Наш, од свих нас: Цар Самуило и прва држава Јужних Словена уједињених против туђинског бича и улара štampaj

Сви знамо за оне германско-франачке владаре којима су уз име додавали гдекад љупке гдекад, опет, мање привлачне надимке, да би по њима и остали упамћени: Карло Велики, Луј Побожни, Карло II Ћелави, Карло III Дебели, Луј III Слепи... Владару који је од 976. до 1025. године управљао Источним Римским Царством, које ми данас памтимо и помињемо по тек a posteriori наденутом називу „Византија“, није у део запало ни да буде мио, ни да буде нагрђен. Василије II је, наиме, овенчан стравичним, фактички геноцидним надимком – Бугароубица.

Василије је био типични тиранин, који је строго водио рачуна о томе да се на територији империје на чијем челу стоји не распири, случајно, нека жишка отпора, некаква, недајбоже, слободарска идеја која би могла да окрњи углед и географске координате Ромејског царства. Као хришћанин, схватао је да у класификовању побуњеника не треба правити сувишне диференцијације на хришћански и нехришћански елемент: не ваља кад је непријатељ чио, ма које вере био.

Архинепријатељи

Тек што је млађани, тад једва пунолетни Василије II ступио на престо, на тлу потоње Старе Србије и, делом, југозападне Тракије, почео је да се истиче словенски вожд Самуило, који је, како историчари говоре, само чекао да са животне позорнице сиђе источноримски цар Јован Цимискије (владао од 969. до 976), па да крене у опсежну акцију која је за циљ имала избављење тог дела Балканског полуострва из константинопољског јарма.

Самуило и новокрунисани Василије имали су, осим тога што ће потом ратовати готово пуне четири деценије, још једну карактеристику класичних архинепријатеља: обојица су рођена 958. године. Били су, притом, и земљаци: Василије, син Романа II, на византијски престо ступио је као експонент Македонске династије.

Василијева владавина била је веома бурна, пре свега због турбулентних збивања на азијском тлу. Година 986. имала је за њега уједно погибељан и мотивациони карактер: под непосредним Василијевим заповедништвом, царске трупе награбусиле су у Бици код Трајанових врата, а душмани су им били – Бугари. Ситуација на самом Балкану била му је, пак, штоно би рекли неки потоњи балкански државници, девета рупа на свирали. И на ту рупу, међутим, може и те како звучно и бучно да се засвира, на шта га је непрестано подсећао Самуило. А Василије је на Самуила дуго гледао као на комарца од којег не треба правити магарца.

Да набијање на колац није некаква селџучко-османско-азијатска измишљотина, доказаће Василије 989. године. Тада је, по његовој заповести, на коцу издахнуо генерал Калокир Делфинас, један од вођа побуне против цара, у коме су многи моћни Константинопољани после тешког пораза код Трајанових врата видели губитника и штеточину.

Претеча цара Душана

Самуило је, пак, осетивши извесну релаксацију услед силних невоља с којима се Василије суочавао на Истоку, кренуо да шири територију коју данас неки несмотрено називају бугарском (она, наравно, јесте била и бугарска), док је остали третирају као територију Јужних Словена чврсто решених да се једном засвагда ослободе туђинског бича и улара.

Слободно и основано може се рећи да је Самуило био претеча цара Душана. Као и цар Душан касније, и Самуило се сâм прогласио за цара, и готово је неконтролисано ширио своју територију науштрб истих непријатеља – Грка. У саставу његовог царства нашла се подунавска Бугарска, Рашка, Босна, цела Македонија изузев Солуна, Тесалија, Епир и Албанија с Драчем. Харале су Самуилове трупе и по Далмацији, стигле све до Задра, а на источној страни стално су продирале у дубину Тракије. На југ је, баш као неколико столећа доцније Душанови бојовници, Самуилова војска стигла чак до Пелопонеза.

Василију се пали лампица, и он шаље свог човека од поверења, Нићифора Урана, да „угуши бугарску побуну“ на Балкану. До велике битке дошло је 16. јула 997. године на Сперхији, а резултат је био толико неочекиван, да се уздах олакшања у Константинопољу чуо, ваљда, све до Париза.

Нићифор је нанео тежак пораз Самуилу, који је био приморан на потез о којем до дан пре тога ни у најгорим кошмарима сањао није: склопио је, наврат-нанос, десетогодишње примирје с Ромејским царством, а неки су тврдили да може да буде срећан што није прошао знатно горе, упркос чињеници да су му многи напречац стечени поседи том приликом одузети.

Примирје, авај, није дуго поштовано: наредна фаза рата почела је 1000. године, кад је Василије кренуо у читаву серију напада. Сила Бога не моли, па ни примирја не воли: Василије је повратио Мезију, да би 1003. године његова солдатеска заузела и Видин. Била је то тек предигра за битку код Скопља (1004), у којој је Самуило доживео прави дебакл. До врхунца Василијеве упорне антисловенске кампање долази 1005. године, кад су ромејске трупе повратиле управу над Тесалијом и деловима јужне Македоније.

Више у страху од своје властеле него од опаког непријатеља, Самуило креће у контраофанзиву. До великог окршаја долази 1009. код села Крета, источно од Солуна, где Самуилове снаге опет бивају потучене до ногу. Према запису Василијевог хроничара Јована Скилице, његов владар је „из године у годину истрајавао у нападима и тако ослабио Бугарску“.

Дугој агонији Самуиловој, у кога су у том тренутку сви балкански Словени гледали као у последњу брану пред незадрживом бујицом с Босфора, крај се назирао непрестано, али је тињала нада да се константинопољској хегемонији ипак може одолети. А онда је дошла преломна 1014. година.

