Опомињући глас Кристин Лагард у све луђем свету: Уочи највеће енергетске кризе с којом се свет суочио

„Помозите ми да разумем овај луди свет“, овим речима је Зани Минтон Бедоуз, главна уредница британског „Економиста“ прошле недеље почела интервју са Кристин Лагард, директорком Европске централне банке (ЕЦБ) коју је на почетку разговора назвала Госпођа Криза.

У време велике рецесије 2008. године Лагардова је била министарка трговине Француске, а онда је 2012. године постала директорка Међународног монетарног фонда (ММФ). На тој позицији остала је до 2019. године, а ковид кризу 2020. године, и енергетску кризу после почетка рата у Украјини 2022. године, Лагардова је дочекала као председница Европске централне банке (ЕЦБ) током чијег мандата је инфлација у еврозони (крајем 2022. године) достигла врхунац од скоро 10 одсто. Госпођа Криза је растом камата успела да охлади прегрејану европску економију и инфлацију спусти на испод два одсто, колико је износила у фебруару ове године.

У марту су ефекти рата у Ирану већ подигли цене, па Еуростат, званична статистика Европске уније, прогнозира да ће инфлација у марту износити 2,5 одсто. Нови рат и ново пуштање духа из боце, кога су после рата у Украјини централни банкари широм света једва у боцу вратили, оно је што трезни Кристин Лагард и што је у разговору са Зани Минтон Бедоуз диктирало тон интервјуа у коме је директорка ЕЦБ-а тржишту послала упозоравајуће поруке.

У емисији „Инсајдер“, која је прошлог четвртка, 26. марта, објављена на порталу „Економиста“, Лагардова и Минтон Бедоузова су у Франкфурту, у седишту ЕЦБ-а разговарале о економским последицама рата у Ирану, а судећи по ономе што је о томе Лагардова рекла, наш луди свет ускоро би могао да постане још луђи.

Потцењени ризици 

„Ризици од рата у Ирану се потцењују“, рекла је она и додала да су очекивања брзог повратка у нормалу можда превише оптимистична. Америчког министра финансија Скота Бесента Лагардова није споменула, али јасно је да је мислила на његову процену према којој ће последице рата у Персијском заливу бити кратког даха.

Уосталом, у понедељак, 30. марта одржан је видео састанак групе Г7 где је Лагардова, како преноси америчка агенција „Блумберг“, оспорила оптимизам Скота Бесента. „Суочавамо се са правим шоком. Вероватно већим него што то тренутно можемо да замислимо“, рекла је Лагардова за „Економист“.

Технички стручњаци ЕЦБ верују да је „превише тога већ оштећено“, додала је, да „нема начина“ да се изгубљено снабдевање енергијом у Заливу обнови у року од неколико месеци, као и да би прекид могао да траје „годинама“.

Два су проблема када је тренутно о енергетској кризи у Персијском заливу реч. Први је то што је Ормуски мореуз затворен. Саобраћај бродова и танкера кроз мореуз смањен је чак 95 одсто. Француска консултантска кућа „Лазард“ објавила је пре неколико дана да дневно кроз Ормуз прође просечно 4 брода, у поређењу са 125 пре рата. Подаци компаније „Вортекса“ су другачији, по њима је мање бродова пролазило кроз Ормуз, али је и ту јасан тренд који показује пад од 95 одсто протока од почетка рата.

Селективни транзит је настављен јер Иранска револуционарна гарда бродове непријатељских држава не пушта да прођу, па се дневни проток нафте из Персијског залива уместо некадашњих 20 милиона барела спустио на испод 10 милиона барела дневно. Један део нафте пролази преко Саудијске Арабије и нафтовода Исток-Запад, као и преко Фуџеире у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).

Оштећена инфраструктура

Уништена енергетска инфраструктура је, ипак, много већи и дуготрајнији проблем. Када је реч о рафинеријама нафте, на списку оштећених постројења који је недавно објавио „Блумберг“ је рафинерија Рувајс у УАЕ. Рафинерија Рас Танура у Саудијској Арабији је привремено обуставила рад највећег постројења за прераду, капацитета 550.000 барела дневно.

Дрон је пао и на рафинерију Самреф у Саудијској Арабији, а у Бахреину је на списку оштећене енергетске инфраструктуре рафинерија Бапко енерџи, постројење капацитета 400.000 барела нафте дневно. У Кувајту је погођена рафинерија Мина ал Ахмади, у Кувајту Мина Абдулах, а у Ираку рафинерија Ланаз.

