Критичка теорија нацистичког друштва: Франкфуртска филозофска школа у служби америчке и совјетске шпијунаже

Немачку политику након Другог светског рата  у пресудној мери су одређивале Сједињене Америчке Државе. Тамо се још током рата развијала опсежна и контроверзна дискусија између поборника захтева за строгим кажњавањем Немаца и заговорника попустљиве реедукације.

У настојањима савезника да Немачку демилитаризују, денацификују, децентрализују, демократизују и декартелизују, ових 5 великих „Д" су на Потсдамској конференцији, одржаној од 17. јула до 2. августа 1945, наишли на општи консензус.

Поред  чврстог прагматизма велику улогу у томе играо је и педагошки идеализам, који је каткад иритирао и у савезничком табору. Тако је немачко-амерички политиколог Карл Левенштајн указивао на „испразну општост" тврдње да једна побеђена нација, или било који народ, може да буде васпитан споља, што је назвао „арогантном обманом", која је уз то још затрована „дрским захтевом интелектуалног империјализма" да један инфериоран народ закону могу да га подуче васпитачи којима би и самима васпитање било преко потребно. 

Међутим, „процес чишћења", покретан час са ригорозном строгошћу час са емпатијом и благошћу, у случају поратне Немачке показао се апсолутно успешним, поготово што су се Немци (и то не само у америчкој зони) према свом тутору који је наступао као васпитач понашали попут послушних, ревносних, марљивих па и понизних штићеника.

Савезници нису имали никаквих потешкоћа са немачким административним системом који је све њихове наредбе одмах и без поговора извршавао. Када се након три месеца окупације амерички врховни заповедник Двајт Ајзенхауер 6. августа 1945. обратио немачком народу, истичући успехе у сузбијању националсоцијализма и милитаризма и већ постигнуте „позитивне резултате изградње", његова порука је у потпуности одговарала хегемонско-педагошком реформизму карактеристичном за америчку политику у Немачкој.

Денацификација

Американци су много полагали на преваспитавање Немаца. Хтели су да из темеља промене карактер сваког појединца, као и идоле нације. Одговарајући круг саветника окупљених с тим циљем обухватао је не само проминентне америчке психологе, антропологе, психоаналитичаре и социологе, већ и немачке емигранте попут Ериха Фрома и Курта Левина.

Друга група научника, пре свега политиколог Франц Л. Нојман, уставни правник Ото Кирхајмер и филозоф Херберт Маркузе, који су радили на Институту за социјална истраживања Макса Хоркхајмера у Њујорку, израдила је за америчку обавештајну службу OSS (Office of Strategic Services) анализе нацистичке диктатуре и формулисала предлоге како би се у Немачкој након војне победе савезника могли поново увести демократски односи и структурирале економија, друштво, партије - напросто држава. Циљ је био да се у поратној Немачкој искључи могућност поновног повратка у варварство и успостави социјално уређење који би изоштрило свест становништва према ауторитарним тенденцијама. 

Рат ствара чудне пријатеље. Међу најчуднијим паровима које је произвео Други светски рат било је удруживање Вилијама „Дивљег Била" Донована, шефа OSS-а (претходнице CIA) и групе немачких марксиста које је ангажовао да помогну Сједињеним Државама да разумеју нацисте.

Донован је био одликовани ветеран Првог светског рата и адвокат са Волстрита повезан са Републиканском странком. Године 1941. председник Френклин Рузвелт га је позвао да створи прву посвећену и способну обавештајну организацију Сједињених Држава. Иако су тада многи у спољнополитичком естаблишменту сматрали да су обавештајне службе и шпијунажа помало недостојанствене, чак и неважне организације, Донован је прионуо на посао и развио широку обавештајну мрежу, регрутујући не само дипломате и професионалне шпијуне већ и филмске режисере, мафијаше, научнике, спортисте и новинаре.

Чак и у тако разноликој групи, истицао се Франц Нојман.

