Судбина Нафтне индустрије Србије, финале драме: Ко је купац и по којој цени

„Нешто се мислим: пас кад бира, бира непогрешиво, а човек кад бира, често прави грешке.“

Овако је 1999. године један пас, Петроније, октански гонич, рекламирао компанију НИС Југопетрол. А та компанија, која је у међувремену мењала и име и власника и структуру, тренутно је под америчким санкцијама.

И баш ових јануарских дана за НИС се дешава коначно одбројавање, или што би Американци рекли: final countdown. Регионални енергетски лов свој расплет могао би да добије до краја недеље. НИС тражи купца који би требало да има особине маскоте из давно заборављене рекламе: да је веран и да је из добре куће.

Епилог би могао да промени регионалну енергетску мапу, а у њему учествују и неки глобални играчи. Ко је у овом лову плен, ко гонич, а ко ловац? Ко је коме веран, а ко кога држи на кратком ланцу?

Како ће се све завршити за Око магазин коментарисала су три саговорника из овог региона, енергетски регионални капиталци. Из Србије Душан Бајатовић, који је на позицији генералног директора „Србијагаса“ скоро две деценије; из Хрватске Давор Штерн, некадашњи хрватски министар енергетике, али и дугогодишњи директор у хрватској Ини и некадашњем Југословенском нафтоводу, данас Јанафу; из Мађарске Атила Холода, бивши државни секретар у мађарском Министарству енергетике који је 25 година радио у МОЛ-у, био директор за истраживање и развој за Централну Европу, а био је и у управи хрватске Ине, након што је 2003. године МОЛ ушао у њену власничку структуру. 

O каквој продаји је овде, заправо, реч, питали смо сву тројицу. За Штерна ово је принудна, за Бајатовића изнуђена продаја, а за Атилу Холоду само „игра с временом“.

Колико је купаца НИС-а?

Компанија НИС има оперативну лиценцу до 23. јануара, што је практично нека врста дозволе за рад, a издаје је онај ко је и увео санкције – ОФАК, америчка Канцеларија за контролу имовине у иностранству. Прошле године, негде баш у ово време, ОФАК је НИС-у због већинског руског власништва увео санкције. После неколико одлагања, санкције су на снагу ступиле 9. октобра прошле године.

Руски власник „Гаспромњефт“, преко повезане фирме „Интелиџенс“, у НИС-у тренутно има 56,15% акција, а сваку продају компаније мораће да одобри ОФАК. Детаљи те трансакције стићи ће у ОФАК, рекао је председник Александар Вучић из Абу Дабија, али је 13. јануара у директном преносу у разговору са новинарком „Пинка“ Горданом Узелац открио још нешто.

„Ко је ближи преузимању руског удела у НИС-у? Да ли Мађари или разговарате и овде са шеиком Мухамедом бин Заједом?“, питала је Узелац.

„Или можда и једни и други“, одговорио је председник републике.

„Ко? Ко?“, тражила је новинарка „Пинка“ конкретнији одговор.

„Па ти који сте поменули“, рекао је Вучић.

„Значи неко између њих двоје?“, питала је даље Узелац.

„Пажљиво ме сад саслушајте: или можда и једни и други. Шест речи“, одговорио је председник.

А онда је 14. јануара из Абу Дабија поручио како зна ко је купац, али да то не може да каже пре него што детаљи трансакције стигну у ОФАК.

„Преслушајте пажљиво шта сам јуче рекао“, лаконски је поручио председник.

МОЛ и АДНОК

Значи ли то да је на помолу ново партнерство између једне европске и једне блискоисточне нафтне компаније? Хоће ли мађарски МОЛ и АДНОК, државна нафтна компанија из Емирата, бити партнери у НИС-у и заједнички преузети руски удео у овој компанији?

