингу. После добијања извесних гаранција да ће Америка бити спремна на стварну деескалацију, Пекинг је коначно пристао на прве јавно потврђене преговоре, који ће бити одржани у Швајцарској 10. и 11. маја. Иако обе стране сматрају да су тренутне царине еквиваленте трговинском ембаргу, разговори ће се усредсредити на деескалацију, а не на свеобухватни трговински договор. 

Оно што Трампова администрација очекује од преговора је драстично обострано смањење царина, на испод 60%, мада је Трамп, преносећи надлежност на Бесента, сугерисао 80%. Оптимистично, те редукције би се примењивале већ од следеће недеље. Високо на листи жеља САД-а је и укидање кинеских извозних ограничења на ретке минерале који се користе за прављење магнета, будући да се низ индустрија суочава са поремећајима у снадбевању. 

Чак и ако се постигне драматична деескалација, то вероватно неће драстично ублажити проблеме америчких потрошача услед вероватних поскупљења или несташица током лета. Очекује се да ће број контејнерских бродова који пристижу у луку Лос Анђелес (главну америчку капију за транспацифичку трговину) бити тек на половини уобичајеног, што имплицира мањи број телевизора, лаптопова, бицикала, намештаја на полицама америчких продавница. Из овога, наравно, произилази политички проблем за естаблишмент у Белој кући, а са тим је повезано и одустајање ФЕД-а да подстакне економију нижим каматама.

Наравно, Пекинг би желео да се царине спусте на нивое од пре априла, те да се укину разне друге рестрикције на технолошке и финансијске токове између две државе. Међутим, имајући у виду да САД већ годинама означава Кину као стратешког ривала, те целокупну Трампову стратегију, тако нешто је нереално.

Оно што се обе стране мање-више слажу је да САД и Кина морају наћи начин коегзистенције, будући да би декуплинг изазвао огромне негативне последице по обе земље, као и глобалну економију. Да то неће ићи брзо, указује процена америчког министра финансија Скота Бесента, који сматра да ће бити потребно две до три године да се постигне споразум са Кином.

Својеврсни парадокс је да је на обалама Женевској језера седиште Светске трговинске организације (СТО). У истој земљи, али не на истом месту и свакако не у оквиру СТО, током викенда ће се десити царински преговори између две највеће глобалне економије, истина овога пута у краткој форми.

Негативни ефекти америчких царина

Најновија референтна студија показује да ће, чак и уз најављену суспензију већине од њих, америчке царине изазвати оштар пад међународне трговине, значајне губитке у дохоцима широм света (а посебно у САД), те велике поремећаје у глобалним ланцима снабдевања. Ескалација царина би такође могла да изазове оштру реконфигурацију глобалних ланаца вредности са њиховом промењеном географијом, jeр би се нагло померили према Латинској Америци, уз последично повећане трошкове, што би резултирало мање ефикасним трговинским системом.

На срећу, тренутно је најизвеснији тзв. умерени сценарио који укључује фебруарске и мартовске мере, ескалацију међусобних царина САД и Кине и суспензију реципрочних царина објављених 2. маја. Дакле, и под претпоставком да грејс период резултира трајном суспензијом „реципрочних“ царина, у том „повољном“ развоју догађаја ниво доходака у САД значајно опада, за око 2%, у Кини за око 1,5%, на глобалном нивоу за 1,2%, док је негативни ефекат знатно мањи у еврозони (пад за 0,4%). Додатно, у том (статус кво) сценарију трговински токови ће бити за 5 процентних поена нижи него што би била без царинског рата.

Шок доводи до поремећаја глобалних ланаца снабдевања, а производња најоштрије пада у секторима који су високо интегрисани у GVC-Глобални ланац вредности (електрична опрема и електроника и  транспортна опрема, где око 30% производње зависи од GVC-а – насупрот њима, слабије интегрисани сектори, попут аграра или производње гуме и пластике, биће далеко мање погођени).

Ипак, иако би директна размена између САД-a и Кине добрим делом престала, индиректни извоз кинеских производа у САД, преко латиноамеричких и земаља југоисточне Азије биће под неупоредиво мањим ударом.

Повезано с пројекцијама пада глобалне размене, на истом трагу су и процене Маерска, водеће компаније у пословима међународне трговине, који је упозорио да би се глобална трговина могла значајно редуковати ове године (Маерск је смањио своју претходну прогнозу раста потражње за контејнерима од око 4% на распон од минус 1% до 4%). И студија „Kiel Institut“-а указује на драматичан пад како америчко-кинеске размене (која ће опасти за половину, а можда и за 70% на дужи рок), тако и глобалне трговине (за око 5%). 