Франц Нојман је био марксистички правник и политиколог, побегао је из Немачке када су нацисти дошли на власт 1933, у Сједињене Државе стигао неколико година касније, где је био поздрављен као стручњак за нацистичку Немачку након књиге Бехемот: Структура и пракса националсоцијализма, објављене 1942. У књизи је Нојман нацизам приказао као комбинацију патолошког, монополистичког капитализма и бруталног тоталитаризма. Нојманов рад привукао је Донованову пажњу, који је желео да добије релевантну експертизу без обзира на политичке ставове њеног носиоца.

Нојманова канцеларија 

Донован је поставио Нојмана да води огранак OSS-а за истраживање и анализу централне Европе под нацистичком управом. Нојману су се убрзо придружили Херберт Маркузе и Ото Кирхајмер, његове колеге са левичарског Института за друштвена истраживања, основаног у Франкфурту 1923, али који се 1933, након што су нацисти дошли на власт, преселио у Америку, на Универзитет Колумбија.

Оно што је постало познато као Франкфуртска школа, комбиновало је неортодоксни марксизам са интердисциплинарним приступом истраживању с нагласком на кључну улогу културе, права, политике и психологије у подржавању неправедних режима. Њени чланови су увек презирали ригидније левичарско размишљање које се позивало на Маркса у Совјетском Савезу и другде.

Упркос огромном политичком и културном јазу који је раздвајао Донована од Нојмана и његовог тима, шеф америчких шпијуна поверио је радикалним левичарима витални безбедносни задатак да дају савете о нацистима. Према речима Џона Херца, још једног младог избеглице додељеног Нојмановој канцеларији (и касније важне личности у послератној теорији међународних односа), „било је то као да се левичарски светски дух накратко спустио на централноевропско одељење OSS. "

Резултат ове необичне сарадње био је низ фасцинантних извештаја припремљених за креаторе америчке политике о темама које се крећу од антисемитизма и нацистичке политичке економије до утицаја ваздушних напада на морал цивила и најбољег начина за кривично гоњење ратних злочинаца. 

Без обзира на своје искуство у апстрактним областима као што су законодавство, филозофија и политичка теорија, мислиоци Франкфуртске школе су се испоставили и као проницљиви политички аналитичари. Ипак, њихови извештаји су такође указали и на границе давања савета о политици, односно тешкоће при примени теорије на праксу у сусрету са отрежњујућом стварношћу.

Али су се такође многе ствари из њихових извештаја испоставиле тачним. Њихова процена политичких и друштвених услова током последњих година нацизма у великој мери је потврђена новијим научним студијама. Поред осталог, критике франкфуртске групе на рачун плана америчког министра финансија Хенрија Моргентауа да разгради модерну индустријску Немачку и претвори је у земљу суштински аграрног и пашњачког карактера, који је Рузвелт испрва глупо подржао и који је наметнут скептичном Винстону Черчилу, можда су одиграле улогу у коначној одлуци председника Харија Трумана да Моргентаунов план напусти.

Уз то, у једном од својих извештаја, Кирхајмер је проницљиво идентификовао правне потешкоће с којима ће се на крају суочити Сједињене Државе када дође време да се казне ратни злочинци и да се из Немачке избрише нацистички утицај. Иако су он и његове колеге на крају били разочарани Нирнбершким суђењем и оним што је Херц касније горко описао као „фијаско денацификације", њихови извештаји OSS-у су ипак пружили велики део теоријске основе за амерички приступ послератном праву у Немачкој.

Кључ за искорењивање нацизма

Општи савет који је уоквиривао поруку „Франкфуртоваца" америчким политичарима био је следећи: савезници морају да престану да гледају нацистичку Немачку кроз стара сочива обликована током Првог светског рата. Нојман и његов тим су осудили америчке креаторе политике који су се ослањали на анахроне ратне слике Немачке као „пруске" и којом доминира војна елита, као да земљом још увек влада Кајзер. Пропаганда која гледа уназад могла би да добије јавну подршку за рат у савезничким земљама, али је кривотворила реалност структуре нацистичке моћи.