„Нисам сигуран да ће МОЛ бити једини купац“, каже за Око магазин Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса“. „Зашто ми не бисмо могли да замислимо да то буду и МОЛ и Арапи и да остане део руског капитала. Под условом да то прихвати ОФАК. Не бих играо само на то да Србија купи 5% од мањинских акционара, јер нико неће да испусти већински пакет. Можда ће руска жеља бити да пред ОФАК-ом проба са изменама управљачке и власничке структуре, односно свођења руског капитала на неки минимум. Модел можда може да буде 30:30:30. А држава Србија може да купи нешто од малих акционара. Нисам сигуран да то може тако лако да уради“, рекао је Бајтовић.

У случају да ОФАК не одобри трансакцију, Душан Бајатовић открива шта би могла да буде друга опција: „Да се држава Србија појави у некој врсти конзорцијума. Ми већ имамо 29%, идеја је да пређемо 34% и да за нека капитална питања имамо блокирајући пакет. У том случају ми немамо управљачка права.“

Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто је 15. јануара био у Србији, и у контексту актуелних преговора изговорио важну вест, на основу које је јасно ко ће бити потенцијални носилац евентуалног конзорцијума. „МОЛ жели већински удео“, изговорио је Сијарто после састанка са министарком енергетике Дубравком Ђедовић Хандановић.

„Наредних дана може да се очекује први значајан корак у преговорима између садашњег већинског власника Гаспромњефта и МОЛ-а“, рекао је Сијарто. „Влада Мађарске подржава намеру МОЛ-а да откупи акције у НИС-у, јер би то обезбедило огроман искорак у погледу безбедности снабдевања Централне Европе.“ Мађарски министар је додао и да очекује позитиван одговор од ОФАК-а.

Друга важна веста која се затим чула јесте да МОЛ неће затварати рафинерију у Панчеву. То је Сијарто назвао лажном вешћу. И додао да би уговор садржавао све стратешке елементе сарадње у нафтној индустрији.

Српска министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић рекла је да је с мађарским колегом разговарала о преговорима који се воде између руских власника и мађарске компаније МОЛ, и да је циљ да се ти разговори заврше до краја недеље. Додала је и да се разговори воде са још неким могућим партнерима, као и да ће бити потписан обавезујући споразум о преносу власништва, о изласку руских акционара из власништва и откупу тих акција од стране нових власника. Након тога ће бити упућен захтев америчкој администрацији за продужење лиценце.

На основу реченог, јасно је да међу потенцијалним новим власницима НИС-а још није направљен коначни договор о томе колико ће износити чији власнички удео, као и да детаљи трансакције још нису стигли у ОФАК. Како сада ствари стоје, до 24. марта, до када важи лиценца за завршетак трансакције, све мора да се заврши.

„Ми смо у духу ових разговора и будућих корака разговарали и о међудржавном споразуму између Србије и Мађарске, који бисмо закључили овим поводом, и разговарали смо о неким основним принципима и начелима тог споразума“, рекла је министарка.

Новац, интерес, утицај и тржиште

Давор Штерн, некадашњи министар енергетике у Влади Републике Хрватске, на питање да ли је председник Александар Вучић случајно боравио у Абу Дабију и да ли у овом бизнису има случајности, за Око магазин одговара: „Не могу да коментаришем његове путеве. Док није готово, није готово.“

Ипак, додаје да је то можда један од начина да се воде преговори: „МОЛ је озбиљна компанија која зна да преговора, а знају то и у АДНОК-у. Чини ми се да ни српска страна није потпуно без знања. Није Србији свеједно ко ће бити купац удела од 'Гаспромњефта', они су били коректни партнери и та сарадња је била на обострано задовољство. МОЛ сигурно има знање и интерес, а АДНОК има новац и интерес. Према томе, не бих искључио могућност да постоји некаква комбинација где се користи новац из Абу Дабија и интерес и присутност МОЛ-а на регионалном тржишту да се створи некаква алијанса која би била прихватљива и за продавца, а то је руска страна.“

Атила Холода, који је био дугогодишњи директор у МОЛ-у и који одлично познаје и ту компанију, али и компаније у овом региону, каже да AДНОК жели да повећа своје учешће и присуство у европском нафтном бизнису, као и да за то има довољно новца.