Највећи проблем ипак је то што је постројење за течни природни гас (ЛНГ) Рас Лафан у Катару погођено иранским ракетама, што је изазвало пожаре који су проузроковали велику штету. „Катар Енерџи“, велики снабдевач гаса, прогласио је вишу силу и отказао уговоре о дугорочном снабдевању.

У Абу Дабију је погођено гасно постројење Хабшан, а у Ирану је Израел гађао Јужни Парс. Станица за регулацију гасног притиска у провинцији Исфахан у Ирану такође је оштећена.

На гасном пољу Шах у Уједињеним Арапским Емиратима је ирански дрон изазвао пожар и оштетио инфраструктуру, а гасно постројење Дас Ајланд за производњу течног нафтног гаса ради на ниском нивоу зато што произведене количине не може да извезе кроз Ормуз. Ово гасно постројење је иначе у власништву АДНОК-а, компаније која би требало да буде партнер мађарском МОЛ-у у преузимању НИС-а.

У Ираку је оштећено и нафтно поље Мајнун, а у Саудијској Арабији – Шајбах. Руска агенција Интерфакс јавила је да се у близини оперативног блока нуклеарне електране Бушехр у Ирану такође догодио напад.

Осим важне енергетске инфраструктуре гађане су и луке којима се транспортују не само енергенти, већ и друга роба која пролази кроз залив. У Саудијској Арабији гађана је лука Јанбу, а у УЕА луке Фуџејра и Џебел Али. И лука Сохар и терминал Мина ал Фахал и Салала у Оману су оштећени, а у Бахреину је оштећен терминал Калифа бин Салман.

Овај списак уништене и оштећене инфраструктуре вероватно је имала на уму Кристин Лагард када је у интервјуу за „Економист“ рекла да последице по глобалну економију стижу са одложеним дејством, али и да је ЕЦБ „спремна да одговори“.

Црни сценарио 

Преведено са језика монетарне политике то значи да би у наставку године, ако се рат у Персијском заливу настави, глобалној економији могао да се догоди раст инфлације, а да би као одговор на то ЕЦБ могла да повећа камате. А у најпесимистичнијем сценарију ЕЦБ рачуна да би, ако прекиди у снабдевању потрају до краја ове године, инфлација у евро-зони могла да стигне и до 6,3%.

А судећи по ономе што је рекла, министри финансија широм Европе ову кризу чекају са мање простора у буџетима него што су имали 2022. године, када је почео рат у Украјини. „Нема толико буџетског простора као 2022. и 2023. године, када су земље потрошиле 2,5 одсто бруто домаћег производа или више да би ублажиле трошкове раста енергената“, изјавила је Лагардова.

„Свака подршка овог пута треба да буде прилагођена, циљана и привремена“, додала је. Креатори фискалне политике требало би да знају колико широко ћебе могу да простру, да помоћ распоређују и фокусирају на домаћинства са ниским приходима.

У том интервјуу занимљив је и тон којим Лагардова говори о улози Америке у овој енергетској кризи. На питање да ли би могло глобално да се одговори на нову кризу, Лагардова је прво лаконски одговорила: „Уверавам вас да ће се централне банке ујединити“, и, како се током разговора испоставило, намерно изоставила министарства финансија.

Током кризе 2008. године Г20 је координисао глобални одговор и глобалне мере. „Можете ли да замислите да се то сада догоди? Г20 је под вођством САД. Нећу рећи ништа више“, рекла је Лагардова, а онда из угла некога ко је био на челу ММФ-а заправо дала и најкритичнију изјаву.

„Стари поредак се распада. Мултилатералним институцијама попут ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације још се може управљати, али се америчка доминација у њима мора смањити“, рекла је Лагардова и тиме заправо дошла на линију онога што годинама, на пример, тражи Кина. А то је да се уважи реалност и да се Кини да већа квота, а самим тим и већи утицај у ММФ-у и Светској банци, а да се америчка квота смањи.

Крај досадашњег финансијског поретка

Овај процес трансформације старог финансијског поретка упоредила је са змијом која мора да одбаци стару кожу. „Могуће је из старе коже извући нову животињу“, рекла је она. На томе годинама инсистирају кинеске власти, али и у Европи, а нарочито у Француској, одакле је Лагардова дошла на чело ММФ-а а затим ЕЦБ-а, има интелектуалаца који сматрају да је време за ресет глобалног финансијском поретка.