Мислиоци Франкфуртске школе су се такође плашили да ће савезници погрешно схватити начин на који су нацисти учинили мало вероватним да обични Немци 1945. прихвате понижавајућу предају као 1918. године. Као што је Маркузе написао у извештају из септембра 1943, „систем националсоцијализма је осмишљен управо са сврхом да учини немогућим понављање 1918."

Франкфуртовци су тврдили да је радикални антисемитизам нациста био покушај да се обезбеди саучесништво најширег могућег слоја становништва у нацистичким злочинима. Са рукама с којих је цурила крв, већина Немаца вероватно не би видела никакав избор осим да се боре до смрти против савезника. Чак и ако су неки докази који су долазили из Немачке сугерисали да је ратни морал био низак, нацисти су чинили све да обезбеде да обични Немци добију сваки подстицај да остану на свом курсу.

Кључ за искорењивање темеља нацизма, тврдили су припадници Франкфуртске школе, било је војно и политичко јединство савезника. Само удружени мишићи савезника могли су једном заувек да разбију стубове нацистичке моћи - и немачког милитаризма. Да би помогли Немачкој да овај пут добро почне, савезници би морали да у потпуности окупирају земљу и окупе елите одговорне за злочине Трећег рајха. Нацистичка партија би морала бити забрањена, а њени лидери суђени и затворени. Уколико се покаже да су затвори већ пуни, препоручио је Кирхајмер, нацисти би могли бити привремено смештени у своје бивше концентрационе логоре. У међувремену, савезници би такође морали да ослободе бирократију свих ауторитарних утицаја.

Пошто велики бизниси нису користили само нацистички ропски рад, већ су и активно подржавали режим и његову империјалистичку политику, највећи индустријалци би такође требало да буду подвргнути строгој денацификацији. Што се тиче војних елита директно укључених у ратне злочине, оне би требало да се суоче са судом. А Немачкој, упозоравали су Франкфуртовци, никада више не би требало дозволити да се развије у војну силу.

Политика моћи

Какве год да су врлине њихових конкретних предлога биле, од којих су само неки делимично спроведени, Франкфуртовци су бар идентификовали вишегодишњи изазов с којим се окупатори суочавају након пораза: како страна војна влада може помоћи у уклањању ауторитаризма и промовисању демократије без узурпирања тих задатака и исправно их препуштајући аутохтоним демократским групама?

Нојманов тим је желео да савезничка војна власт почисти политичку сцену и  омогући немачким демократама да створе нови поредак. Није изненађујуће што извештаји показују да су се франкфуртски аналитичари мучили да схвате како би то најбоље могло да се постигне. Чврсто посвећени марксистичкој тези да је модерни капитализам основни узрок нацизма, желели су да савезници припреме пут за национализацију немачке тешке индустрије. Ипак, извештаји такође сугеришу да саветници Франкфуртске школе нису били сасвим сигурни у то ко би требало да спроведе ову национализацију нити када је то најбоље учинити.

Њихова левичарска политичка агенда се мешала, или су се бар томе надали, са императивима ратне политике моћи. Савезничко јединство за које су се Франкфуртовци залагали, захтевало је да свака заједничка послератна војна управа „пригрли елементе и англоамеричке и совјетске друштвене структуре и праксе", како је Нојман тврдио у меморандуму из септембра 1944. године. Под претпоставком да ће алијанса преживети завршетак рата, саветовао је Донована да стабилна војна влада може да почива само на реформским идејама које спајају англоамеричку демократију са социјалистичком економијом. Политика моћи је захтевала оно што су Нојман и његове колеге из Франкфуртске школе одувек желели: демократску социјалистичку Немачку.

Ова процена се брзо показала погрешном, не само због експлозивних подела између Запада и Совјета које су се убрзо појавиле. Како су све фрустриранији Франкфуртовци брзо схватили, њихова левичарска визија је била предодређена да има мали утицај на послератну америчку политику на преуређењу Немачке.