„Наравно, могу рећи да и MОЛ, такође, има довољно средстава и да може да добије било коју врсту банкарских кредита за ову инвестицију“, каже Холода. „Али, наравно, AДНОК је прилично јака компанија на Блиском истоку. Ово би била добра прилика за МОЛ, не само да има искусне партнере, већ и партнере који могу да понуде различите могућности на Блиском истоку. То значи да овде није реч само о куповини и продаји. У нафтној индустрији сви знају и разумеју да то није једноставно. Није само 'ја продајем, ти купујеш', већ је то позив да учествујеш у мом послу. И, наравно, заузврат, и ти ми нудиш своје могућности за учешће у пословању на Блиском истоку. То је нормалан приступ нафтних компанија у оваквим случајевима. АДНОК је такође снажна и искусна компанија, са довољно финансијских средстава, професионализма и експертизе. С друге стране, МОЛ има знатно више искуства у Централној Европи, посебно у раду у Панонском басену кроз истраживање и производњу. Наравно, МОЛ тренутно игра водећу улогу у рафинеријском и малопродајном пословању у Централној Европи.“

За МОЛ групу, као велику интегрисану нафтну компанију у региону, ово није само питање преузимања још неке имовине негде у иностранству, већ представља веома важан део планираног регионалног система, сматра Холода и додаје: 

„МОЛ је своју стратегију почео још двехиљадитих година, када је преузео своју прву рафинерију у Словачкој. То показује да ова инвестиција за њих није само пласирање капитала, већ интерес лежи у стабилизацији МОЛ-овог ланца снабдевања. Ово није први пут да МОЛ жели власништво у НИС-у. Сећам се периода када сам радио за МОЛ, било је то давно, пре више од десет година, када смо у више наврата посећивали НИС, и када су постојале најаве да би компанија могла бити приватизована и продата другим фирмама. МОЛ је био у конкуренцији са Гаспромњефтом. Нажалост, у том тренутку Гаспромњефт је био победник, али МОЛ никада није одустао од свог интереса и намере да преузме одређене стратешке ресурсе у централноевропском региону.“

Закључавање Јанафа

Иначе, компанија МОЛ је 2003. године ушла у власничку структуру хрватске нафтне компаније Ина. Пет година касније постала је и већински власник. Између осталог и због те продаје, бивши хрватски премијер Иво Санадер је од 2019. био у затвору, осуђен на јединствену казну од 18 година затвора због примања мита у случају продаје јавних предузећа. Након одслужене две трећине казне, прошле године пуштен је на условну слободу.

На питање какав је МОЛ био власник у Хрватској, Давор Штерн одговара речима „релативно добар“, и подсећа на чињеницу да је до власништва дошао кроз коруптивне радње. Штерн је, иначе, једно кратко време oд 2011. до 2012. био и председник надзорног одбора Ине, али „без икаквих овлашћења“.

„Ни на шта нисмо могли да утичемо“, каже Штерн. „МОЛ је једна добро организирана, агресивна, квалитетна нафта компанија која има своје постулате, какви важе у пословном свету: Ко је јачи тај и тлачи.“

Хоће ли после ове трансакције МОЛ постати још јачи? У Хрватској је у власништву ове компаније Ријечка рафинерија, која ради. То је уједно и прва тачка на Јадранском нафтоводу, Јанафу, који је седамдесетих година изграђен у Југославији. 

Друга тачка на Јанафовом краку је рафинерија у Сиску, која је данас затворена. Трећа рафинерија је у Босни и Херцеговини. Реч је о рафинерији Брод, која је у власништву руске државне компаније „Зарубежњефт“. И ова рафинерија не прерађује нафту.