Дугорочна перспектива Пекинга

Када кинеско руководство разматра тренутни царински рат са САД, оно ни на тренутак не губи из вида три есенцијална фактора који одржавају дугорочну перспективу односа две државе.

Прво, упркос значајним променама у глобалном поретку, САД ће још дуго остати доминантна глобална сила. Док Трампова администрација повлачи потезе који ће резултирати релативним падом утицаја САД-а на глобалном нивоу, удео САД у светском БДП-у остаће енорман и у догледној будућности. Према „World Economics“-у , Америка је претходне године чинила 12,7% глобалног БДП-а по куповној моћи (са очекивањем да ће учешће САД-а благо опасти, на 11,8%, у 2030), док је Кина била убедљиво прва са 19,6%. С друге стране, подаци ММФ-а  указују да је разлика у корист Кине била знатно мање изражена (БДП САД-а у 2024. износио је 29.185 милијарди долара, а Кине 38.154 милијарди долара; из исте базе података ММФ-а се такође може видети да је БДП Кине изражен у номиналном износу, са 18.748 милијарди долара, тек на две трећине америчког).

Додатно, САД не само да задржава огромну економску, војну и технолошку надмоћ, већ њена улагања у истраживање и развој и војну потрошњу, која далеко надмашују потрошњу других земаља, сугеришу да ће Америка још дуго држати преимућство.

Друга перспектива нуди нешто оптимистичнију визију будућег положаја Кине, будући да међународни поредак постаје мултиполарнији и све више глобализованији. С тим повезано, Трампова царинска политика је пореметила глобалне ланце снабдевања, што већ почиње да наноси штете америчкој економији, па чак и технолошким иновацијама корпорација из те земље – штете од којих ће неке бити дугорочног карактера за САД.

Треће важно сазнање кинеског руководства је карактер политичке поделе у САД, што базично сигнализира да ће се политике попут Трампове вероватно суочити са значајним отпором у будућности у којој би могло доћи до прерасподеле политичке моћи, те промене политичког курса земље. Последично, будући да је компетиција две силе дугорочна и структурна, односно обликована трајном геополитичком динамиком, кинески лидери неће правити драстичне промене у својој стратегији према САД као одговор на привремене политичке флуктуације. 

У вези с дугорочним сагледавањем тренутног проблема је и тренутни појачани ангажман на промовисању мултилатерализма. Напори Пекинга да одржи стабилне односе са другим глобалним актерима, посебно западним, укључујући и стално позивање на мултилатералне институције (пре свега СТО и ОУН), као и подршку Глобалном југу, указује да кинеско руководство разуме значај борбе за глобални престиж.

У том контексту, анкете које указују да се администрација у Вашингтону, чије понашање многи глобални пословни лидери виде као главни узрок конфликта, суочава са далеко већим репутационим губитком него Пекинг у текућем трговинском рату, иду на руку кинеском руководству.  Пекинг покушава да развије алтернативе, где као економски најконсеквентије виде односе са ЕУ, с којом (упркос трговинским тензијама) постоји значајан потенцијал за сарадњу у областима као што су климатске промене, технолошке иновације и глобално управљање.

Дакле, суочена са трговинским притиском Трампове администрације Кина је одабрала одмерен, али и асертиван приступ – са активним противљењем Трамповом унилатеризму, позивањем на дијалог на равноправним основама, али без пренагљеног попуштања, и без прибегавања безобзирној одмазди (нпр. задржане су на нули царине на одређене кључне полупроводничке производе, како би се заштитио дугорочни раст високотехнолошких индустрија; нису увођене забране за америчке инвестиције у земљи нити обрнуто).

Кинеска потрошња

Иако ће вероватно доћи до одређних попуштања у тренутном трговинском спору Вашингтона и Пекинга, глобални трговински систем је непоправљиво оштећен, што је снажан ударац за привреду ослoњену на извозна тржишта. De facto једина дугорочна одржива стратегија за решавање структурних проблема кинеске привреде – о којој се већ деценијама воде дебате – је искоришћавање потенцијала кинеског домаћег тржишта.

Наиме, потрошња домаћинстава у Кини, иако у расту од 2012. (када је била на тек 35% БДП-а), износи скромних 39% домаћег БДП-а, што је далеко нижи удео од потрошње домаћинстава у САД (68%), Јапану и Јужној Кореји (по 56%) или Индији (60%). Ниска потрошња домаћинстава, заједно са огромним индустријским капацитетима земље, створила је структурну зависност од иностраних тржишта, чинећи привреду веома рањивом на било какво погоршање односа са водећим светским економијама.