Целог тог јула 1014. на источном Балкану врило је као у кошници. Свима је било јасно да се припрема коначни обрачун између два света: јужнословенског, још полетног, експанзивног и слободољубивог, и грчког, одвајкада декадентног по самој својој  нарави.

Двадесет деветог јула на Беласици се одиграла битка која ће запечатити судбину Самуилове државе и све словенске народе Балкана изложити на милост и немилост ромејској завојевачкој јарости. Истина, потрајаће његово царство још четири године, до 1018, на основу чега се извлачи закључак да ни византијски тријумф (још) није био потпун. Али од тада примљеног ударца Самуилово царство се никад неће опоравити.

Василијева војска се ка срцу Самуилове државе упутила кроз планинске пределе, управо како је Самуило очекивао, па су тако његови људи утврдили многе долине и планинске пролазе. Жижна тачка био је Клеидион (Кључ) на реци Струми, као и северни обронци планине Беласице, јужно и источно од Самуиловог седишта у Струмици. Грке је дочекао с војском која је, по неким изворима, бројала 45.000 људи, али и Василије је овога пута предузео све мере како би сваки хазард свео на минимум, па је на чело својих снага поставио најискусније и најбоље своје заповеднике, које су предводили дукс Филипопоља Нићифор Ксифија и стратег Солуна Теофилакт Вотанијат. Самуило им је супротставио свог истакнутог генерала Несторицу.

Грчке снаге наишле су код Кључа на моћан дрвени бедем који је бранило петнаест до двадесет хиљада словенских војника. Сви покушаји Василијеви да сломи отпор бранилаца изјаловили су се, али се он није поколебао. Са главнином својих трупа наставио је да кидише на бедем, а Нићифора Ксифију послао са четом одабраних ратника да заобиђе Беласицу и удари на непријатеља с леђа. Маневар је успео: Самуилови људи морали су да се суоче са уљезима, одбрана бедема је попустила, и Василијевим снагама више нико није могао да се одупре.

Самуило је са сином Гаврилом Радомиром кренуо тад из свог двора у Струмици на исток, док су његови војници главом без обзира бежали на запад пред разулареним Василијевим борцима. Грчка плима накратко је заустављена код села Мокриљева, али биланс је био поражавајући за Самуила: на хиљаде његових људи ту је скончало под ромејским мачевима, а много их је и заробљено.

Мало је недостајало да и сам Самуило у тој бици изгуби живот или заврши као Василијев заточеник. Наводно је оца спасао прибрани Гаврило Радомир, који га је у последњем тренутку послао за Прилеп, док се он сам запутио ка Струмици, да спасава што се спасти може.

Вотанијатова смрт и страшна одмазда

Василије је, после одсудног ударца нанетог непријатељу код Беласице, кренуо ка Струмици. Његови људи, под вођством Теофилакта Вотанијата, добили су задатак да униште бедеме на југу и очисте пролаз до Солуна, док је сам Василије опколио град. Гаврило Радомир је пустио Грке да уђу у град, али им је потом приредио заседу у уској котлини, наневши Вотанијатовим јединицама тешке губитке. У том окршају страдао је и сам Вотанијат, и то, наводно, баш од руке Гаврила Радомира, који га је пробуразио копљем.

Сазнавши за усуд свог најдражег стратега и саветника, Василије одустаје од опсаде Струмице и креће назад на исток. На том путу Грци заузимају град Мелник и наносе још један непреболан ударац Самуиловом царству.

Погибија Вотанијатова је, по свему судећи, била најнепосреднији повод за чудовишну одлуку Василија II, отад познатог под надимком Бугароубица, а из које ће се изродити један од зацело најстравичнијих призора у целој повести људског рода.

Јован Скилица тврди да је у тим познојулским борбама у византијско заробљеништво пало око 15.000 словенских војника. Други знаменити хроничар тога времена, тесалски племић Кевкамен, даје нешто блажу процену (14.000), док савремени историчари, међу којима и Васил Златарски, тврде да је тај број ипак био осетно мањи, то јест да није прелазио 8.000 заробљеника.

Било како било, те људе задесила је језива судбина: у наступу осветничке срџбе, Василије је наредио да се сви заробљници ослепе, с тим да се сваком стотом остави по једно око, како би худу сабраћу могао да одведе Самуилу. Не копље, не мач, већ овај призор доћи ће главе великом бранитељу словенског света: Самуило је преминуо од срчаног удара, дана 6. октобра 1014. године, а према сведочењима савременика, срце му је препукло управо кад је видео своју осакаћену војску.

Одважни Гаврило Радомир и брат његов Јован Владислав наставили су да пружају отпор Грцима, али било је само питање времена кад ће Ромеји преовладати. Самуиловом царству дошао је крај 1018. године, кад је Јован Владислав погинуо у Бици код Драча. Под власт Константинопоља падају тад Бугари, Срби и Хрвати. Источно Римско царство поново је успоставило власт на територији од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.

Самуило је остао симбол борбе за уједињени јужнословенски Балкан, симбол који ће накратко оживети и за владавине краља и цара Душана у четрнаестом веку. У сећању на њега нема ни лирских узлета, а ни оних неугодних одступања између „народног предања“ и „историјских чињеница“, како то бива у случају Краљевића Марка.

С Марком му је, међутим, заједничко то што га, с пуним правом, својатају мање-више сви словенски народи који живе на Балканском полуострву.

А он то и јесте био: наш, од свих нас.