Последња тачка на том краку је рафинерија у Панчеву, која тренутно не ради, а која би ових дана требало поново да покрене производњу. Тамо куда води други крак Јанафовог нафтовода, ка Мађарској и Словачкој, две су МОЛ-ове рафинерије: једна у Сажаломбати у Мађарској, друга у Братислави у Словачкој, и обе су активне.

Да ли би преузимањем рафинерије у Панчеву МOЛ имао све активне рафинерије на траси Јадранског нафтовода? Владислав Веселица, члан управе Јанафа је недавно за загребачки „Пословни дневник“ ову операцију, у којој би МОЛ на крају преузео НИС, назвао „закључавањем трасе Јанафа“.

Ако МОЛ влада свим активним рафинеријама на Јанафовој траси, онда он, без и да влада Јанафом, може да диктира одакле ће долазити нафта, каже Штерн. „Хрватска мора да буде спремна за такву једну будућу ситуацију и да води политику разговора са МОЛ-ом и Мађарском, и да, ако постоји намера да се то догоди, онда изузме Ријечку рафинерију“, сматра Штерн.

Рафинерија у Панчеву

Са закључавањем трасе Јанафа, постоји ли ипак могућност затварања и рафинерије у Панчеву? Представници српских власти рекли су да ће у преговорима инсистирати на томе да рафинерија у Панчеву мора да настави да ради.

На питања хоће ли у уговор с МОЛ-ом бити унета клаузула да панчевачка рафинерија не може бити затворена, јер ако ће МОЛ на потезу од Панчева до Братиславе имати три активне рафинерије, хоће ли за ову мађарску компанију бити исплативо да раде све три, Душан Бајатовић каже да Србија није та која преговара, те да није сигуран да то може бити у уговору, али да интерес МОЛ-а јесте да рафинерија у Панчеву ради, пошто је реч о модерној и савременој рафинерији и да се никоме не исплати да је угаси. Он додаје и да ако би тражио ману МОЛ-у као купцу, то је чињеница да он нема своју нафту. „Онај ко купи НИС ће у најгорем случају имати 60% тржишта Србије, а то није тако мало“, каже Бајатовић.

Давор Штерн подсећа на чињеницу да је МОЛ и у Хрватској према првобитном уговору имао обавезу да не затвара рафинерије у Сиску и у Ријеци, па је у међувремену рафинерију у Сиску ипак затворио. „Нико га на то није силио, али са хрватске стране није било никога ко би их подсећао на одредбе из уговора, тако да је Сисак пао у тишини“, каже Штерн.

Са друге стране, Атила Холода, који је oд 2009. дo 2011. године био и један од директора у МОЛ-у и који је баш био задужен за овај регион, каже да се сећа периода када је делегација из МОЛ-а посетила рафинерију у Сиску.

„Стање је било веома лоше: низак квалитет постројења, лоши технички и оперативни услови, као и врло скромна инфраструктура. Било је потребно изузетно велико финансијско улагање да би се рафинерија довела на прихватљив ниво, односно да би могла да се укључи у систем рафинерије у Ријеци. Процене су показале да је било неопходно између 300 и 500 милиона долара само за унапређење, што је са економске тачке гледишта било неисплативо. Након тога донета је одлука да се даље не улаже у рафинерију у Сиску. Уместо тога, промењена је њена функција. Рафинерија у Сиску је преусмерена на производњу битумена и сличних производа, а уједно служи и као складишни и логистички центар за рафинерију у Ријеци и за снабдевање горивом на територији Хрватске.