Делилац тајне

Улога Франкфуртске школе у ​​ратним обавештајним активностима била је скоро заборављена када је 1990-их америчка влада обелоданиле совјетске обавештајне депеше које су 1940-их пресреле и дешифровале америчке и британске службе као део такозваног Пројекта „Венона". Неке од депеша сугеришу да је Нојман, који је деловао под кодним именом „Руф", преносио тајне америчке владе совјетским агентима.

Иако Рафаеле Лаудани, најбољи познавалац ове школе, помиње ову контроверзу, он нерадо расправља о томе, као и многи други који су наклоњени Франкфуртској школи. 

Лауданијев опрез је разумљив. Нојман је био доживотни социјалдемократа чији списи не показују ни симпатије према совјетском комунизму нити било какав дашак жеље за путовањем у СССР, уобичајене међу левичарима током 1930-их и 1940-их. Током Хладног рата, говорио је против совјетске тираније у Источној Немачкој, помажући да се успостави Слободни универзитет у Берлину као бедем против совјетизације интелектуалног живота у немачкој метрополи. Узнемирен током рата аветима могућег сепаратног мира између Совјета и Вермахта, не мање него могућношћу примирја између Запада и немачких десничарских елита, његови обавештајни извештаји ОSS-у не показују никакве склоности према совјетском комунизму.

Па зашто је онда Нојман могао да достави тајне документе Совјетима? Извештаји ОSS-а указују на једно могуће објашњење. Најзанимљивији материјали које је предао Совјетима директно говоре о забринутости која се такође појављује у извештајима Франкфуртоваца ОSS-у: да би ратни савез могао прерано да се распадне, а да би антидемократске групе у Немачкој могле да постигну договор са Западом који би спречио потпуни пораз Немачке и оставио нетакнуте стубове немачког ауторитаризма.

„Руф" је поделио тајне извештаје ОSS-а о састанку званичника ОSS-а Алена Далса (који ће касније бити на челу CIA) и једног пензионисаног немачког генерала у Швајцарској маја 1944. године. Немачки генерал је рекао Далсу да би немачка војска могла да свргне Хитлера и повуче трупе из окупиране Западне Европе, а као део споразума са савезницима Немачкој би било дозвољено да настави да води рат против Совјетског Савеза.

Иронично, совјетски обавештајци су грешком класификовали „Руфов" извештај као дезинформацију. Састанак се заиста одржао, али упркос Нојмановим напорима да на њега упозори Совјете, они су га игнорисали.

Критичка теорија друштва 

Судећи по „Венонским депешама", изгледа да се Нојман бавио шпијунажом за ОSS не због наивности или илузија о совјетском комунизму, већ зато што је веровао да само савезничко јединство и совјетско учешће у успешном окончању рата могу да спасу демократију у Немачкој тако да се оставе отворене шансе за радикалне друштвене реформе у њој. Наравно, с обзиром на оно што се убрзо догодило где год су Стаљинове армије стигле, овај поглед се сада неизбежно чини погрешним.

Рад Франкфуртоваца за ОSS указује на изгледе, али и опасности, било каквог покушаја да се теоријска истраживања искористе за креирање владине политике. Закорачивши директно у политичку арену, Франкфуртовци су били приморани да ризикују. Са своје стране, Донован се такође коцкао ангажовањем и укључивањем групе левичарских теоретичара да би обавили важан посао за америчке обавештајне службе.

Данас, присталице Франкфуртскe школа се обично налазе на одељењима за књижевност и културолошке студије, али не и у економији, праву или политичким наукама. Истина је да су најистакнутије личности Франкфуртске школе, као Теодор Адорно и Валтер Бенјамин, имали мало разумевања за ону врсту истраживања представљених у извештајима ОSS-а. Али њихово објављивање требало би да послужи као подсетник на друго лице Франкфуртске школе, оно које представљају загонетни Нојман и његове колеге из ОSS-а, за које је ригорозно емпиријско испитивање увек представљало кључну компоненту онога што су звали „критичком теоријом друштва."