Наравно, кључни проблем у подизању потрошње је то што би се, скоро по аутоматизму, смањила просечна стопа раста домаће привреде, будући да би ниво инвестиција морао знатно да опадне (јер би ресурси уместо у изградњу нпр. путне инфраструктуре били усмерени ка здравству или школству). Међутим, будући да би и са редуковањем стопе раста Кина и даље била динамичнија привреда од њених највећих такмаца, сазрева уверење да је то пут којим треба поћи.

Најбољи начин да се брзо постигну резултати на том плану је (делимично) укидање највећег фактора који ради против потрошње – а то је хукоу систем. Према хукоу правилима (праксе и норми које су, поред осталог, спречиле настанак фавела, које можемо видети у Латинској Америци), око половине популације земље, углавном руралне, нема одређена права у недомицилним градовима – пре свега бесплатно јавно школство, здравство и посредно (и делимично) пензије.

Са макроекономског становишта, не улазећи у проблем прерасподеле и солидарности, хукоу систем подиже стопу штедње руралних Кинеза, и последично смањује њихову и укупну потрошњу. Процене су да би уклањање хукоу система подигло потрошњу руралне кинеске популације за чак 30%, што је више него довољно да се неутралишу штете настале услед драматичног пада спољне тражње, односно очекиваног пада извоза.

Наравно, није реално очекивати да ће овако суштинске промене доћи преко ноћи, али би интензивирање трговинског конфликта са Америком, и евентуално читавим Западом, могло убрзати хукоу реформу, што би и социјално, а не само економски посматрано био пожељан реформски правац, и поред последичног успоравања економског раста.

Лош сценарио

Економски конфликт две суперсиле штети обема, али будући да је геополитичка борба „игра са нултим исходом“ – где губитак једног подразумева добитак другог актера – то је неизбежни део једначине. Наравно, овако сагледавање ствари изузима трговински аспект односа две земље, посебно имајући у виду да је трговина у теорији игара типичан (и омиљени) пример игре са не-нултим, односно обострано позитивним исходом.

Има индиција да руководство у Пекингу економски конфликт са Вашингтоном доживљава као сукоб који неће бити брзо решен. Овај дугорочан приступ се такође огледа у томе како се Пекинг припремао за други Трампов трговински рат још од свог искуства у првом Трамповом трговинском рату. Руководство земље је на неки начин припремало своје грађане за дуготрајни трговински рат, са циљем да се успоравањем процеса преговора постигне најбољи договор – наравно с протоком времена. Генерално се полазило од претпоставке да су кинески потрошачи спремнији да подносе тешкоће од Американаца.

Други, и за Американце опаснији део стратегије Пекинга би могао бити у идеји кинеских креатора политике о „институцијама у сенци“, којима се постепено истискују постојеће. Ово одражава део кинеског приступа глобализацији, где Пекинг већ дуже од деценију подржава или ствара алтернативе институцијама које предводе САД (Азијска банка за инфраструктурне инвестиције, Шангајска организација за сарадњу; иницијатива Појас и пут – све су то практичне алтернативе ММФ-у и Светској банци, где је амерички утицај доминантан). Иако је Кина деценијама радила на овој политици, чини се Трампов „недостатак посвећености“ америчком ангажману у међународним институцијама, као што су ММФ и НАТО, управо иде на руку аспирацијама Пекинга.

Има и оних аналитичара, истина малобројних, који тврде да би овога пута руководство у Пекингу могло „ићи до краја“, наравно изузимајући војне аспекте конфликта. Како то види угледни колумниста „South China Morning Postа“ Ендрју Мерт, иако је Кина 2025. опасно изложена прекиду ланаца снабдевања, то није Кина из 1999. године, када је Америка бомбардовала амбасаду те земље у Београду.

Дебакл изазван финансијском кризом на Западу 2008, успех иницијативе „Појас и пут“, успешно прилагођавање америчким царинама током првог Трамповог мандата, те одлучан одговор на пандемију Ковида 19 су неки од догађаја који су трансформисали Кину у економску суперсилу и технолошког конкурента САД-а. Ако се све то сагледа, можда је управо ово тренутак да се супротставе најјачој сили света и недвосмислено заузму место које им припада на глобалној позорници.

Будући да је у овој фази тешко замислити решење за спасавање Трамповог образа и престижа САД-а, Ендрју Мерт сматра да би било изненађење ако би Пекинг направио значајније кораке да ублажи суштински колосалну грешку коју је Трампова администрација начинила са отпочињањем царинског рата.