Ове две рафинерије, она у Сиску и у Панчеву, нису упоредиве. Рафинерија у Панчеву је једина велика рафинерија у Србији и има централну позицију у земљи. „Ако погледамо рафинерију у Сиску, она је била мања и веома застарела“, тврди Холода. „Још пре него што је МОЛ ушао у Хрватску, ИНА се већ више фокусирала на рафинерију у Ријеци и имала је намеру не да затвори рафинерију у Сиску, већ да смањи њену улогу. У поређењу с тим, Панчево је изузетно важна рафинерија за цео балкански регион, тако да не видим, нити очекујем, било какав ризик од њеног затварања. Она је веома значајна и за МОЛ.“

Холода додаје и да држава Србија, која је делимични власник акција НИС-а, има снажну позицију и велике могућности да унапред дефинише предуслове и услове евентуалне продаје. А из перспективе МОЛ-а, преузимање НИС-а било би веома повољно за управљање целим ланцем снабдевања.

„На тај начин могуће је оптимизовати асортиман горива, односно одредити која ће се врста производа производити у којој рафинерији“, објашњава Холода. „Овакав систем већ функционише између Мађарске и Словачке. На пример, рафинерија у Братислави је знатно погоднија за производњу бензина и других производа са већом додатом вредношћу, док је рафинерија у Сажаломбати ефикаснија у производњи дизела и дубље прераде дизелских деривата. Као резултат тога, Словачка добија квалитетнији дизел из рафинерија у Мађарској, док Мађарска добија квалитетнији бензин из рафинерије у Братислави. На исти начин, ово представља добру прилику за унапређење квалитета горива у Србији, јер би рафинерије у Панчеву, Сажаломбати и Братислави могле да ускладе и оптимизују своје ланце снабдевања и заједно обезбеде гориво високог квалитета за сва три тржишта.“ 

Давор Штерн такође мисли да се куповином НИС-а за МОЛ отвара ново, велико комерцијално дистрибутивно подручје које захтева још једну рафинерију на том простору. Али, ипак, Штерн задржава и дозу скепсе: „Трговина је неумољива. Ако МОЛ има превише својих капацитета, домаћих и словачких, за задовољење својих потреба, са падајућом потрошњом у нашем региону не бих искључио могућност затварања рафинерије уколико се то изричито у уговору не забрани. Јер, власти и политике се мењају, године брзо пролазе. Оно што је било договорено 2003. године између хрватске државе и МОЛ-а није се испоштовало у 70% случајева.“

Колико кошта НИС?

Детаље продаје НИС-а сазнаћемо до краја ове недеље, тако је обећао председник Александар Вучић. Како се сада чини, осим дозволе америчког ОФАК-а, једна од препрека за закључење трансакције може бити и цена. „Фајненшел тајмс“ објавио је да цео НИС вреди 4,7 милијарди евра.

Колико Руси траже за половину није познато. Али, Атила Холода за Око магазин сада први пут износи процену колико су Мађари спремни да плате руски удео. 

„Сви рачунају да би цена пакета НИС-а, који је у власништву Гаспрома, износила око 1,5 милијарди евра“, каже Холода. „Наравно, све зависи од тога да ли руски власници, односно да ли Гаспром заиста жели да прода своје акције или не. Колико ја видим, они нису баш одлучни у томе, нису задовољни овом идејом и не желе да изгубе свој удео, што додатно компликује ситуацију.“ 

„Ако ме већ вучете за језик, мислим да је понуда на 1,7 милијарди“, каже Душан Бајатовић, „али ако су Руси уложили четири милијарде, логично је да ће за 50% НИС-а тражити барем две“. 

Атила Холода, међутим, подсећа да преговарачка моћ увек зависи од актуелне ситуације, а Руси су сада принуђени да продају имовину: „То је иста ситуација као када идемо у трговину. Ако видим да је продавац у бољој или лошој позицији, ја као купац искористићу ту ситуацију. То је преговарачка моћ, и морам рећи да је то природно у оваквој врсти пословања. Наравно, да су ови ресурси продати раније, пре три или четири године, могли би да постигну много бољу цену. Али садашња ситуација им не пружа могућност да повећају цену. Мислим да је 1,5 милијарди евра прилично реална цена за ову имовину. Такође, постоји питање како послати новац руским компанијама. Амерички регулатори и ОФАК не желе да дозволе плаћање руским компанијама. А на неки начин то мора бити плаћено. Могу да замислим да би у том случају држава Србија, као сувласник компаније, могла да пружи подршку и олакша реализацију уговора мађарске и руске стране. Наравно, све зависи од одобрења америчког ОФАК-а, као и од државе Србије, која има специјално право да одобри ову трансакцију између две компаније.“

