Да ли су сва класна друштва нужно неједнака: Композициона наспрам доходовне неједнакости štampaj

У мом последњем тексту говорио сам о концепту хомоплутије. Укратко, за оне који не желе (поново) да читају цео текст: он се заснива на емпиријском опажању да је у савременим капиталистичким друштвима све већи део богатих богат у два вида – они су и међу најбоље плаћеним радницима и међу најбогатијим капиталистима.

Ову идеју операционализујем посматрајући горњи децил нето прихода, горњи децил прихода од рада (зарада) и горњи децил прихода од капитала (ренте, дивиденде и камате) у двадесетак земаља. Испоставља се да је скоро трећина Американаца у најбогатијем децилу по приходима „хомоплутна“, тј. они су и најбоље плаћени радници и најбогатији капиталисти. То чини елиту од око 3% Американаца.

Та елита, као што објашњавам у поменутом тексту, у књизи Капитализам, сам и у потоњој Велика глобална трансформација, нимало не личи на много помињану професионалну средњу класу, односно професионално-менаџерску класу (PMC). Она је идеолошки снажно прокапиталистичка и за приватно власништво je, јер у њиховим личностима долази до стапања рада и капитала. Због тога та елита снажно брани права капитала, ниске порезе на капиталну добит и богатство, као и све остало што уз то иде. Овај неолиберални идеолошки аспект нове капиталистичке елите не треба занемарити.

Али поставља се питање: шта се дешава ако се контрадикција између прихода од капитала и рада превазиђе не само међу богатима, већ дуж целе расподеле прихода? Шта ако сви имају исти однос између прихода од рада и капитала?

Рецимо да богата особа прима 100 долара од рада и 50 од капитала, средњекласна особа 40 долара од рада и 20 од капитала, а сиромашна особа 2 долара од рада и 1 од капитала. Овде примећујемо да су приходи неједнаки, али да је њихова структура иста. Код свих је однос прихода од рада према капиталу 2 према 1.

Јасна импликација композиционе једнакости јесте да повећани удео прихода од капитала – што се може десити услед ширења вештачке интелигенције – неће утицати на укупну неједнакост. Ако се важност капиталног прихода удвостручи, сви ће имати повећање прихода у истом односу, а међусобни односи прихода ће остати исти: уместо да расподела буде (150, 60, 3), постаће (200, 80, 4). Односи између појединаца остају исти: 2,5 према 1 између прва два на врху, 50 према 1 између најбогатијег и најсиромашнијег, и 20 према 1 између средњег и најсиромашнијег.

У време када сам дефинисао хомоплутију, Марко Реналди је у својој докторској дисертацији на Париској школи економије управо покушавао да одговори на то питање: како да проучавамо композициону неједнакост?

Као што мој пример показује, композициона неједнакост је различита од доходовне неједнакости: можемо имати пуну композициону једнакост и истовремено веома високу доходовну неједнакост. Да би то проучавао, Марко је развио потпуно нов методолошки апарат, ослоњен на Гини методу. Уместо да „циљна“ функција буде једнаки доходак за све (као код Гинија), Реналди поставља циљну функцију као једнаке факторске уделе за све и израчунава неједнакост као збир одступања од такве композиционе једнакости.

Дефинисао је индекс, назван IFC (income factor composition index – Индекс факторске композиције прихода), који се креће од нуле – када сви имају исту структуру прихода – до вредности 1, када композициона неједнакост достиже максимум. Односно, када горњих x процената људи има само приход од капитала (док се сав приход од капитала не „потроши“), а преосталих 1–x процената има само приход од рада.

Реналди је овим приступом омогућио проучавање различитих капитализама у новом оквиру, користећи два емпиријска посматрања: ниво доходовне неједнакости (нпр. Гини коефицијент) и степен композиционе неједнакости, који служи као мера класно заснованог друштва.

На тај начин комбинују се два важна елемента: социолошки или политички (класно друштво) и економски (колико је оно неједнако). У заједничком раду, Марко Реналди и ја, користећи микро податке из Луксембуршке анкете о приходима (LIS) за период око 2020. године, направили смо следећи графикон коjи приказује Гини коефицијент „проширеног тржишног дохотка“ (зараде, камате, дивиденде, ренте, приходи од самозапошљавања и пензије) на вертикалној оси, и Индекс композиционе неједнакости на хоризонталној оси.

Ако се повуче права линија са североисточног на југозападни угао графикона, приметиће се – што и није изненађујуће – да доходовна неједнакост тежи да опада како композициона неједнакост опада. Погледајмо Латинску Америку у североисточном углу: латиноамеричке земље су познате по високој доходовној неједнакости; испоставља се да имају и веома високу композициону неједнакост, што значи да богати људи углавном добијају приходе од капитала, док средњи слојеви и сиромашни углавном добијају приходе од рада. Типично класно друштво, могло би се рећи. Заиста, изгледа „нормално“, као у класичном капитализму, очекивати да се ове две врсте неједнакости крећу заједно.