Једна од њих је и Аранча Гонзалес, деканица Париске школе за међународне односе, која у контексту реформе глобалног финансијског поретка често цитира писца Марка Твена и реченицу којом је демантовао медијске наводе да је преминуо: „Вест о мојој смрти је тачна, али преурањена.“ Овај цитат из 1897. године она је користила да опише позицију у којој се налази стари финансијски поредак на челу са ММФ-ом и Светском банком.

„Уместо да се фокусирамо на то како да те институције боље функционишу, признајмо себи да су умрле. Институције које смо направили не функционишу. Има много изазова. Треба да осигурамо да организације које смо направили за трговину, климатске промене и финансије могу да раде и да понуде решења за нова изазовна времена. Светска банка и ММФ, али и међународне финансијске институције морају да се промене и признају реалност на терену“, сматра Гонзалесова и подсећа да су се реформе система увек спроводиле после ратова. Уосталом, и ММФ и Светска банка су основане после Другог светског рата на Бретонвудској конференцији у лето 1944. године.

Зато је Гонзалесова сматрала да би после рата у Украјини, који је почео 2022, требало реформисати ове институције. „Хајде да погледамо како је изгледао свет који смо створили после Другог светског рата. Хајде да видимо како изгледају ММФ и Светска банка. Наравно да ћемо схватити да су правила Светске банке и Фонда огледало света какав је био. А свет се променио, ми данас имамо неке друге важне факторе на међународној сцени. И то велике факторе. Ако само погледамо глобалну економију, пре 30 година Кина је, на пример, чинила 2 одсто светске трговине. Сада је удео кинеске економије у глобалној привреди већи од 15 одсто. Али организације и институције се нису прилагодиле промени на терену која се догодила протеклих деценија“, рекла је она на Форуму Европске инвестиционе банке који је пре две године одржан у Луксембургу.

Та промена се, како је тада рекла, догодила током њеног радног века, јер када је почела своју научну каријеру пре више од три деценије, Кина није била значајан економски играч на глобалној привредној сцени.

Криза пред вратима

Хоће ли овај последњи рат у Персијском заливу отворити то питање и признати реалност на терену, видеће се за десетак дана у Вашингтону. Од 13. до 17. априла је редовна Пролећна скупштина ММФ-а и Светске банке. Утицај Ормуза на глобалне пројекције о расту и инфлацији сигурно ће се видети у Извештају о глобалним економским перспективама, где ће стопе раста сигурно бити мање, а стопе инфлације веће.

Хоће ли Ормуз реформисати глобални финансијски поредак? Хоће ли тренутна енергетска криза, коју Међународна агенција за енергетику описује као највећу у историји, учинити да „змија одбаци своју кожу“?

Приликом анализе утицаја ове енергетске кризе често се као репер користи цена нафте, па се тако наводи како је током првог нафтног шока 1973. године цена нафте скочила чак четири пута (са три на 12 долара по барелу), да је историјски рекорд цена нафте типа Брент достигла 2008. године када је ишла и до 147 долара за барел, а да ништа од тога сада нисмо видели.

Али, чини се да никада до сада нисмо видели да у глобалној понуди нафте недостају толике количине. Током претходних нафтних шокова у дневној понуди фалило је од четири до шест милиона барела дневно. Сада дневно недостаје и до 10 милиона барела. То је разлог зашто Међународна агенција за енергетику ово зове највећом енергетском кризом са којом се свет суочио. То је и разлог зашто је из резерви ослободила највеће количине икада (400 милиона барела нафте).

Све и да сутра стане рат, да бродови несметано могу да прођу кроз Ормуз, производња и нафте и гаса биће мања јер је енергетска инфраструктура у Персијском заливу оштећена. Ако амерички министар финансија Скот Бесент рачуна да ће се последице ове кризе отклонити оног тренутка када се одблокира Ормуз, онда је то, што би рекла Кристин Лагард, претерани оптимизам.

Проблем за глобалну економију није тренутно блокираних 33 километара Ормуског мореуза, већ време које ће бити потребно да се уништена енергетска инфраструктура у Персијском заливу обнови. Тај трошак, кад год да стане рат, за овај луди свет, како га зове главна уредница „Економиста“, стиже са одложеним дејством. Само да у међувремену луди свет не постане још луђи.