Хрватско-мађарски преговори

У рафинерију у Панчеву сва сирова нафта из увоза стиже преко Јанафа. Шта би онда ова трансакција значила за Јанаф и Хрватску? Ако је НИС пословни партнер број један за Јанаф, њему је у интересу да панчевачка рафинерија ради. Али ова хрватска компанија тренутно у две МOЛ-ове рафинерије, у Мађарској и Словачкој, испоручује 2 милиона тона нафте годишње, и има план Б.

Наиме, МОЛ и Јанаф већ дуго преговарају о закључењу новог дугорочног уговора о испоруци шест пута већих количина нафте за МОЛ-ове рафинерије. У Србију, према актуелном уговору, Јанаф годишње испоручи пет милиона тона нафте. Али уколико би потписао нови уговор с МОЛ-ом, онда би мађарска компанија, а не НИС за Јанаф био пословни партнер број један.

Ипак, за Јанаф су се околности промениле, захваљујући изузетку који је мађарски премијер Виктор Орбан издејствовао код америчког председника Доналда Трампа, да може да настави да увози руску нафту преко нафтовода Дружба. Тиме, практично, уговор с Јанафом пада у други план.

Уз то, у Србији ће се градити и конкурентски нафтовод – већ је расписан јавни позив за изградњу нафтовода од Србије ка Мађарској. Уколико се остваре планови, о којима се говори, да ће се Мађарска спојити нафтоводом са Панчевом, и ако се једног дана укину санкције на руску нафту, онда је за Србију логичније да Панчево добија нафту из Русије преко нафтовода Дружба који иде кроз Мађарску, а не кроз Јанаф.

Онда се поставља питање која је будућност Јанафа и Ријечке рафинерије.

„Међутим, велика предност Ријеке је што је она на мору и што може да добије пуно различитих врста нафте и да је прерађује за цео Медитеран“, каже Штерн.

Логика посла с нафтом

Како год да се трансакција с НИС-ом заврши, то неће бити класична трговина. У нафтном бизнису то никада није само чиста економија. Није била ни 2008. године када је Србија продавала НИС и када је Душан Бајатовић потписао уговор по коме се половина компаније продаје за 400 милиона евра. Руси су куповином НИС-а на велика врата стигли у Србију. Зато ни данас продаја руског власништва у НИС-у није само обична трансакција.

У овом контексту занимљиво је, на пример, како је „Политика“ у јануару 1973. године о једном великом нафтном послу писала као о послу за који важи проста економска логика. Такав је био и наслов коментара у том дневном листу: „Проста логика.“

А поента је да нафтни бизнис ни овде ни у свету заправо никада није био само проста економска логика. Није то био ни после првог великог светског нафтног шока, када је започела изградња Јадранског нафтовода као капиталнoг пројекта бивше земље.

Нафтовод који је дуго планиран шездесетих и грађен од 1974. до 1979, заправо је направљен сложеном политичком логиком, према којој су носиоци посла биле три компаније: Ина из Хрватске, Нафтагас из Србије и Енергоинвест из Босне и Херцеговине. Баш у то време, од 1974. до 1977. године, млади инжењер Давор Штерн радио је у Југословенском нафтоводу.

А када је у децембру 1979. Југословенски нафтовод свечано пуштен у рад, „Борба“ је писала како је Јосип Броз Тито послао телеграм и честитао градитељима нафтовода. „Његов значај је у томе што нас повезује и са Европом и Медитераном“, написао је Тито.