Крећући се даље низ линију, долазимо до већине богатих земаља са средњим нивоима доходовне неједнакости (Гини око 35-40) и средњим нивоима композиционе неједнакости. Многе од тих земаља, као што смо видели у мом претходном тексту, имају хомоплутну елиту, што има тенденцију да смањи индекс композиционе неједнакости.

На крају, у доњем левом углу, налазимо земље са ниском неједнакошћу (Гини око 30-35) и релативно ниском композиционом неједнакошћу. Тајван и Словачка се истичу по оба критеријума. Кина, с друге стране, одскаче по томе што има релативно високу доходовну неједнакост, упркос ниској композиционој неједнакости. Може ли Кина бити претеча будућег друштва са високом неједнакошћу, али без класне структуре?

До сада све делује јасно. Али постоје два важна запажања.

Приметите аномалију у доњем десном углу: то су углавном нордијске земље (Финска, Исланд, Норвешка, Данска) са ниском доходовном, али високом композиционом неједнакошћу! Одакле то долази? Одговор је да је главни узрок приход од приватних пензија, који се (с правом) третира као приход од капитала. Тако многи старији грађани, који примају пензије из фондова, имају скоро сав приход из власништва, док радно способни грађани већину прихода добијају од рада. То ствара изражену композициону неједнакост. (Треба напоменути да данашњи радници можда штеде за будуће пензије тако што уплаћују у своје приватне пензионе фондове, слично као што људи у САД штеде путем 401(k) програма, али још увек не остварују приход од капитала из тих фондова.)

Тако откривамо занимљиву аномалију: и нордијске и латиноамеричке земље су композиционо неједнаке, али прва група има ниску, а друга високу доходовну неједнакост.

Даље, погледајте горњи леви угао графикона: тамо нема ниједне земље. У другом раду (о којем ћу касније више говорити), Марко Реналди то назива важним „не-резултатом“. Чињеница је да нема земаља са високом доходовном, а ниском композиционом неједнакошћу. Теоретски (као што се види из мог једноставног примера датог раније у тексту), ништа не спречава да земља са једнаком структуром прихода (нпр. сви примају 2/3 од рада, 1/3 од капитала) има високу укупну неједнакост.

У том примеру, Гини је био 46 – а могао бих га учинити произвољно високим, нпр. ако најбогатија особа добије 1 милион долара од рада и 500.000 од капитала, друга особа 100.000 и 50.000, а трећа 2 и 1 долар. Реналдијев IFC индекс би и даље био нула (сви имају исту структуру прихода), али Гини би сада био веома висок – чак 61.

Ипак, у стварности се чини да ниска композициона неједнакост иде руку под руку са ниском доходовном неједнакошћу. Ово отвара врата – као што наш рад и чини – плодној дискусији о разним типовима савременог капитализма (сетите се примера Кина vs. Тајван). Можемо прећи са већ досадне расправе о „варијацијама капитализма“, где се све своди на упоређивање родитељског одсуства у Норвешкој и САД, тј. са литературе која је практично нестала у последњих 30 година, док су се у међувремену развили различити облици капитализма у Индонезији, Бразилу, Нигерији, Кенији, Русији, Тајланду итд. – на емпиријски засновану класификацију и анализу различитих облика капитализма која, штавише, обједињује политичке и економске елементе.

А то није све. Марко Реналди у два недавна рада – један у Review of Political Economy (мај 2025), а други као PIAS Working Paper – покушава да постави основе за аналитички, па чак и когнитивни оквир у којем би питање композиционе неједнакости (тј. однос капитала и рада) било у средишту анализе. Поставља питање: шта би једно друштво са знатно већом композиционом једнакошћу значило за класне контрадикције, универзални основни приход, ширење вештачке интелигенције, климатске промене, па чак и филозофију производних начина? Препоручио бих да прочитате његове радове ако вас ове теме занимају. (А искрено, мислим да би требало да вас занимају.)

У мом наредном блогу завршићу трилогију о савременом капитализму и новим аналитичким приступима за његово разумевање, бавећи се... изостављеним фактором производње: капиталом! Бавићу се значајем и расподелом прихода од власништва над имовином, великим фактором укупне доходовне неједнакости. Фактором који су многи економисти, у пост-кузнецијанском периоду, једноставно заборавили – из страха да не делују превише „социјалистички“ ако би говорили о доприносу капитала неједнакости. Тако је било све док их Пикетијева бестселер књига није пробудила из тог „сомнамбулног“ стања. Треба да идемо даље тим путем.

Извор: Global Inequality and More 3.0