Стари путописци о Новом Пазару: Брдо с ког се види Дубровник, Стамбол, Дунав и Јадран štampaj

Тако је то: између Лима и Рашке, од Новог Пазара до Пријепоља, од Рогозне преко Голије и Пештерске висоравни до Старог Влаха – испод сваког камена историја, испод сваког камена легенда... Време и људи на сваком кораку оставили су трагове.

Многи су путописци долазили и пролазили. Како они читају градове, тако и читаоци читају душе путописаца који кроз градове и кроз крајеве проносе своје утиске или понекад носе предубеђења. Истине путописаца памте се као истине, а измишљотине као измишљотине. Било је кроз историју много смешних путописа. Антоније Диоген тврди да је пловећи ка Арктику стигао надомак Месеца. Није, дакле, увек веровати онима који пролазе неким крајем и записују. Ипак, најбоље је да утиске путописаца упоредимо са савременим виђењем градова и народних склоности. 

Курипешића брдо и Сребрна планина

Бенедикт Курипешић (1490-1531) био је преводилац аустријској делегацији која је кренула у Цариград да преговара са Османлијама о миру, након победоносних османлијских похода северно од Саве и Дунава. Курипешић је Словенац, пише на немачком језику, а преводи на латински. Његов путопис објављен је 1531. године.

Писац помиње да је по ведром дану, 20. септембра, из Нове Вароши јахао лепом пољаном, па пише како прелази реку Увац и пење се на велико брдо са којег се јасно могу видети и Дубровник и Цариград, и Смедерево и Босна.

Милисав Савић писац књиге Terra Rascia сматра да Купрешић овог пута претерује, што му иначе није својствено. Савић сматра да не постоји брдо са којега се могу видети и Дубровник и Цариград, Јадран и Босфор. „Ваљда из тог разлога он и не наводи име тог врха с којег се види читаво Балканско полуострво. За сваки случај: јер ако би навео име, неко од читаоца који би се нашао на том истом путу, могао је да га оповргне“, пише Савић.

Корнелије Дуплиције Шепер (Cornelius Duplicius Shepper, 1503-1555) оставио је запис о посети манастиру Милешеви. Срео је калуђере који су радили у пољу; они су тврдили да Свети Сава потиче из породице Линцијеве којега је убио цар Константин. Шепер међутим не верује у њихову тезу и тврди да је Свети Сава био Словен.

И Бенедето Рамберти (Benedetto Ramberti, 1503-1547) је посетио Милешеву када је са својим рођаком, иначе дипломатом, путовао од Дубровника за Цариград. Он тврди да су му „калуђери грчке вере и ношње“ показали очувано тело Светог Саве, али и записује информацију да манастир добија подједнако дарова од Турака, Јевреја и хришћана. Али изненађење тек следи! Рамберти је преко Сјенице стигао у Нови Пазар, град у којем види живу трговину и много дућана турских и хришћанских. У вароши види бистру реку (Рашку) која се улива у Мораву – што није тачно: Рашка се улива у Ибар – али Рамберти даље тврди да је у месту Ибар – које не постоји данас, а можда је постојало – видео митску реку Хеброс која тече у подножју Сребрне планине. Да ли је под Сребрном планином сматрао Копаоник или Рогозну? Ако је о Рогозни реч, заиста је била препуна рудника као и Копаоник, а њена река зове се Избичка река. Планину Хеброс помиње Овидије када говори о Орфеју.

Сребрну планину помиње и Жан Шено (Jean Shesneau) који пролази овуда 1547. и наводи да је „мучна и висока“; из ње се вади сребро за султана. Годину дана после њега овим путем пролази и Жак Гасо (Jacques Gassot) који Нови Пазар именује местом развијене трговине и такође помиње Сребрну планину као место одакле се вади сребро за велики приход султана, а планину описује као веома тегобну.

И Италијан Катерино Зено (Catarino Zeno) који је 1550. године путовао за Цариград помиње Сребрну планину, али сматра да је Копаоник турска реч (Coparenih). Ту је боравио у селу Остраће (Ostrate) које може имати старогрчки корен. Можда се у том месту некад производио цреп. Зено је ушао у кућу домаћина Константина који има шест ожењених синова који пак „имају 12 кћери, све лепе“. Италијан наводи да је то леп крај, богат стоком и изворима, са привилегијама од султана да не плаћају порез и да им се синови не могу одузети за јаничаре. 

Пријепољско пиво

Пјер Лескалопије (Pierre Lescalopier) путује широм Европе, а 1574. креће као и многи претходници од Дубровника до Цариграда. За кулинаре је важан податак да је у Милешеви послужен чорбом од празилука, рибом и црним хлебом. У истом манастиру послужен је и Жан Палерн Форезјен (Jean Pelerne Foresien) који 1582. бележи да је гостољубиво позван на ручак са месом. „У манастиру све народе лепо примају и госте читав дан, без икаквог плаћања“, наводи Форезјен.

Дневник путовања млетачког амбасадора Паола Контарина (Paolo Contarinо) писао је непознати писац, његов слуга. Он наводи да у Пријепољу поред кућа саде хмељ да би добили пиво „које пију уместо вина“. У Милешеви, каже путописац, службу служе на грчки начин, на српском језику, а снабдевени су хлебом, вином и стоком.

Исти писац у Новом Пазару бележи шест хиљада кућа, од тога сто хришћанских, и наводи да су житељи овог града вешти у изради предмета од гвожђа: буздовани, катанци, меденице... Каже и да житељи Новог Пазара гвожђе ископавају у Глухавици. Ту је место древног рудника, недалеко од Тутина.