„Не сећам се баш телеграма, али се сећам да је то била је велика прослава“, каже Штерн. „То је био грандиозан подухват за тадашњу Југославију: више од 600 километара нафтовода. Ја сам учествовао у куповини опреме, набављали смо цеви за то из Кувајта, који је дао кредит за изградњу нафтовода. Део се радио на Косову, у Урошевцу, део се куповао из Немачке. Цела та лука је био један технолошки врло сложен објект и доказано је да је он јако добро направљен, јер до данас није било нити једног инцидента на тој траси, није било изливања нафте. Није био ни један ни еколошки инцидент у луци, што је неуобичајено. Док сам ја водио делегације доле на Јанаф, нико није могао да верује да је море уз пристаниште танкера у Омишљу тако чисто и да на камену нема ни трага неке црне течности која би могла бити нафта. Стварно честитам људима који су тиме управљали и тада и сада, јер је то сложен објекат. Међутим,  он је стар више од 50 година и то треба исто имати на уму када се говори о повећању капацитета и притисака изнад одређене границе за које је он био пројектован.“

После 50 година, може ли се геополитичка мапа света објаснити токовима нафте? Судбина НИС-а зависи и од исхода рата у Украјини. И од америчког председника Доналда Трампа који руског председника Владимира Путина санкцијама притиска да пристане на мир. И од Виктора Орбана, премијера Мађарске, земље чланице ЕУ, који је издејствовао изузеће за увоз руске нафте. И од шеика Мухамеда бин Заједа који има паре. И од Хрватске која има нафтовод.

Опције на столу

Ако од свега тога зависи нафтна компанија – не звучи ли данас наивно и сама помисао да је рекламира пас? Све и да је Петроније био у праву када је у реклами рекао: „Пас кад бира, бира непогрешиво, а човек кад бира – често прави грешке“, може ли за нас прича око НИС-а да се заврши без грешке? Ако амерички ОФАК не одобри трансакцију, шта бира Србија?

Душан Бајатовић одговара да национализација неће бити опција и да је то већ неколико пута речено. У случају да ОФАК тражи да новац од продаје иде на замрзнут рачун, као и у случају Лукоила, Бајтовић каже да је алтернатива томе да рафинерија у Панчеву постане гомила гвожђа, али и да је могуће да новац буде уплаћен преко платног агента, јер постоји и то решење.

„Мислим да се то неће десити“,  каже Бајатовић. „Постоји одговарајућа комуникација између Руса и Американаца, то се показало на више примера. Нисам сигуран да ће о НИС-у разговарати Трамп и Путин, јер то чини 0,6% промета Гаспромњефта, али сам сигуран да је овде Србија колатерална штета туче две велике силе у којој свака хоће да покаже да има моћ.“

Атила Холода каже да су америчка влада и амерички председник веома одлучни и против су давања шансе руским компанијама да задрже своју имовину у Европи. „Сигуран сам да ће проблем морати да буде решен. Ако се Русима пруже могућности да добију новац за своју имовину, све би требало да буде решено на нормалан начин. Јер нико не може очекивати да било који власник изгуби своје власништво без икакве надокнаде“, закључује он.

„Лоша продаја гора је од распродаје“, тако је српска штампа 2008. година писала о продаји НИС-а. „Лош, скупо плаћен уговор“, тако је југословенска штампа крајем осамдесетих писала о Југословенском нафтоводу. А истина је да су Руси у НИС-у били бољи власници него што смо то били ми, као што је истина да у случају да седамдесетих није изграђен југословенски нафтовод, морали бисмо данас да га градимо. Ако је све остало у актуелној компликованој енергетској једначини нејасно, бар су те две ствари данас јасне.

Са ове историјске дистанце, јасно је и да се добар посао у нафтном бизнису не мери само парама. Да ли је онда јасно и да се са променом власништва у НИС-у не мења само неколико важних економских показатеља наше зeмље? Мења се све.