Помиње и два манастира: на брду Свети Ђорђе (вероватно мисли на Ђурђеве ступове где у том тренутку борави 15 калуђера) и Свети Петар (вероватно мисли на Петрову цркву где у том тренутку бораве два калуђера). За људе у Новом Пазару овај слуга путописац каже да су добри, али слуга Фокс (Fox), унајмљени писац, који пише путопис Харија Кевендиша (Harrie Cavendish) наводи 1589. да је Нови Пазар „лоповско место“. Фокс пише: „Прођосмо поред Новог Пазара, али не уђосмо у варош, јер нам наш јаничар рече да је то лоповско место познато по бројним убиствима и пљачкама.“

Фокс примећује и да су људи у Србији и у Босни „сиромашни, припрости и рђаво обучени“. Он види људе који ору малим воловима и истиче болну чињеницу која има огроман утицај на вишевековну економију ових простора: „Њихово орање изгледа као да је риљано.“ 

Због плодова и због хлада

Иако се код слуге Паола Контарина наводи да Нови Пазар има шест хиљада кућа, само тридесет година потом, 1610. Марин Бици (Marin Bizzi, 1570-1625) тврди да Нови Пазар броји три хиљаде огњишта. У та времена често је куга морила овај град, те је могуће да је и зато дошло до наглог смањења популације. Бици у новопазарском крају виђа много јабука и ораха, и воће засађено поред путева, због плодова и због хлада.

А како Нови Пазар види Пјер Лефевр (Pier Lefevure) који овуда пролази почетком 17. века? „Овај свет јако воли доколицу у којој је одрастао и на коју је навикао. По цео дан се одмара и највише времена је пред вратима, испод кућне стрехе која се надноси на улицу и забавља се у међусобном разговору и посматрању пролазника; никад се не види у шетњи.“ Путник који данас прошета кроз Нови Пазара не би се зачудио Лефевровом опису.

А најпознатији путописац међу османлијским путописцима Евлија Челебија (1611-1689) у Новом Пазару је видео 48 врста јабука и 35 врста крушака. И видео је „јазове“ – воду изведену из Рашке којом су житељи вековима заливали баште. Једног од тих јазова, који насељем Луг иде до библиотеке, сећа се и потписник ових редова, али су 2007. „стручњаци“ тај јаз затрпали. 

Дубровчанин Симо Будмани (1703-1764) долази у Нови Пазар 1734. године, али не пише о боравку већ бележи речи, турцизме, загонетке и пословице. Локални Срби жале се на свој положај и Будмани записује овај израз: „Једва течемо“. Али се жале и на свештенике да су „грђи“ – јер наплаћују свету водицу, прекађивање и улазак у кућу.

Поред горе поменутог Реље, још један јунак из народне поезије нашао се у мастилу путописца. На Рогозни, недалеко од Новог Пазара, у селу Бањска, обрео се Милош С. Милојевић (1840-1897), који сведочи да је видео развалине градића Страхињића Бана. Он тврди да је градић разорио Влах Алија са 12.000 јањичара још пре битке косовске.

Две Енглескиње у Пазару

Две ауторке које су истраживале Словене под Османлијама, Георгина Мур Мекензи и Аделина Аулина Ирби, дошле су 1863. у Нови Пазар и у Тутин. Оне сматрају Нови Пазар главном станицом на путу од Цариграда према Сарајеву, дакле дају му у том часу примат у односу на Скопље. Посетиле су и Дежеву за коју знају да је ту некада боравила, како кажу „волела да седи“, породица Немањића. С тим у везу, и данас у народу има предање да је Растко Немањић рођен управо у засеоку Дежеве који се зове Мишчиће. Оне тврде и да „овде негде“ лежи двор Цара Душана.

„Једну гомилу камења на обали реке Рашке народ зове кућом Рељином, а припада оном окриљеном јунаку кога ћете видети у свакој галерији српских јунака“, наводе ауторке. Реч је, наравно, о Рељи од Пазара који је у предању познат и као Реља Крилатица. Као историјска личност, Хреља Охмућевић био је великаш српске средњовековне државе у време Цара Душана. Зна се и да је био у служби већ у доба краља Милутина, а умро је 1342. Но, можда важније од историјских списа, народни певачи веле да је Реља побратим Краљевића Марка.

Георгина Мур Мекензи и Аделина Аулина Ирби недалеко од Новог Пазара, испитују и једног чауша кога су среле на друму према Тутину. Питају о јуначким способностима Арнаута, Васојевића и Бошњака. Саговорник каже да су Васојевићи врло добри јунаци, добри јунаци на пушци као и Арнаути, „али су Бошњаци на коњу јунаци – та нема им пара у целом свету“, каже чауш, а гошће записују.

У Тутину две Британке разговарају са главом у породици Хамзагића и примећују да му је једна просторија у кући изрупчана од метака. Овај Хамзагић је био принуђен да пушком брани своју кућу, посед и породицу од разбојника који су тражили прилику да га опљачкају. Дакле, пушком је чувао сан чланова своје породице не тако давно – пре 160 година. 

Стил неких путописаца, иако штур, поетичан је, и расни писци би могли много научити. Марин Кабога (1673-1740), Дубровчанин, дошавши у Пријепоље каже да је видео човека високог око 80 центиметара: „Видесмо стармалог који беше дуг лакат и по дубровачки, браде дуге као у обична човека, а рекоше нам да има жену и децу ожењену, ако му неко други није помогао да учини.“

Драги читаоци, видели сте шта све имамо и у чему смо оскудни. Овај текст написан је са циљем да укаже на једноставну чињеницу: до уласка у XX век много је више сведочења оних који су пролазили кроз овај крај него оних који су у њему живели.